27. januar 2024.
Tokom godina, islamistički pokret je doživeo dva ključna preobražaja. Jačao je na vojnom planu, a njegovo rukovodstvo u Gazi preuzelo je vođstvo nad liderima izvan zemlje. Lansiranjem krvavog napada 7. oktobra 2023, organizacija Hamas ima nameru da se pojavi kao jedini branilac svog naroda i vidi svoju centralnu ulogu nakon završetka borbi.
Jedan od najupečatljivijih, ali i najmanje primećenih aspekata napada koje je Hamas izveo protiv Izraela 7. oktobra 2023. godine je njegova lokacija, prenosi magazin Nedeljnik. Proteklih deset godina, Gazu niko više nije smatrao odgovarajućom teritorijom za palestinski otpor. Redovni upadi izraelske vojske, uključujući operaciju „Zaštitni obruč“ 2014. godine, primorale su islamski pokret na striktno defanzivni stav. Njegovi raketni napadi su se povremeno nastavljali, ali nisu uspeli da značajno probiju „Gvozdenu kupolu“ – vrlo sofisticiran sistem protivraketne odbrane – koji je Tel Aviv razvijao od 2010. godine. Gaza je bila pod nepropusnom blokadom i bila je izolovana od ostatka sveta.
Činilo se da se najizraženije područje sukoba nalazi u okupiranim teritorijama. Zbog širenja jevrejskih naselja i upada naseljenika i vojnika u palestinska sela, pažnja međunarodnih medija bila je usmerena na Zapadnu obalu, kao i na sveta mesta u Jerusalimu. Za Hamas i druge borbene grupe, to je bio epicentar otpora. Izraelske vlasti bile su toliko samouverene da su ujutro 7. novembra svoje trupe usmerile samo na Zapadnu obalu, smatrajući da enklava ne predstavlja ozbiljnu pretnju za sigurnost zemlje.
Napad Hamasa potpuno je opovrgao takvu percepciju. Da bi izveo svoj smrtonosni napad, vojni ogranak Hamasa u Gazi digao je u vazduh granični prelaz Erez i na nekoliko lokacija provalio sigurnosnu ogradu. Ubijajući stotine civila i vojnika i uzimajući 240 talaca, napadači su očigledno očekivali masivni vojni odgovor. Taj odgovor je bio prekomeran. Operacija „Gvozdeni mač“ odnela je najmanje 20000 života, od kojih većinu čine civili, i pretvorila najgušće naseljeno područje na svetu u ruševine. Takođe je dovela do ponovnog fokusa medija i međunarodne zajednice na palestinsku enklavu. Nakon godina zanemarivanja, teritorija se ponovo našla u centru izraelsko-palestinskog sukoba.
Nova centralna pozicija Gaze postavlja važna pitanja o namerama rukovodstva Hamasa. Do nedavno se pretpostavljalo da islamistički pokret vode prvenstveno njegove istorijske ličnosti – prvo prognane u Aman, zatim u Damask, i konačno u Dohu od 2012. godine. Ali ova pretpostavka je zapravo zastarela. Od 2017. godine, kada je Jahja Sinvar preuzeo komandu u Gazi, centar gravitacije organizacije se primakao bliže bazi. Osim što je teritoriju učinio autonomnijom u odnosu na lidere sa sedištem u inostranstvu, Sinvar je pokrenuo stratešku preorijentaciju sa ciljem da Hamas postane borbena snaga. Cilj je bio nastavak napada na Izrael i ponovno povezivanje enklave sa palestinskom borbom generalno. Zbog toga se više i radilo na čvršćem odgovoru na situaciju na Zapadnoj obali i Jerusalimu, posebno na rastuće tenzije oko džamije Al-Aksa. Daleko od toga da je Gaza bila zaboravljena, izraelska blokada je stvorila uslove koji bi je na kraju ionako ponovo privukli u fokus sveta.
Kao politička i vojna organizacija, Hamas raspolaže sa četiri centra moći: Gaza, Zapadna obala, izraelski zatvori (gde su zatvoreni mnogi njegovi kadrovi) i spoljno rukovodstvo koje kontroliše politički biro. Tokom prve Intifade 1989. godine, izraelska represija je primorala vođe pokreta da se rasprše po Jordanu, Libanu i Siriji, pri čemu je Damask postao njihovo glavno uporište od početka 2000-ih godina.
Iz svojih skloništa u inostranstvu, ove vođe su održavali kontrolu nad brigadama Izz Al-Din Al-Kasam, vojnim krilom Hamasa koji je uspostavljen u Gazi. Između ostalog, uspeli su da uspostave diplomatske veze sa stranim rukovodiocima i da obezbede učešće većeg broja donatora iz ne samo dobrotvornih organizacija nego i Irana, koji je bio uključen u ovu pomoć od početka mirovnih inicijativa iz Osla polovinom 90-ih. Tokom tog perioda, izgnani lideri su držali odlučujući deo kontrole. Neki od njih, kao Kaled Mešal, šef političkog biroa, odrasli su u izgnanstvu. Iz Amana, zatim Damaska, Mešal i njegove kolege upravljali su procesom donošenja odluka. Vojni ogranak i aktivisti prisutni na svim palestinskim teritorijama morali su da prihvate njihove strateške smernice, čak i kad ih ne bi odobravali.
Prednost lidera Hamas-a iz inostranstva dovedena je u pitanje nakon što je Izrael ubio šeika Ahmeda Jasinea, osnivača i duhovnog vođu pokreta, 2004. godine. Nekoliko faktora je tada omogućilo organizaciji u Gazi da stekne uticaj. Prvo je došla pobeda Hamasa na izborima 2006. godine i preuzimanje kontrole nad celom Gazom u junu 2007. godine, što je potvrđeno formiranjem vlade. Kada je Izrael dodatno pooštrio blokadu nametnutu nakon izborne pobede pokreta, nove „gazde“ iz enklava uspeli su da obezbede prihode putem trgovine koja prolazi kroz njihovu mrežu tajnih tunela, čime je organizacija postala manje zavisna od finansijske podrške dijaspore.
U 2011. godini, narodni protesti „arapsko proleće“ uopšte, a posebno sirijski ustanak, ubrzali su ovaj prenos moći. Kada je izbio građanski rat u Siriji, vođe Hamasa sa sedištem u Damasku prvo su pokušale da posreduju između režima Bašara al-Asada i sunitskih pobunjenika. Međutim, odbili su iranski nalog da bezuslovno podrže sirijski režim, pa su morali da napuste zemlju u februaru 2012. godine. Mousa Abu Marzuk, zamenik vođe Hamasa, preselio se u Kairo, dok se Mešal povukao u Dohu u Katar, odakle je oštro kritikovao Teheran i Hezbolah zbog njihove saradnje s Al-Asadom. Kao rezultat toga, Iran je smanjio svoje finansiranje Hamasa, prvo u leto 2012. godine, a zatim u maju 2013. godine, kada su se brigade Al-Kasam sukobile sa sirijskim snagama i sa Hezbolahom, njihovim saveznikom, u bitci za Kuseir. Iranska pomoć Hamasu se prepolovila, sa 150 miliona na manje od 75 miliona dolara godišnje.
Ove tenzije, zajedno s udaljavanjem od svojih istorijskih vođa, oslabile su vođstvo u egzilu. „Prekid veza sa Sirijom značajno je pomogao vođstvu iz Gaze“, priznao je portparol Gazi Hamad u intervjuu koji nam je dao u Gazi u maju 2013. godine. „Ne tvrdim da je Gaza svrgla spoljne vođe, ali sada postoji uravnoteženiji odnos“. Druga prednost za vođstvo iz Gaze: uprkos nesuglasicama sa Sirijom, uspeli su da održe čvrste veze s Iranom.
Izvor: Nedeljnik / Le Monde Diplomatique
