Moderna istorija FK Partizan definisana je 2014. kada je deo kluba postao Miloš Vazura, čovek koji je kroz deset godina koje su usledile postao simbol uništenja crno-belih.
Gotovo da je nemoguće da u realnom vremenu shvatimo da neki trenutak može da ima sudbonosni karakter. Na to nam obično ukaže istorija mnogo godina kasnije, ali ni tada često stvari nisu tako jednoznačne. Uspon Hitlera, pucanj Gavrila Principa, atomska bomba na Hirošimu i Nagasaki, pobeda Tomislava Nikolića na izborima za predsednika…
Neki imaju težinu da kreiraju istoriju sveta, neki sudbinu jednog naroda, a neki sudbinu jednog kluba.
Sa distance od jedne decenije, gotovo da nema čak ni običnog posmatrača koji ne bi rekao da je moderna istorija Partizana definisana 2014. godine kada je deo kluba postao Miloš Vazura, čovek koji je kroz deset godina koje su usledile postao simbol uništenja crno-belih.
Iako je ponor slavnog kluba mnogo šira priča i ima dublje društvene, političke i ekonomske konotacije sa jasnim znakovima pored puta da su konce povlačili mnogo veći igrači koji su krčmili čitavu državu, nasleđe i kulturu, pošteno je da se njima sudi za mnogo veće zločine poput izdaje Kosova i Metohije.
Uostalom, Miloš Vazura je odabrao svoju sudbinu marionete i čoveka koji će kasnije u tandemu sa još jednom osobom biti dželat velikog kluba, a svako je kovač svoje sreće, pa će njegov dolazak ostati zabeležen kao nulta tačka propadanja.
I kako takva zaslužuje posebno poglavlje priče o sistemskom uništavaju Partizana.
A teško je i danas dolazak Miloša Vazure u Partizan shvatiti osim kao zlu nameru da se uništi klub.
Dobar samo jer je nečiji kum, stupio je na pozornicu kao kadar nove vladajuće strukture koja je, dve godine nakon dolaska na vlast, počela da stavlja svoje kandže i na sport.
Miloš Vazura je u Partizan došao na inicijativu tadašnjeg potpredsednika Jugoslovenskog sportskog društva Vojislava Nedića, oca Novaka Nedića, generalnog sekretara Vlade Srbije i člana Srpske napredne stranke. Treba reći i da je Novak Nedić i kum Miloša Vazure. Tako je sa svojih 27 godina, i bez ikakvog kvaliteta da vodi jedan klub poput Partizana, Vazura postao generalni direktor, odnosno najodgovornija osoba u klubu. Iz njegove biografije kao argumenti da je „sposoban“ vidi se samo da je znao „prave“ ljude.
Bio je dve godine savetnik i pomoćnik tadašnjeg ministra pravde Nikole Selakovića, a dodatni „kvalitet“ bio je to što je kao student na Pravnom fakultetu organizovao ekskurzije.
Besprekorna biografija za jednog generalnog direktora.
Stvaranje tandema Vazura-Vučelić i omča za Partizan
A Vazura je svoj pun potencijal počeo da dostiže dolaskom Milorada Vučelića, sluge svake vlasti, koji je 2016. godine došao na mesto predsednika kada je stvoren i tandem koji će Partizanu namaknuti omču oko vrata.
Miloš Vazura je tako, nakon što je ispratio Zorana Popovića, i nakon što je klub godinu dana bio bez predsednika pre nego što je Vučelić posle velikih ujdurmi zaseo na mesto prvog čoveka, dobio svog pravog partnera.
Tada je i šira javnost čula za njega kada je izašao iz senke anonimnosti, a ta 2016. bila je početak blamantih godina fudbalskog kluba koje su usledile.
Te 2016. godine je grupa navijača Partizana, predvođena pokojnim Aleksandrom Stankovićem, poznatijem kao Sale Mutavi, i Veljkom Belivukom ispred stadiona fizički napala Vazuru i njegove ljude. Jedan od telohranitelja je zadobio teže povrede u tom napadu. Iako je protiv navijača podneta krivična prijava, Vazura je posle tog incidenta izjavljivao da ne zna ko ga je napao, da nije video napadače i da se ne seća svega iako su sve zabeležile kamere na stadionu.
U međuvremenu, jedan od trojice napadača je ubijen, drugi je u pritvoru zbog optužbe za ubistvo, a treći služi kaznu za pomenuti napad.
Vazura je u međuvremenu dobio tri krivične prijave čime je postao funkcioner koji ih ima više nego titula što je za mandat od 10 godina veliko dostignuće.
Jedna titula šampiona pre dolaska Milorada Vučelića za koju je Vazura zaslužan taman koliko i za očuvanje svetskog mira, i jedna titula prvaka u prvoj godini mandata novog predsednika, bili su uspesi novog generalnog direktora. Dodalo se u tu riznicu trofeja i tri Kupa Srbije, ali su uspesi više bili posledica minulih vremena, još uvek kvalitetnih igrača i trenera koji su vremenom bežali glavom bez obzira i retko se osvrtali nazad.
Poslednju Partizanovu titulu Vazura je, pričalo se po čaršiji, znao da proslavi kao da je bio zaslužan za nju iako je ona bila rezultat sjajnog rada Marka Nikolića i hemije koju je taj tim sa Leonardom i Urošem Đurđevićem imao.
Vazura odneo pehar na svadbu
Šampionska parada navijača crno-belih na ulicama Beograda protekla je bez pehara, jer je Miloš Vazura odlučio da trofej odnese na svadbu prijatelja. Prema navodima medija, tamo su ga ukrali navijači Crvene zvezde, pa je Vazura morao da plati da mu se isti vrati.
Vazura je vremenom postao sinonim nezapamćenog potopa kluba koji je uprkos katastrofalnim godinama koje su usledile ignorisao brutalne uvrede, bojkote, zahteve bivših igrača, fudbalere u bekstvu, sumanut porast dugovanja i nastavljao da sa pozicije direktora urušava Partizan.
Još jedan primer izreke „selo gori, a baba se češlja“ videli smo u bliskoj prošlosti.
Stadion Partizana postao je ruglo, često bez struje, gde se fasada ruši, loža za novinare izlepljena selotejp trakom i čitav objekat raspada.
Kada je svečana loža na stadionu u septembru prošle godine demolirana, nije trebalo dugo da se vrati u pređašnje stanje. Revoltirani navijači su uništili stolice i na zidovima lože ostavili poruke upravi crno-belih ponovo ih pozivajući na odgovornost. Međutim, zidovi su ubrzo prekrečeni, uništene stolice ekspresno zamenjene, a oni koji u njima sede nastavili su da rade ono što najbolje znaju, da vode Partizan u propast.
Iako po svemu sudeći samo marioneta u rukama većih igrača, Miloš Vazura postao je lice crno-bele apokalipse, osoba kojoj se sa tribina upućuju najgnusnije uvrede.
Teško je poverovati da je išta smislio sam, jer ne odaje utisak čoveka koji ima kapacitete za tako nešto, ali tako to obično biva.
Prijatelji, braća, kumovi na kraju balade obično tako i završe. Kao glavni i jedini krivci. Što je na kraju i sasvim u redu. Jer, svako je kovač svoje sreće.
Dani Miloša Vazure u Partizanu kako stoje stvari su odbrojani. Ne znači nužno da će i klubu svanuti, niti da će dotični odgovarati, ali će bar nekakvu utehu pružiti činjenica da će završiti u istoriji.
Izvor: Nova / Dušan Marković
Foto: Youtube printscreen
