Svima koji su u nedelju pratili finale iz Pariza, verovatno isti komentar, kao u horu, oteo se kada je Nole pobedio. Čak i ateistima. Ima boga!
Dan pre finala napisao sam da „ako je iko zaslužio zlatnu medalju, onda je to Nole“. I baš se to dogodilo, naravno pre svega zahvaljujući Đokovićevom neverovatnom kvalitetu. A sve do onog poslednjeg poena, izgledalo je da su se sve sile sveta urodile da on nikada ne dođe do tog uspeha koji je tako želeo.
Otkako je počela ova godina izgledalo je da sudbina jednostavno ne želi da najbolji teniser sveta svih vremena konačno osvoji taj jedini trofej koji mu stalno izmiče. Bilo je jasno da u sezonu u kojoj puni 37 godina ulazi sa „olimpijskim sada ili nikada“. Bez obzira na sva čudesa njegove karijere, zaista je teško poverovati da bi sa 41 u Los Anđelesu 2028. mogao da postigne ono što nije uspeo kada je bio u najboljim godinama.
Sezonu je počeo naopako. Prvi put u karijeri je u polufinalu poražen na svom bunjištu, na Australijskom openu. Pri tom u prva dva seta ga je deklasirao novi dečko koji obećava, Janik Siner.
Usledila je maratonska pauza od pet nedelja. Bilo je jasno da je Đokovićev plan da štedi snagu kako bi u periodu Rolan Garos, Vimbldon, Olimpijada, Ju-Es open pružio maksimum. Međutim, niko ipak nije očekivao da u Indijan Velsu izgubi od Luke Nardija, u Monte Karlu od Kaspera Ruda, u Rimu od Alehandra Tabila, a u Ženevi od Tomasa Mahača.
Loš start sezone još više je prvo pokvarila ona flaša u Rimu. Dok je davao autograme posle pobede protiv Korentana Mutea, iz ranca jednog navijača ispala je metalna flaša, pala mu na teme sa visine od dva metra i Nole se samo srušio na zemlju. Bio je to klasičan nokaut posle koga je ostao više od 20 sekundi na podu Foro Italika. Pocurela je krv, Đoković u sledećem meču, protiv Čileanca Tabila, nije ličio na sebe, igrao je kao grogiran. Ono što je uvek uspevao u Rimu, da se maksimalno pripremi za Rolan Garos – otpalo je.
Nole je odmah reagovao, uzeo vajld kard za Ženevu, ali ni tamo nije uspeo da konačno probije šampionski led u 2024. Izgubio je od Čeha Mahača i na odbranu Kupa musketara stigao u znatno slabijoj formi od uobičajene.
A onda još jedan žestok udarac sudbine. Onako kako samo on ume, počeo je da se probija kroz pariski žreb, podižući igru i dobijajući nemoguće mečeve. I opet je sudbina bila protivnik više. Lorenca Muzetija je u maratonu savladao u tri ujutro, jer je pariski program zbog veoma lošeg vremena bio potpuno poremećen. Ni tu nije bio kraj, dan ipo kasnije ponovo je morao da ostavi srce na terenu. Uspeo je da savlada i Fransiska Serundola u pet setova, žalio se da mu podloga ne odgovara jer je šljaka bila suva i klizava. Uspeo je ali je cena bila veoma visoka.
Umesto u četvrtfinale, morao je na operacioni sto. Povredio je meniskus. Procene lekara su bile da je malo verovatno da će moći da igra na Vimbldonu ali da za Olimpijske igre postoji šansa. A on je stigao do finala u Londonu i zlata u Parizu.
Samo Đoković zna kako mu je bilo dok je čekao da li će dobiti trku sa vremenom i zaigrati na Vimbldonu. Do poslednjeg časa je oklevao sa odlukom, čak je na Ostrvo poveo francuskog hirurga koji ga je operisao. Jedno je bilo sigurno, zaigraće na najvažnijem svetskom turniru bez adekvatnih priprema, ali njega ni taj udar sudbine nije sprečio da uđe u finale. Jeste ga glatko izgubio od Karlosa Alkarasa, ali dve stvari su tu bitne.
Prva – njegov neverovatan kvalitet da nepripremljen uđe u finale Vimbldona! Drugo, londonski poraz od Alkarasa pripremio ga je za pariski trijumf protiv istog igrača. Mudri ljudi kažu da ne postoje porazi, nego samo lekcije. A Đoković je odlično naučio lekciju iz tog neuspeha.
Ali tu nije bio kraj nevoljama. Nikada Đoković nije imao teži turnirski raspored u karijeri. U roku od pet nedelja je trebalo preći sa šljake na travu i nazad. Samo 12 dana je imao od finala Vimbldona do starta olimpijskog turnira. Pri tom, prvi put u karijeri igrao je najvažnije turnire bez trenera. Goran Ivanišević je dobio otkaz u martu, Nenad Zimonjić je bio uz njega u aprilu, ali kada je počela serija najvećih turnira, ostao je sam.
Bio je uz njega Boris Bošnjaković, ali on je analitičar, nije trener sa iskustvom na ovakvim takmičenjima. U Parizu je uz njega bio Viktor Troicki, ali po zadatku, kao selektor.
A u finalu najteži mogući protivnik. Čak je i sam Đoković dan pre meča rekao da u tenisu danas ne postoji teži izazov od igranja protiv Alkarasa. Osvojio je Rolan Garos i Vimbldon, nadigrao i samog Novaka u Londonu. Prvi put u karijeri je počeo avgust a on još nije imao trofej.
I sve to nabrojano nije uspelo da zaustavi Đokovića da konačno osvoji tu zlatnu medalju. U svojoj do nedelje najgoroj sezoni, osvojio je trofej koji je najviše želeo.
Polemika o tome ko je najbolji teniser sveta svih vremena, odavno je za sve objektivne završena. Kucnuo je čas da se o Novaku Đokoviću razmišlja kao o najboljem sportisti svih vremena. Realno, posle pariskog podviga teško je naći argument protiv.
Izvor: Sport Klub / Vojin Veličković
Foto: YouTube printscreen