Brazil: organizovana magija fudbala

Jedan od razloga zbog kojeg Brazil u fudbalu nije bio toliko moćan u početku, kao Argentina ili Urugvaj, jeste i taj što je brazilsko društvo bilo jedan fragmentisani metež. Drugačije ustrojstvo samog društva, nipošto nužno i bolje, u ovoj velikoj zemlji biće neophodan impuls fudbalskom prosperitetu. Kao i drugde na južnoameričkom kontinentu, dolazak fudbala se i u Brazilu poklopio sa nastankom nacionalnih ideologija. Fudbal je naprosto postao sredstvo da mlade južnoameričke države pokažu ko su. Problem je bio taj što ni one same nisu baš bile načisto ko su ili šta bi mogle da budu. Mlada nacionalna svest i fudbal tako su se brzo i jako isprepletali da nije bilo jasno – niti je vremenom postalo jasnije – ko je u tom odnosu pritoka, a ko glavni tok.

Teško je ne podleći romantiziranju kada se priča o brazilskom fudbalu. On je tako lep, opšte je mesto, tako drugačiji i poseban da nije mogao da ima isti početak i razvoj kao fudbal na drugim mestima.

Ipak, preovlađujuća slika o Brazilcima i njihovom fudbalu više je bazirana na Najkijevim reklamama nego na stvarnosti. Naime, nastanak brazilskog fudbala – veličanstvenog, kakav svakako jeste – ne razlikuje se u bitnim crtama od onoga što je viđeno u drugim zemljama Južne Amerike kada je ovaj sport stigao u nju. I kao i uvek, sve što je važno počinje sa jednim čovekom. U Južnoj Americi s čovekom britanskih korena. Kada je o brazilskom fudbalu, reč je o Čarlsu Mileru.

Čarls Vilijam Miler (1874-1953) je rođen u Sao Paulu u porodici škotskog inženjera zaposlenog u Britanskoj železnici i Brazilke engleskih korena. Imao je deset godina kada su ga roditelji poslali na školovanje u Sautempton u Englesku. Tamo je zaigrao fudbal, najpre za svoju školu Banister Kort, zatim za svoj okrug Hempšir, a čak je i par utakmica odigrao za profesionalni tim Sautempton.

U Sao Paulo se vratio 1894. godine, sa namerom da nastavi da igra fudbal – naravno, sa svojim društvenim parnjacima iz tamošnje britanske kolonije. Nagovorio je članove elitnog Sao Paulo Atletik Kluba, osnovanog pet godina ranije, da se pored kriketa oprobaju i u fudbalskoj igri.

Prva utakmica odigrana je 1895. godine na polju istočno od centra grada, na kome su, inače, na ispašu puštane mazge koje su vukle tramvaje. Probni meč je proglašen uspešnim (kako i ne bi). Uskoro će se pojaviti i pravi protivnici.

Drugi čovek važan za brazilski fudbal bio je Hans Nobiling. Rođen u Hamburgu 1887, igrao je fudbal u nemačkom klubu Germanija i s njim osvojio prvenstvo Hamburga, a onda otišao u Brazil, gde je u Sao Paulu sa drugim doseljenicima koji nisu bili britanskog porekla 1899. osnovao klub Internasional.

U gradu zatim niču i drugi klubovi, među kojima se izdvaja Atletiko Paulistano, osnovan 1900. kao prvi klub potomaka lokalne elite, dece glavešina industrije kafe u ovom delu Brazila.

Već 1902. godine fudbal u Sao Paulu je toliko narastao da je moglo da bude organizovano i prvo gradsko takmičenje. Na njemu je učestvovalo pet ekipa. Pomenutim su pridodati disidenti Internasionala okupljeni u klubu Germanija, i klub sastavljen od igrača bliskih američkom Mekenzi koledžu. Turnir je osvojila Milerova ekipa.

Lopta stiže u Brazil

Trista pedeset kilematara zapadno od Sao Paula, Rio de Žaneiru je fudbal podario Oskar Koks (1880-1931), Brazilac švajcarskog porekla koji ce obrazovao u Lozani. Prvi meč u Riju odigran je 1901. godine sa, prema tadašnjim izveštajima, manje prisutnih navijača nego što je bilo fudbalera na terenu.

Razočaran manjkom fudbalskog entuzijazma u gradu, Koks 1902. godine u Rio de Žaneiru osniva Fluminense. Kao i većina viktorijanskih klubova u Britaniji, i Fluminense je bio prevashodno džentlmenski klub i stecište bogatih. Fudbaleri su bili među najbogatijim članovima tzv. Karioka društva, a utakmice Fluminensea bili su pre svega društveni događaji: uoči utakmice se ispijao čaj, posle utakmice je sledila večera.

Kako je napisao Mario Filjo, novinar po kome najveći stadion u Riju danas nosi ime, ljudi okupljeni oko Fluminensea bili su naprosto ljudi „naviknuti da troše novac“. Drvene tribine njihovog terena u Laranžeirasu u Riju uvek su bile ispunjene onima koji su došli koliko da vide šta se odigrava na terenu, toliko i da budu viđeni.

Brazil u ogledalu

Vredi ovde malo zastati i osvrnuti se nad sliku fin de siècle fudbala u Brazilu. Ma koliko slika delovala možda i komično sa svojim klasnim ogradama i ceremonijalnim obredima, ona pokazuje da se i ovde fudbal u svojoj biti pokazao kao posuda u koju se slivaju svi društveni i kulturni sadržaji mesta i epohe. Možda više nego drugde, to je najbolje izraženo u embrionskom momentu brazilskog fudbala, u kome je svaki faux pas, svaka društvena omaška i dalje bila značajnija od ma kakve greške u dodavanju ili nekom drugom udarcu po lopti.

Jedan od razloga zbog kojeg fudbal u Brazilu nije u početku bio toliko moćan kao u Argentini ili Urugvaju jeste i taj što je brazilsko društvo na prelazu vekova bilo strogo fragmentisano. Društvene promene koje će uskoro zapljusniti brazilsko društvo, daće ovoj velikoj zemlji neophodan impuls fudbalskom prosperitetu.

Ali iskra je upaljena početkom 20. veka. U Riju se tada osnivaju klubovi Botafogo i Amerika, a zatim i Flamengo. Ovaj poslednji je nastao iz Flamengo veslačkog kluba, čiji su se članovi dugo opirali fudbalu, čak su ga nazivali nemuževnim, ali kada su disidenti i otpadnici iz Fluminensea 1911. godine poželeli da nađu sebi novi fudbalski dom, osnovan je fudbalski klub Flamengo, a s njim i jedno od najvećih rivalstava koje ovaj sport ima.

O tadašnjoj eksploziji interesovanja za fudbal u Brazilu svedoči i jedno pismo Čarlsa Milera iz 1904, upućeno njegovoj staroj školi u Engleskoj, u kojoj on navodi da u Sao Paulu tada postoji barem 60 fudbalskih klubova, da je samo u prethodnih 12 meseci prodato 2.000 lopti, te da se na tribinama na svakoj utakmici okuplja između dve i tri hiljade gledalaca.

Ali važnije od toga, kao vetrokaz onoga gde je i koliko je važan fudbal u nekom podneblju, jeste silina njegovog povratnog upliva u kulturni kod jednog društva. Tek kada se tu smesti, on zauzima svoje mesto. Fudbal jeste igra, ali igra koja uvek priča o nečemu i na nešto u društvu ukazuje.

Već 1908. fudbal ulazi i u brazilsku književnost. Roman „Sfinga“, koji je napisao Enrike Maksimijano Koeljo Neto, govori o dečaku po imenu Džejms Marijan, koji je imao telo muškarca i lice žene, te otud i nadimak Sfinga koji su mu nadenuli. Njegova posebnost naglašena je i time da je imao običaj da se obuče u belo i ode da igra fudbal, što je izazivalo čuđenje njegovih školskih drugara. (Što se može čitati i kao pokazatelj da fudbal, koji je bio povod iščuđavanja, tada nije bio popularan kao danas.)

Nije bez značaja ni činjenica da ovaj roman kao jednu od tema, uz pitanje rodnog identiteta glavnog junaka, nameće i igranje fudbala kao njegovu identitesku odrednicu. Fudbal, u trenutku kada postane povod da se govori i o drugim, više ili manje važnim stvarima, postaje jedna od čvornih tačaka jednog društva.

Pisac „Sfinge“ Koeljo Neto je, inače, autor himne Fluminensea 1915. godine, ali i protagonista prvog u Brazilu zabeleženog upada navijača na teren. Na jednoj utakmici Flamenga i Fluminensea 1916. godine, besan nakon što je Flamengu dozvoljeno da ponovo izvede kazneni udarac, predvodio je navijače koji su upali na teren i prekinuli meč.

Njegov sin Žoao, poznatiji kao Preginjo, desetak godina kasnije postao je jedno od prvih velikih imena Fluminensea, a zatim i kapiten Brazila na prvom Mundijalu održanom 1930. godine u Urugvaju, na kome je postigao prvi gol za Brazil na jednom Svetskom prvenstvu.

Brazil: reiranje identiteta

Kao i drugde na južnoameričkom kontinentu, dolazak fudbala se i u Brazilu poklopio sa nastankom nacionalnih ideologija. Fudbal je naprosto postao sredstvo da mlade južnoameričke države pokažu ko su. Problem je bio taj što ni one same nisu baš bile načisto ko su ili šta bi mogle da budu. Mlada nacionalna svest i fudbal tako su se brzo i čvrsto isprepleli da skoro da nije bilo jasno ko je u tom odnosu pritoka, a ko glavni tok.

Brazil nezavisnost od Portugala stiče 1822, kada se Pedro I, sin portugalskog kralja, proglašava za brazilskog cara. Ropstvo se u zemlji konačno stavlja van zakona 1888. godine, ukidanje monarhije i svih veza sa portugalskom imperijom nastupa 1889. godine, a Ustav, po ugledu na američki, donešen 1891, Brazil konstituiše kao modernu državu. Brazil je napravljen, trebalo je još stvoriti i Brazilce.

Za tu svrhu, fudbal je poslužio kao vaspitno-didaktičko sredstvo. Žulijan Afraino Peišoto, čuveni brazilski lekar, pisac i političar, u jednom govoru 1918. godine upravo je izdvojio fudbal kao metod moralnog i intelektualnog uzgoja: „Ta fudbalska igra, taj sport koji daje snagu i zdravlje, uči disciplini i redu, proizvodi saradnju i solidarnost, mi je veoma drag, jer on je škola u kojoj se brazilski karakter iznova gradi.“

Ovo nije bilo ništa novo. Vojvoda Velington je znao da kaže da je Engleska pobedu nad Napoleonovom vojskom kod Vaterloa izvojevala još ranije, na igralištima engleskih škola. U tim školama, vekovima, igrao se fudbal u raznim svojim oblicima.

Uzorni duh džentlmena iz Korintijansa

Najvažniji i daleko najdalekosežniji dueli u ovom periodu bili su protiv ekipe Korintijans iz Londona, jedne od najvažnijih fudbalskih družina koje je ovaj sport ikada imao.

Osnovan 1882. godine posle napora En El Džeksona, sekretara Fudbalske Asocijacije, Fudbalski klub Korintijanc bio je klub koji je sebe smatrao, sasvim opravdano, nosiocem duha amaterskog etosa.

Amater, shodno etimologiji same reči, jeste onaj koji nešto radi isključivo radi uživanja u aktivnosti koju voli. Amaterski duh u britanskom fudbalu reaktivni je sentiment, nastao mahom kao odgovor na sve veću participaciju radničke klase u fudbalu, kao i na sve veći broj ljudi na tribinama i, naravno, na (tada prikriveno) plaćanje fudbalera.

Ideja uživanja u samom fudbalu kao cilju po sebi, van koga ne postoji ništa, podrazumevala je nepokazivanje emocija u porazima ili pobedama (amaterski duh se podsmevao igranju za trofeje), otklon od treniranja i specijalizacije fudbalera („effortless superiority“, nadmoć bez truda, ideal je fudbalera-džentlmena), i fer-plej, što su samo neke od ideja nastalih u ovom periodu.

Korintijans jesu činili neki od najboljih fudbalera na svetu (Gilbert Osvald Smit je bio prva „lažna devetka“ u fudbalu), ali oni su pre svega bili aristokrate ili sinovi bogatih industrijalaca, koji su mogli sebi da dozvole bezbrižno igranje.

Turneje Korintijansa u Brazilu 1910. i 1913. godine (turneju 1914. godine i pre početka prekinuo je rat) u velikoj meri odredile su ono što se u Brazilu tada smatrali uzornim fudbalerom, koji treba da bude belac, bogat i, naravno, amater…

Englezi, a niko više nego fudbaleri Korintijansa, koji su pobedili u svim utakmica na prvoj južnoameričkoj turneji (Fluminense je savladan 7:1), bili su „oni koji znaju“, oni koje valja imitirati.

Decenijama, još otkako su igrane prve „internacionalne utakmice“ (timovi nazivani „nacionalni“ i „engleski“ bili su sačinjeni od brazilske i engleske više klase nastanjene u Brazilu) ovakva vrsta priredbi bila je prilika ne toliko da se pokaže fudbalsko umeće, koliko da se demonstrira emancipovanost mladog brazilskog društva.

Prva nacionalna selekcija Brazila, prvi seleção sačinjen od fudbalera iz Rio De Žaneira i Sao Paula, igrao je 1914. godine protiv engleskih profesionalaca iz ekipe Egziter Siti. Ali prvi „brazilski“ brazilski tim koji su Evropljani videli bio je Paulistano, koji je na evropskoj turneji 1925. godine savladao i nacionalni tim Francuske.

Ali fudbal ne leči probleme u jednom društvu, bar ne potpuno. On ih pokazuje i ističe, naglašava, podseća i – opominje. Tako je, na primer, Karlos Alberto, sin fotografa iz Rio de Žaneira, pošto je bio mulat, kada je igrao za Fluminense morao je da maže pirinčani prah na lice da bi ga izbeleo. S druge strane, Artur Fridenrajh, fudbaler iz Sao Paula, rođen u mešovitom braku, postao je nacionalni heroj kada je golom doneo prvu kontinentalnu titulu Brazilu 1919. godine. Atmosfera u društvu je bila takva da su elitni klubovi Rija 1924. godine osnovali sopstvenu ligu zato što je Klub Vasko da Gama godinu dana ranije postao šampion sa četiri crna fudbalera.

Akutnost rasnog problema u Brazilu je počela da popušta, posle godina prikrivenog delovanja, tek kada je fudbal u Riju i Sao Paulu postao profesionalan 1933. godine, iste godine kad i u Urugvaju a dve godine posle Argentine, što je povećalo mogućnost učešća u fudbalskim timovima tamnoputih i fudbalera iz radničkih porodica. Ali i pored toga, sve do pedesetih godina 20. veka u Fluminenseu i Gremiju, recimo, nisu igrali crnci.

Da sve ovo dobije i jednu formalnu strukturu i jasniji izraz pobrinula se struja fudbalske misli u Brazilu kojoj su, pored ostalih, pripadali i Peišoto i Koeljo Neto. „Sport uopšte, a fudbal posebno, ima sposobnost da stvori u našoj zemlji novu rasu koja će definitivno iza sebe ostaviti svoju nesrećnu kulturnu prošlost“, izjavio je Neto. Mnogi su ovaj poklič ljudi koji su bili poklonici eugenike shvatili kao poziv na smanjenje afro-brazilskog uticaja.

Nakon što je njegov drugi sin Mano, igrač Fluminensea, preminuo 1922. godine od posledica unutrašnjeg krvarenja posle povrede zadobijene u jednoj utakmici, Koeljo Neto više nije pisao o fudbalu, iako je do svoje smrti ostao njegov zagovornik.

Brazil i radnici lopte

Godine 1930. pučem na vlast dolazi sin gaučosa Žetulio Dorneles Vargas, koji će na vlasti ostati do 1945, a zatim od 1951. do 1954, kada će u predsedničkoj palati u Riju izvršiti samoubistvo. Niko više od njega nije uticao da Brazil postane ono što jeste. Na početku njegove vladavine profesionalni fudbal u Brazilu, podstaknut strahom od odlaska igrača u Italiju ili potencijalnim direktnim uticajem Vargasovog režima, nije previše ličio na ono što će potom postati.

„Radnici lopte“, kako su nekada nazivani, nisu bili ni članovi klubova za koje su igrali. U njima su bogati Brazilci, shodno svom statusu i imetku, imali pravo glasa i odlučivanja, dok su fudbaleri bili su baš to: plaćeni radnici koji nisu imali preveliku moć odlučivanja ni pri napuštanju jednog i prelasku u drugi klub.

Fausto dos Santos, zvani „Crno čudo“ (Maravilha Negra), fudbaler kluba Vasko de Gama, potpisao je 1931. ugovor sa Barselonom, da bi se godinu dana kasnije vratio u zemlju i postao igrač Flamenga, kluba koji se upravo trudio da uključivanjem tamnoputih igrača strese sa sebe elitistički imidž koji bi ga sprečio da postane, kao što jeste postao, najpopularniji klub Brazila.

Kada je mađarski trener Izidor Dori Kuršner, jedan od mnogih koji su, takoreći, izlivali Dunav u Amazon donoseći ideje centralnoevropskog fudbala u Brazil, tražio od njega da igra kao treći defanzivac u za to vreme revolucionarnoj W-M formaciji, on je odbio. U neko drugo vreme, to je moglo da prođe bez reperkusija, ali ne i tada u Brazilu. Kada je potom pokušao da napusti Flamengo, za to nije dobio odobrenje ljudi iz klubu. Da bi povratio njihovu blagonaklonost, bio je prinuđen se otvorenim pismom javno izvini Kuršneru i rukovodstvu kluba, nakon čega je dobio dozvolu na ponovo istrči na teren. Ubrzo je, međutim, 1939. godine, preminuo od tuberkuloze, od koje je bolovao nekoliko godina.

Profesionalizam i veća fudbalska inkluzija, slažu se brojni autori, bili su u tom momentu samo još jedan od „brazilskih načina“ da se, menjanjem određenih aspekata društvenih i sportskih odnosa, osnovne klasne, rasne i polne hijerarhije ostave neokrnjenim i nedirnutim.

Ipak, ideja „brazilskog fudbala“ morala je da sačeka brazilski modernizam i – sambu.

Kanibalistički manifest

Nije, i ne može biti slučajno, to što po mnogima najbolji nemački tim postaje šampion Evrope 1972, iste godine kada je izašao jedan od nultih albuma krautroka – „Ege Bamjasi“ benda Kan. Iste podzemne vode teku pod nogama muzičara i fudbalera.

Podjednako je malo slučajno što „Kanibalistički manifest“ (Manifesto Antropófago) brazilskog pesnika Osvalda De Andradea, izdat kao osnivački dokument nove, sinkretičke i autentične brazilske umetnosti – i ne samo umetnosti, već i same ideje brazilstva – izlazi 1928. godine, neposredno pre nego što će na teren izaći Domingos Da Gija i Leonidas Da Silva, dva najbolja igrača Brazila pre Drugog svetskog rata, i uz to – tamnoputa.

Kao što je Predrag Dragosavac ranije pisao, „Andrade je u svom manifestu ustvrdio da se najveća snaga brazilske kulture ogleda u tome što je ‘kanibalizovala’ druge kulture – pojela ih, svarila, i na taj način stvorila nešto novo… Taj hibrid predstavlja najveću snagu Brazila, brazilstva, brazilske kulture i umetnosti; nešto što nije za prezir i omalovažavanje, već naprotiv, nešto što treba da se slavi kao osobenost i kvalitet.“

„Interesuje me samo ono što nije moje“, kaže u manifestu Andrade. Ali ovo nije poziv na još jači pastiš Engleske i njenog fudbala. Upravo suprotno…

„Dole sa svakim katehizisom“, piše u redu iznad, odmah nakon izjave „Tupi ili ne Tupi, pitanje je sad“, koja u Hamletovu frazu uvodi popularni naziv za autohtone stanovnike Brazila pre kolonizacije.

Upravo je ovaj poklič pozvao na juriš prema eklekticizmu i šarenilu koji će, naposletku, sambu učiniti brazilskim nacionalnim muzičkim izrazom, a brazilski fudbal najboljim na svetu.

Pet godina nakon Andradeovog „Kanibalističkog manifesta“ izlazi kapitalna knjiga „Gospodari i robovi“ (Casa grande y senzala) brazilskog antropologa Žilberta Freirea. „Pseudo-naučne rasne teorije s kraja 19. i početka 20. veka prokazivale su rasno mešanje kao glavni izvor brazilskih problema i zaostalosti. Freire će, na Andradeovom tragu, preokrenuti tu postavku naglavačke – umesto da se stigmatizuje, rasno mešanje počinje da se slavi kao sama suština brazilskog kulturnog identiteta i zaštitni znak unikatne tropikalističke civilizacije. Samo nekoliko decenija posle ukidanja robovlasništva 1888. godine, tzv. ‘mestizo nacionalizam’ zameniće do tada zvaničnu doktrinu bele supremacije.“

Afro-brazilsko nasleđe ući će u nacionalni kanon najpre kroz sambu, „najbrazilskiju od svih umetnosti“, a onda i fudbal, koji će Freire prvi odrediti kao „anglo-afro-brazilski“.

Portugalski faktor 

Freire je imao i stav koji može da objasni zašto je u zemlji rasno i klasno stratifikovanoj, stvaranje novog fudbalskog izraza ipak bilo toliko uspešno. U knjizi „Gospodari i robovi“ on govori i o portugalskim osvajačima Novog sveta kao „mutnim figurama, kojima nedostaju boje i konture drugih imperijalista“. Za razliku od Španaca, kaže, kod njih „nema ratničkog plamena“. Za razliku od Engleza, oni nemaju „grube crte puritanca“. Bez „apsolutnih ideala i beskompromisnih predrasuda“, ističe Freire, „portugalski trgovac robljem mogao je mnogo lakše da se približi onima koje je ugnjetavao“.

Ukratko, ipak je postojala kakva-takva podloga na koju je Brazil, u svom pokušaju da se okrene sebi i prigrli raznolikost svoje ogromne zemlje kao svoju snagu, mogao da se osloni.

Kao i u mnogim drugim delovima sveta, fudbal je rastao pod teretom propagande. Razvitak, anabolizam brazilskog fudbala – kao rast mišića opterećenog tegom – naglo je započet pod Vargasovim režimom koji je fudbal koristio radi svojih političkih potreba, a u svrhu jačanje brazilske samosvesti i identiteta, odnosno slabljenja evrocentrične svesti brazilskih elita. Ministar propagande u Vargasovom režimu, nekadašnji novinar Lurival Fontes, predvodio je brazilsku fudbalsku delegaciju koja je putovala u Italiju na Mundijal 1934. godine.

Temeljne pripreme i taktičke inovacije

Talenat je očigledno bio tu, ali taktički pristup je naglašeno zaostajao u odnosu na evropske ekipe. Da pored lepršavosti brazilski fudbal mora da bude i organizovan, postalo je jasno nakon što je Brazil ispao posle prve utakmice na Mundijalu 1934, pošto je poražen od Španije 3:1.

Selekcija Brazila potom odlazi u Beograd, gde igra prijateljsku utakmicu sa Jugoslavijom koja nije uspela da se plasira na Svetsko prvenstvo u Italiji i biva poražena sa 8:4.

Prvi trener koji je, pre Dorija Kiršnera, pokušao da u Brazil uveze evropski W-M sistem bio je Žentil Kardoso. Bio je pekar, vozač tramvaja i konobar, pre nego što se prijavio u trgovačku mornaricu. To mu je donelo priliku da na putovanjima po Evropi gleda fudbalske utakmice. I na njima je prepoznao vrednosti novog sistema igre.

Primenio ga je u domovini kada je početkom tridesetih preuzeo mali klub Bonsuseso i njega doveo Leonidasa. Ipak, Kardoso nije shvaćen preterano ozbiljno kao fudbalski inovator. Imao je dva problema – nije bio veliki fudbaler, što bi se možda i moglo prenebregnuti, ali bio je i afričkog porekla. Ljudi, recimo to tako, prosto nisu navikli da slušaju ljude koji izgledaju kao on kada govore o fudbalu.

Brazil i organizovana magija 

Fudbal u Brazilu, videli smo, nije uvek bio lepršav. Veoma često to nije bio uopšte… Tako je, recimo, odgovor Brazila na fudbal Holandije sedamdesetih godina bio da za selektora dovede Klaudija Kutinja, čoveka koji je bio oficir i koji se prevashodno bavio fizičkom pripremom igrača.

Ali i mnogo pre toga, Brazil je svoje fudbalske uspehe tražio u temeljnoj pripremi i taktičkim inovacijama. Zeze Moreira je još krajem četrdesetih u Botafogu znao da koristi primitivnu varijantu zonske odbrane u 3-3-4 obliku, a Brazil je Mundijal 1958. godine igrao kao pionir 4-2-4 formacije.

Ukoliko bi protivnik igrao sa dva napadača, jedan od veznih fudbalera bi se spuštao između njih u poslednju liniju čime bi Brazil uvek imao jednog igrača više u tom delu terena. Ovaj princip, u svojim različitim iteracijama, nešto je što je validno u fudbalu i danas.

Tu je naravno i uticaj, rekosmo, trenera iz centralne Evrope. Trener Sao Paula bio je Bela Gutman, a Jeno Medgješi je vodio brojne brazilske klubove.

Prvi ofanzivni bek (verovatno je to bio Nilton Santos), kao i pozicija „vrh koplja“ (ponta da lança), u određenom smislu idiosinkratična brazilska pozicija koju će bolje nego iko interpretirati momak poznat kao Pele, došli su na svet jer su bili iznedreni od strane veoma razvijene fudbalske kulture.

Jedan od najboljih timova koji je fudbal uopšte imao, Brazil, šampion sveta iz 1970. godine, koristio je prototip 4-2-3-1 formacije, dve decenije pre nego što će je formalizovati Španci.