Primetno je urušavanje kulta gradnje i ličnosti, pa su sve više vidljive pukotine u temeljima vlasti. Za režim Aleksandra Vučića, građevina je alat političke propagande, prilika za slikanje i izvor moći. Zato se sve mora otvarati u najkraćem roku, pa makar hitna pomoć dežurala na novom auto-putu ili pucali betonski stubovi na Prokopu.
“Voz koji smo pokrenuli, kojim Srbija ide napred, treba da preveze i one s leve strane i one sa desne i one iz centra, ali i one koji su se ukrcali kao slepi putnici”, pričao je tadašnji premijer Srbije Aleksandar Vučić na otvaranju Železničke stanice “Beograd centar” u Prokopu u januaru 2016. godine.
Dodao je da, jedino, “svako mora da plati kartu”.
“To je karta Srbije za Evropu. Ovo je prva stanica. Kašnjenja neće biti”.
Devet godina kasnije, prilikom još jednog otvaŽeleznička staranja, Vučić je ponovo svečano prodefilovao Prokopom kao “jednom od najlepših staničnih zgrada u Evropi”.
Danas, tek što je zgrada koja se gradi decenijama dobila upotrebnu dozvolu, na peronskim stubovima i gredama počele su da se pojavljuju pukotine.
“A znate kad je nastao taj problem i zašto? Pa nije to nova zgrada. Nego je to armatura iz 1997. godine. Pa što je niste popravili, prevaranti jedni prevarantski blokaderski”, rekao je Vučić posle vesti o problemima na Prokopu.
Međutim, kako tvrde izvori Forbes Srbija i pojedini stručnjaci, Prokop nije zreo za rekonstrukciju zbog armature iz 1997. godine, već zbog toga što po originalnom projektu Saobraćajnog instituta CIP, iznad greda nije trebalo da stoji petospratnica. Međutim, projekat CIP-a je odbačen i urađen je novi projekat, te CIP nije vršio nadzor na zgradi rađenoj po novom projektu.
Prokop će tako ponovo postati gradilište – napisali bismo u normalnim uslovima. U stvarnosti, nova glavna železnička stanica u Beogradu nikada nije odmakla od faze gradilišta. Čak i kada je 2023. uz fanfare otvorena stanična zgrada, samo sprat niže bile su spremne kofe i lavori u slučaju da bude kiše.
Prokišnjava Prokop i te kako – sa svakom većom kišom vade se krpe i kante, a noge putnika moraju da traže prostor za stajanje koji nije umazan blatom. Tehnologija kiša-kanta-krpa nije baš najsavremenija, ali već je proverena na drugim objektima. Na Aerodromu “Nikola Tesla” internacionalne goste u Srbiju godinama dočekuju plastične kante.
“Spolja gladac, a iznutra jadac”, kaže ona čuvena srpska izreka. Upravo bi se tim rečima moglo opisati maltene sve što Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić rade 13 godina – uštini ovde, ugradi se tamo, kupi jeftiniji materijal, dovedi podizvođača koji će dovesti svog podizvođača… Na kraju sve to nabudži da izgleda skupoceno, preseci vrpcu i serviraj građanima kao nikada do sada viđeno. Ako je moguće, uradi to nekoliko puta. Što bi rekao direktor “Puteva Srbije” Zoran Drobnjak: “Ma kakav pravilnik, sve je bezbedno”.
Hronični nedostatak upotrebnih dozvola
Bezbedna je, kako kaže Drobnjak, novootvorena deonica auto-puta Pakovraće-Požega, duga 20 kilometara. Poput Prokopa i ovaj put bi se mogao nazvati gradilištem jer nema upotrebnu dozvolu, radovi na njemu i dalje traju – često se zatvara traka u nekom od tunela zbog “kratkotrajnih” radova – a Vlada Srbije je suspendovala pravilnike o upravljanju i bezbednosti u tunelima kako bi auto-put bio pušten u promet. Deonica do Požege svečano je otvorena 5. jula, tačno godinu dana otkako je otvorena rekonstruisana Železnička stanica u Novom Sadu, takođe bez upotrebne dozvole.
Ipak, neće nekakve upotrebne dozvole sprečiti napredak Srbije, dosetila se vladajuća stranka. Ako su se leks specijalisi isporučivali kao na traci, zašto vlada jednostavno ne bi mogla doneti uredbu o otvaranju tunela Munjino brdo? Rečeno – učinjeno. Problem nedostatka sistema automatskog praćenja bezbednosnih parametara vlast je rešila uvođenjem danonoćnih dežurstava lekara, medicinskih sestara, vatrogasaca i policije ispred jednog od najdužih tunela u Srbiji.
Uostalom, i sam predsednik države nazvao je odlaganje otvaranja auto-puta “foliranjem i glupiranjem”. “Pomera se brdo za 0,1 milimetar. Koga zavitlavaš?!”, upitao se Vučić.
Nije prvi put da su predsednik ili njegovi saradnici urgirali da se građevinski radovi ubrzaju. Kako je ranije utvrdila Nova ekonomija, članica Vučićevog kabineta Nataša Vukšić sazivala je i vodila sastanke o radovima na železnici prema Mađarskoj u okviru kojih je vršena i rekonstrukcija stanice u Novom Sadu. Na šestoj strani Izveštaja o stepenu usklađenosti planiranih i realizovanih aktivnosti iz programa poslovanja Infrastruktura železnice Srbije za period od 1. januara 2024. do 30. septembra 2024. piše da je “rok za završetak radova shodno instrukcijama Predsedništva skraćen na 31. decembar 2024. godine”.
Nažalost, zna se kako je rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu završila. Umesto da vlast iz toga izvuče nauk, godinu dana kasnije se bez “foliranja i glupiranja” otvara nedovršeni auto-put do Požege i to nakon probijanja nekoliko obećanih rokova. Zbog čega je bio imperativ da se auto-put otvori baš sada?
Pukotine u kultu graditelja
Vratimo se u 2012. godinu. Srpska napredna stranka došla je na vlast uz obećanja o borbi protiv korupcije za koju je bio zadužen Aleksandar Vučić, tada prvi potpredsednik Vlade i ministar odbrane. U decembru te godine uhapšen je vlasnik kompanije “Delta holding” Miroslav Mišković. Vučić, do tog trenutka relativno neomiljen i opterećen radikalskom prošlošću, konačno je lansiran u orbitu političke popularnosti.
Mišković je, međutim, oko sedam meseci kasnije izašao iz pritvora, a Srpska napredna stranka se od borbe protiv korupcije okrenula drugim poslovima – politika je upodobljena ekonomiji koja se polako oporavljala od posledica svetske ekonomske krize, a funkcioneri su sve više govorili o gradnji, stranim investicijama i infrastrukturnim projektima.
Već 2014. Vučić se sastajao sa “kineskim prijateljima” koji su obećavali kule i gradove – između ostalog, brzu prugu od Beograda do Budimpešte koja i danas, posle jedanaest godina, postoji samo u obećanjima. Izgradnja nacionalnog stadiona prvi put je spomenuta 2015 – doduše, po devet puta manjoj ceni nego danas. Do 2018. za putnu infrastrukturu izdvajalo se od jedan do 1,5 odsto bruto domaćeg proizvoda (BDP). Do danas su se ta ulaganja udvostručila i iznose oko tri odsto BDP-a. Prevedeno u evropske novčanice – oko dve milijarde evra se godišnje izdvaja za puteve i pruge.
Brze pruge, auto-putevi, strane fabrike, a zatim i Beograd na vodi – Vučić jedva da je stizao da preseče sve vrpce i uz šampanjac nazdravi za naprednu budućnost Srbije. Tako je tokom protekle decenije najmoćniji čovek u Srbiji svukao šinjel borca protiv korupcije i ogrnuo se ogrtačem graditelja – unosnijim, opipljivijim, manje rizičnim. Ispostaviće se da će mu upravo graditeljstvo doneti najviše političkih poena.
“Praktično, Vučićev imidž graditelja treba dovesti u vezu sa tim da se zaista gradi, a ulaganja u javna ulaganja prilično su visoka i za evropske standarde”, kaže za “Vreme” sociolog i profesor Fakulteta političkih nauka u penziji Zoran Stojiljković. “Ali se gradi mnogo nekvalitetnije i mnogo skuplje nego što bi trebalo. Pri čemu njihova koruptivna ugradnja i klijentelističke mreže deljenja poslova lojalnima pokazuju takve efekte da nakon što padne nadstrešnica govorimo o tome kako korupcija ubija, ali bukvalno”.
Nema metroa, ali zato nema ni tramvaja
“Oni se ne bave efektima Miloševićeve vladavine, jer su u njoj učestvovali. Ali kada analiziraju ‘žutu vlast’, ćute da je najbrži rast – istina – bio do 2007. godine. Bave se samo onim što je zaista bio taman period, a to je katastrofalna reakcija na ekonomsku krizu”, ističe sagovornik “Vremena”.
Dodaje Stojiljković i da su prioriteti aktuelnog režima po pitanju gradnje – sumanuti.
“U zemlji u kojoj je velikom broju ljudi nedostupna pijaća voda i gde dobar deo glavnog grada nema izgrađenu kanalizacionu mrežu, stadioni koji će jedanput godišnje biti puni nam zaista ne trebaju. Ako pogledamo Ekspo, ta manifestacija je za bogate zemlje koje mogu da investiraju u svoj imidž i nije ih briga što sve što sagrade za potrebe te manifestacije neće naći svoju ekonomsku funkciju i održivost. Zaigrala se bratija narodnim parama na dosta neefikasan i podoptimalan način”, kaže sociolog.
Spisku onoga što Srbija i njen glavni grad nemaju uskoro će se, po svemu sudeći, na neko vreme pridružiti tramvaji. Kako je saznao portal eKapija, u Beogradu bi moglo doći i do privremene obustave kompletnog tramvajskog saobraćaja jer je neophodna rekonstrukcija drvenih pragova postavljenih između šina na Mostu na Adi. Drveni pragovi postavljeni su 2019. godine kao ekološko rešenje, ali u sirovom stanju, odnosno nisu premazani odgovarajućim uljem radi impregnacije. Zato su počeli da trule i moraće da se zamene betonskim.
Zbog toga što je na novobeogradskoj strani centralni tramvajski depo GSP-a iz koga svakog dana polaze tramvaji ka svim delovima grada, tramvajski saobraćaj bi mogao biti obustavljen preko noći ili čak potpuno najmanje dva meseca tokom radova na Mostu na Adi.
Jedina alternativna tramvajska trasa preko Save bio je Stari savski most, koji više ne postoji. Paradoksalno, upravo je Most na Adi trebalo da posluži kao njegova zamena za tramvajski saobraćaj dok se ne izgradi novi savski most.
Mrvice za narod
Vesti o pukotinama na Prokopu i auto-putu bez upotrebne dozvole nisu stare ni mesec dana. Ako se vratimo na novembar 2024. godine i 16 ljudi zdrobljenih betonskom nadstrešnicom u Novom Sadu, upravo je taj događaj počeo da raspliće klupko kusih i netransparentnih građevinskih projekata.
Graditeljski kult oko Srpske napredne stranke počeo je da se urušava. Najveći adut naprednjaka, priča o neumornoj gradnji, napretku i razvoju, gubi potentnost među srpskim biračkim telom – uostalom, kako pričati o gradnji kad se maltene svakodnevno obruši neka fasada ili padne plafon, a hitna pomoć dežura ispred tunela na novootvorenoj deonici auto-puta?
Ipak, najtvrđi glasači SNS-a i dalje veruju u priču o graditelju Vučiću.
“Ovo je vreme u kome vlada strah, nesigurnost i nepoverenje, a dominantna logika je ‘daj šta daš’. Jer je pitanje šta ćeš sutra dobiti”, navodi Stojiljković.
On dodaje da Vučić “nije smislio ništa novo”.
“Oni su napravili novu klasu tako što su preuzeli sve poslove i sve funkcije. Nema tendera, samo direktne pogodbe i leks specijalisi. To je vrh piramide. Dno drže tako što povremeno podele neki novac. To je ta zahvalnost i spremnost da se učestvuje u populističkoj vlasti. Vi navodno verujete šefu i pljeskate mu dok vam daje sitne mrvice sa stola. Kada izgubi sposobnost da isporučuje, onda obrnete ćurak i izaberete novog lidera”, objašnjava sociolog.
Sa višemesečnom političkom krizom i zemljom koja puca po šavovima, gubi li Srpska napredna stranka moć da posle trinaest godina apsolutne dominacije obezbeđuje mrvice za lojalne pristalice?
“Da”, kaže Stojiljković. “Vlast sada ima problem jer je sa druge strane neko ko ima kredibilitet, pogotovo ako se pokaže da ima kapaciteta, kadrova i konkretne politike.”
Izvor: Vreme
Foto: YouTube printscreen / Jovana Kulašević / Marko Dragoslavić
