Hladno i kišno jesenje veče i deset hiljada ljudi na ulici. Malo je. Ne zna se ko je više razočaran: oni što su bili ili oni što nisu bili na sinoćnjem protestu. Čini se da je samo doktor iz Niša zadovoljan. Eto kako se troši energija ljudi, kaže doktor. Zato u Nišu nismo hteli na ulicu, dodaje. Doktore, i, šta ste dobili? Ništa, kao što ništa ne bismo dobili ni na ulici, mogao bi da odgovori doktor. I bio bi u pravu. Ako se računa trenutni dobitak. I ako je jedina svrha izlaska na ulicu da se time nešto odmah dobije, da se sruši vlast čak.
Pustimo doktora da brine svoje niške brige. Nije nam on potreban. Kao da sami ne vidimo. Institucije su zapušene. Kroz njih se ne može. Videli smo na šta je ličila rasprava o litijumu u skupštini. Nikakve vajde od toga nije bilo. Videli smo i učinak takozvane ulice. U decembru 2023, posle pokradenih izbora. Kao i u mesecima pre tih izbora, kada se tražilo da vlast položi račun za masovna ubistva od 3. i 4. maja. Ako hoćete, gledamo to i sad, posle uzastopnih protesta u Novom Sadu, kada se traži da se utvrdi krivica za smrt četrnaest osoba.
Pitanje je jednostavno – ako ništa ne može da se uradi ni u institucijama ni na ulici, šta onda da radimo? Da računamo da je sada bezmalo svima sve jasno, da sačekamo nove izbore i pobedimo ovaj režim na njima? Znamo da će režim i te izbore ukrasti kao što je pokrao i ove prethodne. Da izlazimo na ulicu u nedogled? Znamo da je režim na takozvane mirne proteste oguglao, ne vidi on to kao pritisak. Da izlazimo na proteste i spremamo se za nove izbore? To je scenario iz 2023. Videli smo, završilo se krađom.
Naizgled, nema rešenja. Odnosno, na osnovu dosadašnjeg iskustva, mi to rešenje ne vidimo. Mi bismo da neko izađe s planom, da nam kaže – izađemo na ulicu četiri puta, na ulici nas bude 100 hiljada, i pobedili smo. Na protestu protiv kopanja litijuma u Beogradu nije bilo baš 100 hiljada ljudi, ali nije bilo ni mnogo manje od toga – i ništa se nije dogodilo. I tu nam iskustvo ne ide naruku. Umesto što čekamo da neko pred nas stavi plan i kaže – evo, ovako ćemo to da uradimo i skinućemo ih s vlasti, promenimo perspektivu.
Ovaj režim se dovija kao i mi. Istina, za razliku od nas, oni i kradu, prave štetu, ljudi zbog njih stradaju. Ali, tu plana nema. Improvizuju iz dana u dan. Svaka nesreća do sad, koja ide na njihovu dušu ili za koju su direktno krivi – zadesila ih je. I svaku su rešavali od danas do sutra tako što su besomučno improvizovali. Istina, naruku im ide i sila (države) kojom raspolažu bez ograničenja. Teško je planirati kada oni stoje s druge strane. Prvo, ne znaš koja će sledeća nesreća da se sruči na ljude. Drugo, ne znaš kakve gadosti su još spremni da urade. Jedino je sila izvesna.
Umesto da na proteste gledamo kao na deo zaokruženog plana, suprotstavljanje vlastima u institucijama i demonstracije na ulicama treba videti kao otvoreni proces. Nije stvar u tome da uvek od svakog sledećeg protesta očekujemo da bude onaj poslednji, završni. Naprotiv, svi ti protesti u nizu vode ka cilju – svrgavanju vlasti s Vučićem na čelu. Da li će režim pasti pod pritiskom ulice ili na izborima, ne možemo znati. Ali, ako ne protestujemo, nemamo čemu da se nadamo.
U vezi s tim, demonstracije nisu samo pritisak na vlast, one služe i tome da vidimo jedni druge, upoznamo se i dogovaramo zajedno. One su, pored toga, način da svima, pa i sebi samima, pokažemo da smo još tu i da nismo odustali. Konačno, u institucijama ili na ulici, kada demonstriramo protiv ove vlasti, mi pokazujemo i da smo ljudska bića s integritetom. Deset hiljada ljudi od sinoć, po kiši i hladnoći, čuvali su i svoj i integritet svih nas. Pored ostalog, i zato su bili na ulici.
Moguće je da za nekoga to nije dovoljno. Moguće je da je za nekoga to preveliko trošenje ljudi za tako banalne i praktično neupotrebljive gestove. U mom svetu je drugačije. Kada ljudi, kao sinoć, oteraju maskirane mladiće, decu, rekao bih, po svemu sudeći provokatore, to je pobeda. Kada Goran Ješić ode u policijsku stanicu i traži da ga odvedu u pritvor da bi tamo bio – s jednom drugom – decom koju su pohapsili, to je više od pobede. Kada dođete kući posle protesta ili kada gledate vesti o protestu, možda ne bi trebalo da očajavate što je Vučić i dalje tu.
Umesto o Vučiću, možda bi trebalo razmišljati o Ješiću. Kako se on takav tu stvorio i može li nas na sledećem protestu biti više takvih kao što je on.
Razumem, čitalac će reći da branim neodbranjivo. Da smo zajedno s opozicijom u slepoj ulici. Da nas je režim saterao u ćošak. Da nemamo odgovor. Da je neverovatno da i posle nesreće u Novom Sadu nismo u stanju da se mobilišemo i zbacimo ovaj režim. Evo u čemu je stvar. Ovaj režim ne održava se na ideologiji. Kako je to pre par decenija pokazao američki istoričar Christopher Browning (u knjizi „Obični ljudi“), ljudi masovno pristaju na zlo ne zato što su zavedeni, zaslepljeni ili zadojeni pogubnom ideologijom. Jednostavnije je od toga. Pristaju zato što su socijalizovani, odgojeni da budu poslušni.
Stvar je u kontekstu, a ne u ideologiji. Objašnjenje je situaciono, a ne ideološko. Ako je zaista tako, a nema razloga da u to sumnjamo, onda je ulica mesto gde se učimo neposlušnosti ili – preciznije – odvikavamo od poslušnosti. Na ulici dakle vežbamo neposlušnost, i zato je važno da smo na njoj.
Izvor: Peščanik / Dejan Ilić
Foto: YouTube printscreen
