Tog juna 1995. godine, Emir Kusturica je osvojio svoju drugu Zlatnu palmu sa filmom Podzemlje.
U to vreme vreme, svet je gledao Balkan s mešavinom zbunjenosti, straha i fascinacije — a Kusturica im je, kao neko ko zna da od haosa napravi spektakl, isporučio priču koju nisu mogli da zaborave.
“Podzemlje” je bilo preveliko za bioskop, a taman za istoriju
„Podzemlje“ je film koji traje više od tri sata, ima cirkus, životinje, ratove, ljubavne trouglove, komuniste, pesmu, piće i pucnjavu, ponekad sve to u istom kadru. Sniman po scenariju Dušana Kovačevića, ovo je priča o dvojici prijatelja koji kreću u rat, jedan završava u podrumu a drugi u večnu manipulaciju.
To nije bio samo film o Drugom svetskom ratu, ni o komunizmu, ni o raspadu Jugoslavije. To je bio film o nama, kako se smejemo dok gori oko nas, i kako se svadba i pogreb kod nas ponekad razlikuju samo po muzici.
Iako je film trajao gotovo tri sata, Kusta je snimio preko 5 sata materijala, koje je kasnije upakovao u seriju pod imenom “Bila jednom jedna zemlja” (originalno ime scenarija koje je napisao Kovačević). Serija se čak i emitovala na raznim festivalima u celom trajanju pa su mnogi mogli da uživaju u 5 maratonskih sati Kustinog remek dela.
U filmu postoji niz scena koje nisu završile u konačnoj verziji – neke manje, neke više važne – koje su mogle dodatno da istaknu pojedine sporedne uloge. Ipak, ostaje upamćena jedna scena koja je bez problema mogla da se nađe u samom filmu, a u kojoj se prepoznaje Kovačevićev odnos prema komunizmu, ali i prema diktatorskim režimima koji su se, na ovim prostorima, uvek nekako dobro primali.
U toj izbačenoj sceni, u podrumu se nalaze Jovan (Žika Todorović), sin Crnog (Laza Ristovski), i Soni – majmun. Obojica po prvi put vide bananu. Soni zna da banana ima koru koja se ljušti, dok je Jovan jede zajedno s korom – u krajnje duhovitoj sceni. Tu se krije ona Kovačevićeva misao:
„Prirodi je trebalo milion godina da od majmuna napravi čoveka, a komunizmu samo 50 da od čoveka napravi majmuna“, koju će kasnije ponovo iskoristiti u predstavi „Profesionalac“.
Zlatna palma u džepu, Balkan na ekranu
U konkurenciji gde su te godine bili filmovi Kasovica, Angelopulosa i Žan Pjer Žanea, Kusturica je uzeo glavnu nagradu drugi put (prvi put je to uradio sa „Otac na službenom putu“ 1985).
Time je postao jedan od samo devet reditelja u istoriji festivala sa dvostrukom Zlatnom palmom. I to ne zbog toga što je imao veliki budžet ili najpoznatije glumce (iako je tu bila ekipa snova: Miki Manojlović, Lazar Ristovski, Mirjana Joković…), već zato što je napravio film koji je neukrotiv, razbarušen i veći od života.
Kontroverze, naravno. I to kakve.
Naravno, bez Kusturice nema ni polemike. Film je odmah po premijeri podelio publiku: jedni su ga proglasili remek-delom, drugi propagandom. Ali ako znamo Balkan, znamo i da nijedna naša priča nije kompletna ako se ne vodi barem 17 paralelnih rasprava u kafani.
30 godina kasnije – podrum traje
Tri decenije kasnije, „Podzemlje“ se i dalje gleda, citira, analizira i (ponekad) ne razume do kraja. Neki se sećaju majmuna u tenku, neki pesme „Kalašlnjikov“, neki Ristovksog koji bili Lečića bilijarskim štapom, ali svi se slažu da je to film koji nas je izneo iz podruma na svetsku scenu.
I zato, ovog juna, nek’ se nazdravi jednoj od najluđih, najlepših i najkontradiktornijih filmskih bajki koje smo ikad ispričali.
Izvor: City Magazine
Foto: YouTube printscreen
