Uprkos asocijativnom nizanju uspomena i nehronološkom pripovedanju, Jovanićeva pripovedačka veština, pre svega u pogledu detalja i vrlo dobrog poznavanja ljudskog ponašanja, čini ovaj roman ne samo potresnom već i uzbudljivom knjigom.
Treći roman Milana Jovanića Dan u martu uzima džojsovsku formulu da se priča o traganju oca i, u ovom slučaju ćerke. Odigra u jednom danu. Fizički odvojeni, ona u Minhenu, on u jednoj beogradskoj bolnici, junaci su sprečeni da se susretnu i zbog nadolazećeg zatvaranja granica zbog „kineskog virusa“, kao i zbog toga što je ocu ostalo premalo vremena. Umesto toga njihovi susreti se dešavaju u mislima. U prvom delu romana ispričani su događaji koji prethode ćerkinom nastupu u baletskoj predstavi. U drugom svakodnevica bolničke sobe u kojoj se otac nalazi.
Međutim, glavni junak ćerkine priče je otac, a glavni junak očeve ćerka. Jovanić to postiže beskrajnim digresijama koje nastaju asocijativnim putem (kada, recimo, otac posmatra svoj rendgenski snimak i vidi nešto nalik na kokicu, seti se ikone na računaru na koju je kliktao da bi sa ćerkom gledao filmove). Taj nehronološki vid pripovedanja ide do toga da se u jednom pasusu mogu opisati scene iz tri sasvim različita vremenska perioda.
Način na koji ih Jovanić povezuje je pre svega emotivni. Sećanja se suprotstavljaju jedno drugome i čine nekakvu vrstu rezimea njihovog odnosa koji su prinuđeni da razreše svako za sebe, bez uobičajenog susreta na kraju. Zanimljivost tokom ovakvog pripovedanja održava Jovanićev smisao za detalj, gde se svaka, pa čak i najbeznačajnija, uspomena opisuje vrlo preciznim čulnim detaljima (na primer, kada je otac jednom polomio ćerkin telefon o zid, na njemu je ostala ogrebotina u obliku nokta).
U romanu su opisani odnosi i shvatanja sveta tri generacije (uključujući i babe i dede) i niz kulturnih miljea (baletska trupa u Minhenu, radnička klasa u Srbiji, književni paraziti, seljaci, srpske tinejdžerke, medicinski radnici itd.). Svaki od tih segmenata predstavljen je sa upućenošću koja ukazuje i na značajno autorovo iskustvo i poznavanje ljudi, ali i to da je za ovaj roman dobro pripremljen. Roman se u tom ključu može čitati i kao široka panorama savremenog srpskog društva.
Centralna tema bi se ticala umetnosti i porodice. Otac je pisac kome ništa u životu, počen od nedostatka podrške supruge do književnih dilentanata koji su ga odvlačili u pogrešnom smeru, nije išlo naruku da se u punoj mern ostvari. Ćerka je balerina sa obećavajućom karijerom koju je na taj put dovela pre svega podrška oca. Ćerkino istraživanje po pitanju seksualnosti, mada i samo za sebe razvijeno kao tema, deo je važijeg pitanja koje joj se nameće – kakav život uopšte želi da vodi.
Posebno su upečatljive scene u kojima se ćerka priseća očevog istrajnog odnosa prema pisanju (seća ga se kao osobe koja sedi okrenuta leđima u nekom svom svetu i kuca). Vrhunac ovog odlomka je trenutak kada u iznajmljenom stanu u Minhenu nađe antologiju jugoslovenske proze u kojoj se nalaze i priče njenog oca. Posebno neobičan moment predstavlja opširna biografska beleška sa nizom intimnih i za čitaoce antologije nebitnih detalja: „Detaljno je zabeležen voćnjak višanja sa tačnim brojem od hiljadu osamsto trinaest stabala. I da se ceo voćnjak mogao obuhvatiti pogledom sa drvene konstrukcije senjaka.“ Podsećajući na Enciklopediju mrtvih Danila Kiša, ovaj segment, kao i knjiga u celini, predstavlja temu potrage za ocem koja dominira u prvom delu knjige.
Nasuprot tome, u drugom delu razvijen je motiv porodične napetosti, tek u obrisima dat u prvom delu. Večiti sukob između muža i žene koja ne podržava njegov književni rad koji ne donosi novac mada sama ne radi; njegova otuđenost od svog oca; sukob sa tazbinom u čijem je vlasništvu stan u kojem žive itd. Junak u bolnici pred smrt sagledava svoj život kao niz promašaja usled sputanosti. Konačan poraz će doživeti u trenutku kada i vlastito telo počne da ga izdaje. Nasuprot tome stoji taj neobični detalj kada njegova ćerka, negde u isto to vreme, nalazi njegove priče na nemačkom i pomisli da je on ipak ostavio nekakvog traga. Uz pozitivan komentar vlasnice minhenskog stana u kome je ćerka pronašla knjigu povodom njegovih priča, ovde se postavlja pitanje kako izgleda umetnički uspeh, da li je on vidljiv u životu, može li pružiti neku utehu čoveku koji odsečen od porodice umire u bolnici meću strancima. Svi ovi glavni elementi su pojačani opštim stanjem u društvu – nailaskom epidemije kovida, ali i ćerkinom fizičkom udaljenošću.
To što se priča sagledava iz dve perspektive baca svetlo na dubinu tog nerazumevanja. Ćerkina seksualna nesnađenost s početka romana u delu viđenom iz očevog ugla deluje kao nešto finalno, pa čak i kao njegova krivica zbog toga što je uvek govorio loše o muškarcima. U očima ćerke njegov književni neuspeh nije onakav kakav je u njegovim, kao što ni ona ne doživljava svoj uspeh kao srećno ishodište svog života.
Uzeti za sebe, delovi ove knjige puni su nezadovoljstva, pesimizma i očajanja. Stavljeni jedan pored drugog, oni stvaraju složeniju sliku života i međuljudskih odnosa. Opredelivši se za ovakvu formu, Jovanić je uzeo u obzir da život jedne osobe nije samo njegov već da pripada i ljudima oko njega, koji na sve to mogu imati sasvim drugačiji pogled.
Uprkos asocijativnom nizanju uspomena i nehronološkom pripovedanju, Jovanićeva pripovedačka veština, pre svega u pogledu detalja i vrlo dobrog poznavanja ljudskog ponašanja (njegovi likovi nikada ne reaguju na konvencionalan način), čine ovaj roman ne samo potresnom već i uzbudljivom knjigom koja ne preza da se dotakne i najneprijatnijih tema i, što je najvažnije, da sa njima izađe na kraj na samo sebi svojstven način.
Izvor: Politika, subota 24. maj 2025. broj 40037
Autor: Nikola Živanović
