Dok Pomus je rođen pre 100 godina

Dok Pomus 1947.

Svet rokenrola je prevrtljiv, nedosledan, hirovit, lažljiv, sujetan. Svako priča šta hoće, šta mu padne na pamet. Ne vodi se računa ni o posledicama ni o istini. Pa ipak i u takvom ambijentu postoji nešto što je neprikosnovena istina, što se nalazi izvan svake sumnje. Fil Spektor je to najbolje definisao izjavom: „Dok Pomus je najveći autor pesama koji je ikada živeo.“

Sa ovom tvrdnjom je u skladu i činjenica da je Bob Dilan svoju knjigu „Filozofija moderne pesme“ posvetio Doku Pomusu. Na prvoj stranici knjige stoji: „Za Doka Pomusa“.

Nedavno, 27. juna, navršilo se tačno 100 godina od njegovog rođenja.

Nameće se jednostavno pitanje: Ko je Dok Pomus?

Pozajmljeni vremeplov

Kada bismo od H. Dž. Velsa ili onog ćaknutog naučnika koga u filmu „Povratak u budućnost“ glumi Kristofer Lojd pozajmili vremeplov, mogli bismo da odemo u njujorški Bruklin tridesetih godina 20. veka. Tada bismo u stanu jedne siromašne jevrejske porodice mogli da vidimo usamljenog dečaka kako oslonjen na štake gleda kroz prozor. Dečija paraliza ga je učinila invalidom i odvojila od vršnjaka i spoljnog sveta. Teška bolest nije uništila njegove talente i sposobnosti. Verbalna fluentnost i visok IQ su bili netaknuti.

Dok Pomus sa drugarima

Dečko na štakama je Džerom Felder. Rođen je 27. juna 1925. godine u jevrejskoj porodici koja je u Njujork došla iz Engleske. Nekoliko godina kasnije on će promeniti ime u Dok Pomus i započeti jedinstvenu muzičku karijeru.

Do obrta u životu Džeroma Feldera je došlo slučajno. Jednom je na radiju čuo kako Big Džo Tarner peva pesmu „Piney Brown Blues“. To ga je promenilo.

Taj trenutak je Dok Pomus objasnio rok publicisti Piteru Guralniku na sledeći način:

„Za mene je ta pesma sve što muzika treba da bude. Ona je promenila moj život. Moja porodica je želela neko sigurno zanimanje za mene, da postanem advokat ili knjigovođa… Od trenutka kad sam čuo kako Big Džo Tarner peva znao sam šta želim da postanem. Bluz pevač to je bila moja želja“.

Dok Pomus 1935.

Usamljena avenija

Deformisani jevrejski dečak koji je oslonjen na štake pevao bluz izazvao je puno skepse kod crne publike u klubovima Grinič Vilidža. Posvećenost, entuzijazam i kvalitet njegove muzike su mu ipak doneli poštovanje i pažnju. Legenda kaže da je momka koji se predstavljao kao Dok Pomus tu i tamo pratio i Lester Jang na saksofonu.

Pesma „My Good Pott“ iz 1947. godine, dobra je ilustracije muzike koju je u to vreme stvarao Dok Pomus. Kao pevač je u top formi, a kao tekstopisac provokativan i originalan, sa duhovitim aluzijama na marihuanu.

Promućurni klinac je brzo shvatio da kao pevač bluza ne može mnogo. Bolje mu je išlo komponovanje pesama. Okrenuo se toj delatnosti.

Uspeh je došao sa pesmom „Lonely Avenue“. Rej Čarls je to otpevao 1956. godine. U skrivenim značenjima dve reči koje čine naslov ove pesme krije se tajna rokenrola.

Usamljenost, kao bitno egzistencijalno obeležje rok junaka, dovedena u vezu sa avenijom, važnim toposom urbane geografije, određuje granice rokenrol prostora, definiše sudbine njegovih junaka i inspiriše na nove rok poduhvate.

U mnogobrojnim pesmama alijenirani rok junaci, desperadosi i odmetnici, šetali su se usamljenim avenijama. Njihove siluete pognute pod teretom neshvaćenog individualizma i promašenih snova, međutim, nikada nisu imale takvu rokersku auru kao u Pomusovoj „Lonely Avenue“.

Iz ovog perioda treba izdvojiti još neke Pomusove pesme koje su ostavile dubok trag u istoriji popularne muzike. Na nagovor Ahmeta Erteguna, vlasnika diskografske kuće „Atlantik“, Dok je napisao nekoliko pesama za svog idola Big Džo Tarnera: „Boogie Woogie Country Girl“, „Still In Love“, „Love Roller Coaster“ i druge. Bez Big Džo Tarnera ne bi bilo rokenrola, tvrdio je Dok Pomus, a bez Velikog Džoa ne bi bilo Doka Pomusa.

Ovde svakako treba spomenuti pesmu „My Hapiness Forever“ u izvođenju Lavern Bejker. U to vreme se govorilo da Lavern može da peva i telefonski imenik, pa će i to biti vrhunska pesma. Spomenut Pomusov napev je omogućio da slavna pevačica napravi jednu od najlepših interpretacija u karijeri.

Kada je 1957. godine dobio ček na 1.500 dolara za koautorstvo pesme „Young Blood“, Dok je znao da je na pravom putu.

Demo snimak sa tom pesmom poslao je slavnom autorskom tandemu Džeri Liber/Majk Stoler i – zaboravio na to. Ova dvojica su preuredili pesmu, doterali je i uglačali, pa je snimili sa grupom The Coasters. Bio je to veliki hit. Kao autori su potpisani Pomus, Liber i Stoler.

Ova numera je imala slavan život. Bila je na repertoaru Bitlsa, Džoan Baez, Džeri Li Luisa, grupa The Band i Bad Company, između ostalih.

Mort Šuman

Krajem pedesetih i početkom šezdesetih godina prošlog veka Pomus je shvatio da se popularna muzika menja. Bio mu je potreban mlađi saradnik koji bi mu pomogao da uhvati korak sa novim trendovima. Pronašao ga je u Mortu Šumanu, hipertalentovanom tinejdžeru. Kada su započeli saradnju Šuman je imao 17 godina.

Prostor za rad su našli u legendarnom njujorškom zdanju „Brill Building“. U toj zgradi su radili najvažniji autori popularne muzike. Autorski tandemi Bert Bakarak/Hal Dejvid, Džeri Gofin/Kerol King, Eli Grinič/Džef Bari, Bari Man/Sinitija Vajl kao i Bert Berns, Fil Spektor i, što je ispostaviće se veoma važno za ovu priču, Otis Blekvel.

Mort Šuman i Dok Pomus

Prvi abonent tandema Pomus/Šuman bio je tinejdžerski idol Fabijan. Za njega su uradili nekoliko pesama od kojih je najpoznatija „Turn Me Lose“. A prvi veliki uspeh novouspostavljeni tandem je imao sa pesmom „A Teenager In Love“ u izvođenju sastava Dion & The Belmonts. Po mnogo čemu jedna od važnijih pesama u vaskolikoj istoriji rok muzike. Vratićemo se kasnije na nju.

Najbolje pesme tandema Pomus/Šuman iz ovog perioda otpevao je sastav The Drifters: „Save The Last Dance For Me“, „I Count The Tears“, „Sweets For My Sweet“ i „This Magic Moment“.

Sačuvaj poslednji ples za mene

Pesma „Save The Last Dance For Me“ je verovatno jedna od najpozantijih pesama u celokupnoj istoriji popularne muzike. Na ex-Yu prostorima poznate su dve verzije. Ivo Robić ju je snimio 1962. godine pod naslovom „Sedamnaestogodišnjoj“. Na albumu „Crno-bijeli svjet“ iz 1980. godine, bend Prljavo kazalište je izveo ovu numeru u istom prepevu ali pod drugim naslovom – „17 ti je godina tek“.

Pomus je tekst za ovu pesmu napisao na sopstvenoj svadbi. Uradio je to na salveti. Budući da je bio paralizovan i vezan za invalidska kolica, nije mogao da pleše sa svojom izabranicom. Ona je svoj svadbeni ples igrala sa drugim muškarcima. Mladoženja je to posmatrao. Uzeo je salvetu i napisao sledeće stihove:

You can dance, every dance with the guy
That gives you the eye, let him hold you tight
You can smile, every smile for the man
That held your hand beneath the pale moonlight
But don’t forget who’s takin’ you home
And in whose arms you’re gonna be.

Dok Pomus je bio sjajan tekstopisac. „Zaljubljeni tinejdžer na usamljenoj aveniji“ glavni je protagonista u njegovom poetskom svetu. Nesigurnost, uznemirenost i plahovitost ovog subjekta – zbunjenog snažnim emocijama koje ga prožimaju, hormonima koji luduju i egzistencijalnim vakuumom u kojem živi – predstavljena je nizom veoma jasnih poetskih slika.

Pomus je umeo da pojednostavi kompleksne životne situacije. Da ih pretvori u jednostavne stihove sa preciznim rimama. Međutim, ono što ga je izdvajalo jeste činjenica da on svoje junake i njihove priče „nije prodavao jeftino“, kako kaže Piter Guralnik. Njegove pesme uvek imaju onu dramatičnost koja prati zbivanja po getoiziranim njujorškim četvrtima. Kao da su arije iz neke alternativne verzije mjuzikla „Priča sa zapadne strane“.

U tom smislu najbolje je pogledati kako Džoni Dep u filmu Džona Votersa „Cry-Baby“ „peva“ pesmu Doka Pomusa i Dejva Alvina „King Cry-Baby“. Pravi izvođači ove numere su Džems Intveld i Rejčel Svit. Džoni Dep i Trejsi Lords su to odglumili u filmu.

Dejv Alvin je u knjizi „New highway“ napisao nekoliko stranica o saradnji sa Dokom Pomusom. Iz tog teksta saznajemo da se Pomus užasavao loših rima i da je Otisa Blekvela navodio kao autora u čijim pesmama nije bilo takvih stvari.

Dok i Kralj

Spominjanje Otisa Blekvela nas je dovelo do još jednog važnog poglavlja u karijeri Doka Pomusa. Otis Blekvel je slavni autor pesama. Njegove pesme pevali su Elvis Prisli („Don’t Be Cruel“, „All Shook Up“, „Return To Sender“), Džeri Li Luis („Great Balls Of Fire“, „Breathless“), Litl Vili Džon („Fever“). Napisao je i pesmu „Daddy Rollin’ Stone“ s kojom je imao hit 1953. godine. Srđan Đile Marković i grupe Supernaut su uspešno izvodili ovu pesmu kod nas. Zvala se „Tata Rollin’ Stone“ i bila je veliki hit.

Otis Blekvel je Pomusa i Šumana upoznao sa ekipom koja je birala pesme za Elvisa Prislija. Bio je to korak u pravom pravcu. Elvis je po nekim izvorima snimio „dva tuceta“ pesama sa Pomusovim potpisom. Ja znam za osamnaest:

1. A Mess Of Blues (1960)
2. Doin’ The Best I Can (1960)
3. Surrender (1960)
4. Kiss Me Quick (1961)
5. His Latest Flame (1961)
6. Little Sister (1961)
7. Gonna Get Back Home Somehow (1962)
8. Night Rider (1962)
9. I Feel That I’ve Known You Forever (1962)
10. Suspicion (1962)
11. She’s Not You (1962)
12. Long Lonely Highway (1963)
13. Viva Las Vegas (1963)
14. I Need Somebody To Lean On (1963)
15. Girl Happy (1964)
16. What Every Woman Lives For (1965)
17. Never Say Yes (1966)
18. Double Trouble (1966)

U intervjuu koji je dao otkačenom rokeru Modžo Niksonu, Dok Pomus je rekao da je bio oduševljen Elvisovim interpretacijama. „On je u te pesme uneo nešto čega u njima nije bilo, o čemu ja nisam ni sanjao“, kazao je Dok.

Elvis Prisli i Dok Pomus se nikad nisu sreli uživo. Par puta su razgovarali telefonom. Pesme su putovale na relaciji Njujork–Memfis, ali autor i izvođač se nisu sreli. Istu priču je ispričao i Otis Blekvel. Ni on se nikad nije sreo sa Elvisom.

Između kente i fleš rojala

Sredinom šezdesetih godina prošlog veka Dok Pomus je, posle raskida saradnje sa Mortom Šumanom, napustio muzički biznis. Postao je profesionalni kockar.

Dok Pomus 1980.

Uz malo mašte možemo da ga zamislimo kao protagonistu nekog noar filma: ogromni, debeli čovek u invalidskim kolicima, za kockarskim stolom, obavijen duvanskim dimom, sa ledenom pokeršakom facom i debelom cigarom među zubima. Nešto između Tedija KGB, koga u filmu Džona Dala „Pokeraši“ (Rounders, 1998) igra Džon Malkovič, i lika kojeg u filmu braće Koen „U glavi Luina Dejvisa“ (Inside Llewyn Davis, 2013) tumači Džon Gudmen.

Ne zna se mnogo o ovom periodu Pomusovog života. Njegova kockaraska odiseja trajala je deset godina.

Zanimljivo je reći da Dok Pomus nije jedini veliki autor pesama koji se odao kocki. Isto važi i za Čipa Tejlora, brata glumca Džona Vojta, čijim je pesmama „Wild Thing“, „Angel Of the Morning“, „Try (Just A Little Bit Harder)“ i drugim, popločan put ka srcu rokenrola. I on se u jednom trenutku odrekao muzike i posvetio se kockanju. Njegova kockarska odiseja je trajala 18 godina. „Pamtio sam karte kao đavo“, govorio je Čip.

Psihoanalitičari kažu da je kocka najteži porok. U njenoj osnovi leži dilema: život ili smrt. Kockar i roker su „dva večita borca na granicama“ života i smrti. Imanentna poročnost je rezultat takvog spleta okolnosti.

U knjizi „Filozofija moderne pesme“ Bob Dilan je, pišući o Pomusovoj pesmi „Viva Las Vegas“, zapisao:

„U međuvremenu autoru pesme, Doku Pomusu, mada je i sam bio u invalidskim kolicima, nije bilo potrebno nikakvo čudotvorno lečenje – on je svoju veru čuvao negde između kente i fleš rojala. Pošto mu je komponovanje pesama delovalo kao odviše nesiguran posao, okrenuo se relativnoj sigurnosti igranja pokera sa visokim ulozima u svom stanu na Menhetnu, da bi prekinuo tek kad je jedne noći jedan od igrača napustio igru i završio u Ist Riveru.“

Bob Dilan i Dok Pomus

Dok i Doktor

Negde 1975. godine, kad je Dok Pomus već uvideo da je vrag odneo šalu što se tiče kocke, na vratima njegovom stana se, kao deus ex machina, pojavio Doktor Džon. Ponudio je Pomusu muzički posao. Da zajedno napišu pesme za novi album B.B. Kinga.

Doku se povratak muzičkom biznisu činio kao dobar izlazak iz kockarskog ćorsokaka. Prihvatio je ponudu. Tako su nastale pesme za Kingov album „There Must Be A Better World Somewhere“. Sve pesme, osim jedne, autorsko su delo Doka Pomusa i Doktor Džona.

Ploča je nagrađena nagradom „Grammy“ kao najbolja u bluz kategoriji te godine.

Pomus je intezivno sarađivao sa Doktorom Džonom tih godina. Pisali su pesme koje su se našle na albumima Doktor Džona „City Lights“ i „Tango Palace“.

Najbolji zajednički posao im je album „The Real Me: Johnny Adams Sings Doc Pomus“ na kojem njuorleanski pevač Džoni Adams peva Dokove i Doktorove pesme. Album je izašao u drugoj polovini 1991. godine.

Dok Pomus je preminuo 14. marta te godine, tako da nije mogao da čuje konačnu verziju.

Kradljivac vatre, prvi deo: Lu Rid

Kada je Dok umro novine su pisale da je to veći gubitak za grad Njujork nego da je neko srušio Kip slobode. Pomusove pesme su poglavlja tajne istorije Velike jabuke sagledane iz perspektive zaljubljenog tinejdžera i opasnih momaka iz latino četvrti, lakih na nožu i brzih na pištolju. Mijazma koja pritiska veliki grad prožima i Dokove pesme.

Takav sled stvari povezao je Doka Pomusa sa dvojicom ultimativnih njujorških rokera. Sa Lu Ridom i Vilijem Devilom.

Lu Rid je uvek govorio da je Dok Pomus njegov uzor. Ridov urbani realizam bio je komplementaran sa Pomusovim urbanim romantizmom. Ridova minimalistička lirika bila je u dosluhu sa Pomusovim jasnim i preciznim poetskim slikama.

Lu Rid, namćorasti ikonoklast i kontraš koga je Goran Tribuson u jednom romanu opisao kao kanalizacijskog spletkara i precioznog amoralistu, Doka Pomusa poredio je sa Prometejom, titanom koji je od bogova ukrao vatru i darovao je ljudima. Svoju fasciniranost Pomusom izrazio je izjavom: „Dok Pomus je najbolji autor pesama koji se ikada bavio tim zanatom.“

Uzajamni artistički respekt povezao je Pomusa i Rida. Lu Rid bio stalni član kružoka koji se 1970-ih i 1980-ih godina prošlog veka okupljao oko Dokovog kafanskog stola u klubu „Tramps“ u Vest Vilidžu. Tu je Dok, kao vrhunski kozer, zabavljao publiku pričama čiji protagonisti su bili Džon Lenon, Džeri Veksler, pukovnik Tom Parker, znani i neznani njujorški gangsteri, kockari i probisveti.

Kada se Dok Pomus razboleo i dopao bolnice, Lu Rid je svakog dana bio pored njegove bolesničke postelje.

Na Ridovom albumu „Magic And Loss“ nalazi se nekoliko potresnih pesama inspirisanih tim bdenjima. Dve se izdvajaju: „Magician – Internally“ i „Power And Glory – The Situation“. Ova potonja je neka vrsta parafraze Pomusove pesme „The Power And The Glory“, koju je 1966. godine otpevao Beni Latimor.

U ovoj numeri Ridu društvo pravi Litl Džimi Skot, jedinstveni džez i bluz pevač. Litl Džimi je, inače, na Pomusovoj sahrani otpevao pesmu Džordža Geršvina „Someone to Watch Over Me“. Taj „nastup“ mu je obnovio karijeru i doveo do saradnje sa Lu Ridom i Dejvidom Linčom, između ostalih.

Kradljivac vatre, drugi deo: Vili Devil

Slično je i sa Vili Devilom. Legendarni autor je u poznim životnim godinama u Viliju prepoznao idealnog pevača za svoje napeve. „Vili ume da učini da laž zvuči kao istina i da istina zvuči kao laž“, govorio je Dok Pomus.

Vili je ulična zbivanja predstavljao sa stilom i elegancijom. Umeo je da akterima dâ herojski oreol, da njihove avanture prikaže kao čin hrabrosti i dostojanstva. Urbani bluz, čije je najbolje pesme napisao Dok Pomus, u jednom trenutku nije imao boljeg pevača od Vilija Devila. Bar kad su belci u pitanju.

„Sviđa mi se kako pevaš, dečko“, rekao je Dok Pomus zblanutom Viliju jedne večeri 1979. godine, kada je u svojim invalidskim kolicima banuo u derutnu garderobu njujorškog kluba „Bottom Line“. „Broj mog telefona je u telefonskom imeniku pod imenom Džerom Pomus. Pozovi me ako hoćeš da napišemo neku pesmu zajedno“.

Pet pesama su Vili i Dok napisali zajedno. Vili ih je izvodio sa svojim bendom Mink DeVille. Izdvaja se „Just To Walk That Little Girl Home“ sa albuma „Le Chat Bleu“ (1980). Ona odjekuje iz imaginarnog mesta koje su Dok i Vili nazvali „Nowhere cafe“. Može da se shvati kao direktan nastavak „Save The Last Dance For Me“.

„Vili zna istinu koja se kotrlja gradskim ulicama. On poznaje hrabrost koju nosi ljubavna pesma iz geta“, rekao je Dok Pomus. Ništa tačnije od toga.

Havana od 5 dolara

Čovek u invalidskim kolicima sedi za stolom u lobiju njujorškog hotela „Forrest“. Okružen je mafijašima, gangsterima, milionerima koji su izgubili svoj imetak, ražalovanim policajcima, kurvama, makroima i marksistima. Sluša o čemu se razgovara i ponešto beleži u notes. Ne može da hoda ali može da gleda i sluša. Oči i uši su mu dovoljni da bi razumeo šta se oko njega zbiva.

Tako je engleski pisac Nik Hornbi sumirao Pomusov život tokom najplodnijeg dela njegove karijere, dok je radio u zdanju „Brill Building“ i stanovao u hotelu „Forrest“. Taj tekst pretvoren u stihove uglazbio je Ben Folds. Može da se čuje kao pesma „Doc Pomus“ na albumu „Lonely Avenue“, koji su Hornbi i Folds izdali 2010. godine.

Mnogi su izražavali divljenje prema Doku Pomusu i pokušavali da sumiraju njegov bogati, burni i nesvakidašnji život. Čini se da je to najbolje uradio jedan njujorški gangster. On je na Dokovoj sahrani rekao: „Dok je u kutiji punoj jeftinih cigara bio ‘havana’ od 5 dolara“. To je to. Dok je jednostavno bio najbolji.

www.downtown-hotels.com

Izvor: RTS / Autort: Žikica Simić
Foto: YouTube printscreen