Zašto su Britanci otpisali Dražu Mihailovića

Biografija Draže Mihailovića već neko vreme je poput nekadašnjih robnih kuća „Beograd“ – za nekoga sve, za svakog ponešto. Malo je istorijskih ličnosti sa tako kompleksnom istorijskom ulogom koja ga može smestiti na bilo koju tačku koordinatne linije između heroja i zločinca. Od tragične ličnosti srpske istorije do fašistoidnog nacionaliste; od lica sa naslovnice magazina „Tajm“, vođe najvećeg gerilskog pokreta otpora u Evropi o kome je tadašnji Holivud snimao filmove, do nacionalističkog saradnika okupatora; od spasioca američkih pilota, do istrebljivača svega nesrpskoga što mu se nađe na putu; od čoveka koji će biti streljan kao narodni neprijatelj do vođe antifašističkog pokreta otpora koji će 70 godina kasnije biti rehabilitovan. Za nekoga je Draža Mihailović sve to, za nekoga ponešto.

Rehabilitacija Draže Mihailovića, kojoj se ovog meseca navršilo tačno deset godina, nije mnogo toga promenila, a i ona se kao čin može svakojako tumačiti, neko bi rekao da je istorijska pravda i da se Srbi vraćaju sebi, neko da je to finalni čin istorijskog revizionizma, mada bi neko mogao da kaže i da ta konkretna sudska odluka najmanje ima veze sa osobom koja se zvala Dragoljub Mihailović i da je mnogo više presuda državnom uređenju uspostavljenom posle Drugog svetskog rata.

No, taj voz je prošao i svako ima svoju istoriju. Draža Mihailović i „istina“ neće se naći u istoj rečenici, što će ga i dalje činiti intrigantnom istorijskom temom. Činjenice su prošle, ali će ostati priče.

Ovog puta – a povod može biti ta deseta godišnjica rehabilitacije, a i ne mora – mozaik Dražine biografije dopunjujemo još jednom kockicom – nepoznatim dokumentima iz dosijea o Draži Mihailoviću iz britanskog Forin ofisa do kojih je Nedeljnik došao, a u kom su sakupljene analize i izveštaji britanskih obaveštajaca i diplomata iz vatrenih godina Drugog svetskog rata.

Jedno od tumačenja sudbine Draže Mihailovića vezuje se za Zapad, a pre svega Britance, koji su mu okrenuli leđa i podržali Tita, uprkos tome što je bio komunista. I ovi dokumenti upravo daju još jedno svetlo na tu temu.

I u ovim će dokumentima biti na rafu „za nekoga sve, za svakog ponešto“; i stanovitog Ficroja Maklejna kome poštovaoci Dražinog lika i dela na dušu stavljaju odluku Britanaca da u Jugoslaviji podrže Tita, i pukovnika Bejlija sa istom etiketom, ima i potvrda o akciji kreiranja mita o Titu i partizanima friziranjem izveštaja iz Jugoslavije koju su sprovodili ubačeni komunisti („Kembrička petorka“), ima i Hitlera koji se plašio četnika, ima i Čerčila koji je gazio svoje principe ističući da ih nikada neće gaziti, tek iz ovih dokumenata može se složiti slika koja pomaže u odgovoru na pitanje šta su Britanci zaista mislili o Draži i kako je teklo okretanje podrške prema jugoslovenskim komunistima.

Englezi su praktično od samog početka rata imali rezerve prema Mihailoviću kao lideru jugoslovenskog otpora, ali su u njemu videli glavnog partnera – u Srbiji. Čak je bio formiran i plan, više u iznudici u nedostatku boljih rešenja, o podeli teritorija između četnika i partizana. Istovremeno je u britanskoj politici bilo više struja i različitih pogleda na situaciju u Jugoslaviji.

Sukob Londona i Kaira oko Mihailovića

„Draža je nemoguća opcija za Jugoslaviju“

Tako se u jednom izveštaju iz decembra 1942. godine (nekoliko meseci nakon što se Mihailović pojavio na naslovnoj strani „Tajma“, nepovezano sa tim) otkriva da je već u toj fazi rata bilo razmimoilaženja u britanskoj politici prema Draži Mihailoviću, pre svega na liniji London i centrale Uprave za specijalne operacije (SOE) u Kairu, odakle je rukovođeno misijama u Jugoslaviji.

Navodi se, pored ostalog, da se „čini da London zaista nije shvatio pravac kojim Kairo, nakon početne nesigurnosti, sada definitivno deluje u Jugoslaviji, te je posledično pristao na aktivnosti u Londonu i vršio pritisak na Misiju koji nije u skladu s operativnim planovima koje Kairo sprovodi“.

Autor izveštaja navodi: „Priznajem da zasad verovatno nije bilo velikih šteta jer je jedina praktična tačka bila pitanje povoljnih referenci na partizane u emisijama BBC-ja, a po tom pitanju ste se složili da obezbedite da takve reference budu umanjene i verovatno potpuno izostanu dok Bejli ne stigne u štab Mihailovića. Plašim se, međutim, da postoji realna opasnost da, ako se razlike u stavovima između Kaira i Londona ne reše, one pre ili kasnije dovedu do novih sporova oko konkretnih predloga. Stoga mi se čini bolje da pokušamo da ih razjasnimo pre nego što se ponovo pojave u praktičnom obliku.“

Izveštavanje britanskih medija, pre svega BBC-ja, naći će se više puta na tapetu kada je reč o britanskoj politici prema Mihailoviću.

Ukratko, pravac kojim je „Kairo“ delovao je sledeći:

„Svi se, mislim, slažemo da MIHAILOVIĆ i jedinice koje on više-manje kontroliše moraju predstavljati isključivu osnovu našeg rada u Srbiji, bar neko vreme. On je za tu svrhu bolji kandidat od partizana i, nažalost, jasno je da ne možemo raditi sa obe strane bez rizika da izgubimo poverenje obe strane. Ovde se potpuno prepoznaje da MIHAILOVIĆ, kao organizacija od koje očekujemo lokalnu podršku za naš rad u Srbiji, ima ozbiljne nedostatke.

Tri su stvari kod MIHAILOVIĆA koje, osim ako se ne zaobiđu ili značajno ne ublaže, ozbiljno smanjuju njegovu trenutnu korisnost za SOE i prete da nas opterete nizom problema kasnije:

1. njegova posvećenost isključivo srpskim interesima koja ga navodi da se prvenstveno usredsredi na održavanje reda u zemlji kad Nemci počnu da je napuštaju, što ga tera na neku vrstu polusaradnje za sada i čini ga nevoljnim za izvođenje sabotaža koje bi mogle izazvati tešku represiju protiv srpskog naroda;
2. njegova snažna pristrasnost ka autoritarnom režimu i održavanju postojećeg društvenog poretka, što ga (zajedno s njegovom željom da izbegne represiju) uvodi u ogorčenu borbu s partizanima, koji su jedini u zemlji prirodno skloni otporu Osovini i spremni da pretrpe gubitke (mada, naravno, imaju mnogo manje toga da izgube). Ovaj sukob s partizanima ne samo da lišava SOE prirodnih saveznika, nego preti da deo aktivnosti MIHAILOVIĆA odvede na, za nas, potpuno beskorisnu stranu;
3. njegov pansrpski stav, koji ga čini nemogućom opcijom za jugoslovenskog vođu iza koga bismo mogli da okupimo i hrvatske i slovenačke snage otpora, i koji će gotovo sigurno izazvati teške probleme čim naši direktni kontakti s hrvatskim i slovenačkim grupama otpora dobiju na značaju.

Ipak, Mihailović se vidi kao isključiva osnova za operacije – u Srbiji.

„Problem je, dakle, kako zaobići te nedostatke kako bismo mogli da ga koristimo za ciljeve koje želimo odmah da postignemo, a koji njega ne privlače“, navodi se u izveštaju.

Iz Londona su stizali telegrami sa uputima da se na Mihailovića izvrši pritisak, ali se u analizi procenjuje da bi kontraproduktivno bilo očekivati da će se Mihailović „više ponašati kao partizani“, i da Dražu treba prihvatiti „ovakvog kakav je“.

Ovo je bio period kada je Bila Hadsona na čelu britanske misije pri četnicima menjao Bejli.

„Ono što smatramo boljim načinom jeste da prihvatimo MIHAILOVIĆA takvog kakav jeste, bar za sada, i pokušamo da ga nateramo da uradi ono što želimo u vezi strateških sabotaža slanjem britanskog kadra u vidu Bejlijeve misije u štab MIHAILOVIĆA i drugih oficira, koji bi bili pridruženi (sa sopstvenim radio-vezama) vođama raznih odreda koji mu duguju neku vrstu lojalnosti (često prilično labavu)…

… stav Hadsona, kako se sve više otkriva u poslednjim telegramima (i stav koji, bojim se, London sve više usvaja) čini se najopasnijim i najmanje praktičnim mogućim. Očigledno mu MIHAILOVIĆ sve manje odgovara i sve ga više iritira jer neće da se ponaša kao partizani. Rezultat toga je da on očigledno ima malo uticaja na MIHAILOVIĆA, a ovaj mu zauzvrat ne poklanja poverenje. Da izaberemo MIHAILOVIĆA kao našu osnovu, umesto partizana, a zatim da budemo potpuno iziritirani njime i da ga u isto vreme iritiramo jer se ne ponaša kao oni, očigledno znači pasti između dve stolice i izvući najgore iz oba sveta. Toliko da sumnjam da, ako bismo ostavili HUDSON-a tamo još mnogo duže, logika situacije bi ga naterala da preporuči da napustimo MIHAILOVIĆA i podržimo partizane.“

Plan o podeli teritorija četnika i partizana: Partizanima Hrvatska, četnicima Bosna

Pukovnik Bejli u januaru 1943. predlaže podelu teritorija između četnika i partizana, predlog je bio previše ambiciozan, ali način na koji ga je Bejli formulisao, govori o tome da je London Dražu video kao prepreku uspostavljanju zajedničkog otpora u Jugoslaviji.

Plan je podrazumevao da se Tito sa 4.000 svojih komunista evakuiše iz područja svoje „republike“ i da se povuku na sever u hrvatsko zaleđe, a procena je bila da bi širenjem četnika u Bosni Dražine snage ojačale za još 10.000 gerilaca.

Partizani bi svoje akcije prebacili, dakle, u Hrvatsku.

„Smatra se da bi povoljan teren za gerilske aktivnosti mogao biti pronađen zapadno od Zagreba i u brdima između Save i Drave, i u tom pravcu bi Tito bio ohrabren da pomeri svoje snage“, piše Bejli.

Takvo rešenje bi, kako navodi, imalo prednost zbog „uspostavljanja ujedinjene nacionalističke organizacije širom srpske teritorije“, a obesmislilo bi nemačku politiku u Jugoslaviji „zavadi pa vladaj“.

„… ako bi partizani uspeli da podignu Hrvate protiv Nemaca, srpski zahtevi za osvetom zbog masakra nad Srbima, za koje se tvrdi da su ih počinili ustaše, mogli bi biti znatno ublaženi na štetu zajedničkog neprijatelja“, piše Bejli.

Takođe se navodi da bi partizani lakše iz Hrvatske uspostavili vezu sa drugovima u Mađarskoj i Austriji, čime bi se otvorio prostor za delovanje Britanaca u centralnoj Evropi.

„Konačno, takva podela sfera uticaja lišila bi MIHAILOVIĆA glavnog izgovora za izbegavanje borbe protiv okupatora – da se mora najpre osigurati od svih drugih napada pre nego što krene protiv svojih glavnih neprijatelja“, navodi Bejli.

Ovo je bila kombinacija koja bi, po Bejliju, najviše donela u približavanju jugoslovenskih snaga, Draža ne bi bio kompromitovan među svojim ljudima zbog kontakata s komunistima, Englezi bi zadržali direktnu kontrolu nad događajima u Hrvatskoj.

„Shvatam da su izgledi za ostvarenje ovog rešenja veoma mali. Zapravo, uopšte ga predlažem samo zato što znam koliko Ratni kabinet i Ministarstvo inostranih poslova pridaju značaj rešavanju ove situacije i zato što ne vidim način da nateramo MIHAILOVIĆA da uspostavi mir s partizanima. Verujem da bi u svojoj tvrdoglavoj odlučnosti da ih istrebi u srpskoj teritoriji, bio spreman, ako treba, i da rizikuje gubitak naše podrške.

Moram, međutim, da naglasim da bi bilo beskorisno čak i pokušati ovaj predlog osim ako nismo i spremni i sposobni da pružimo snažnu finansijsku, vojnu (snabdevanje, hrana, itd.) i propagandnu podršku Titu ako pristane da se povuče u Hrvatsku.“

Draža, Italijani i neophodna diskrecija: „Hvalimo se avionima, a njemu ništa ne dajemo…“

U komunikaciji između Forin ofisa (podsekretar Orm Sardžent) i SOE (šef jedinice Hambro) provučeni su i argumenti kontra Bejlijevog predloga. Između ostalog se navodi da bi podela teritorije bila korak napred u dezintegraciji Jugoslavije, ono što je Bejli video kao prednost, neki su videli kao manu, pa se navodi i da bi tako ojačali komunistički pokret u centralnoj Evropi, dalje da bi pristalice Vladka Mačeka mogli da budu usisani u komunistički pokret ili da među njima dođe do sukoba, pa bi se sukob partizani–Mihailović zamenio sukobom partizani–Maček. Na kraju, argument protiv je glasio da bi Bejlijev plan doveo do ugrožavanja odnosa sa kraljem Petrom.

U dosijeu se nalazi i kratak isečak iz obraćanja zamenika šefa misije SOE na Bliskom istoku, šefu SOE Hambrou u kom se navodi: „… nakon što sam pročitao Bejlijeve telegrame i video koliko malo su partizani uradili i kakav haos su ostavili za sobom, čini mi se da, ako postoji dobra perspektiva da se Italija izbaci iz rata ovog leta, Mihailovićeva politika saradnje s njima mogla bi nam biti od velike koristi. Okupacione snage u Jugoslaviji i Grčkoj su uglavnom italijanske, pa bi Mihailović trebalo da bude u stanju da pridobije zaista značajne količine oružja i municije koje mi nikada nećemo moći da mu pošaljemo.“

U martu 1943. SOE Kairo daje svoje viđenje situacije, ovo su teze koje su izvukli:

1. Mnogi partizani nisu komunisti.
2. Mihailović je i dalje najbolja opcija za podršku.
3. Moramo ga navoditi tako da:
4. a) bude diskretan u kontaktima sa Italijanima
5. b) se reši problematičnih u svom okruženju
6. c) usvoji liberalniju i konstruktivniju politiku
7. d) pruži ruku prema Hrvatima.

Takođe se navodi preporuka da bi partizane trebalo hvaliti i podržavati samo ukoliko Mihailović ne ispuni očekivanja nakon što dobije materijalnu pomoć od Britanaca.

Partizani su prikazani kao snaga koja je zauzela konstruktivan pristup prema pitanju nacionalnih razlika u Jugoslaviji i da su pridobili „najbolje elemente naroda“ uključujući obrazovanu omladinu. Ipak, navodi se da je njihov glavni cilj formiranje socijalističke Jugoslavije, kao i da je malo verovatno da se mogu odvratiti od „fanatičnog kursa“ i da su to taktike koje Britancima u principu ne odgovaraju. Takođe se navodi da većina njihovih pristalica nisu istinski komunisti, nego da podržavaju pokret isključivo zbog toga što je najaktivniji u borbi protiv okupatora.

Takođe je navedeno da je gotovo nemoguće pomiriti dve strane „u srpskim zemljama“, a da bi podržavanje i jednima i drugima bilo zapaljivo, tako da je neophodno izabrati stranu. Generalno je Mihailović viđen kao bolja opcija uz mnogo rezervi, pre svega jer su partizani predstavljali nepoznanicu i nije bilo garancija da će Britanci moći da utiču na njih kao na Mihailovića. Zabeleženi su i diplomatski pokušaji da se preko Sovjetskog Saveza partizani privole na saradnju sa četnicima, kao i da su se Sovjeti odrekli bilo kakve odgovornosti za delovanje partizana u Jugoslaviji. To je moglo biti shvaćeno dvojako, da su Sovjeti pružili otvorena vrata Britancima i četnicima u Jugoslaviji, ili da su Britancima otvorili put da zauzmu svoje pozicije među partizanima.

U jednom dopisu Sardžentu od ministra ratne ekonomije navodi se i nekoliko stvari oko kojih su se Britanci ogrešili o Mihailovića. Između ostalog:

– Dok BBC izveštava o narastajućoj proizvodnji britanskih i američkih aviona, mi mu uporno govorimo da nemamo avione da mu damo na ispomoć.

– Insistirajući na žešćim akcijama, on misli da tražimo od njega da zida kuću bez materijala.

– Hvaleći partizane na programu BBC-ja, on oseća da mu dodajemo so na ranu…

Kako se Čerčil naljutio na Dražu, a Draža na sve Engleze

U martu 1943. britanski premijer Vinston Čerčil šalje prilično ljutito pismo Slobodanu Jovanoviću u kom navodi da je od Bejlija saznao da se Draža na nekom seoskom slavlju negativno odredio prema Englezima koji mu ne šalju pomoć, a očekuju od njega da proliva srpsku krv, a pored ostalog je u tom pismu nagovestio da će Britanci da „pomognu druge pokrete otpora“. U svojim memoarima je Slobodan Jovanović napisao da je tada već imao sumnju da su Britanci uspostavili veze sa partizanima.

Tek, u izveštaju za Jugoslaviju Forin ofisa upućen SOE, od 31. maja 1943. godine se navodi:

„Do januara 1943. politika britanske vlade prema Jugoslaviji bila je da pokuša da izgradi generala Mihailovića kao lidera svih elemenata otpora u Jugoslaviji.

Međutim, do januara 1943. postalo je jasno da nije moguće ostvariti ovaj plan jer se autoritet generala Mihailovića u praksi nije protezao izvan Stare Srbije, Crne Gore, Hercegovine, južnog dela Dalmacije i Bosne (mada ga i muslimanski elementi u Bosni nisu priznavali). Drugim rečima, za Hrvate i Slovence on je bio samo ime, a u ova dva važna dela zemlje, koja čine skoro dve trećine ukupne teritorije, organizacija otpora bila je u rukama gerilaca koji nisu priznavali njegovo liderstvo. Ovo je bilo posledica i nacionalnih i ideoloških razlika.“

Zato je odlučeno, kako se navodi, da se Mihailović učvrsti kao lider srpskih zemalja, a da se nezavisno sa hrvatskim i slovenačkim gerilcima (partizani) uspostavi kontakt i da se pokuša koordinacija njihovih aktivnosti s Mihailovićevim, ukoliko već ne bi mogli biti stavljeni pod njegovu kontrolu.

„Kako se situacija razvijala, postalo je jasno da partizanski pokret ne samo da je dominirao Hrvatskom i Slovenijom, već se proširio i južno u srpske zemlje, gde je uživao podršku mnogih Srba.

Izbili su sukobi između ovih partizana i Mihailovićevih snaga i razvila se borba za, u suštini, vođstvo nad srpskim narodom. Kao rezultat, Mihailović, čiji je pokret započeo kao čisto patriotski, sve više se oslanjao na podršku interesnih grupa i saradnika s okupatorom, dok se na momente nije moglo jasno razlikovati od Nedića, šefa kvislinške vlade u Beogradu. Ovo je postalo još izraženije kada su Mihailovićevi crnogorski komandanti počeli sve otvorenije da sarađuju s Italijanima u borbi protiv partizana.

U isto vreme, Mihailović je sve više pokazivao sklonost da se opire našoj želji da sarađujemo s njegovim snagama u napadima na konkretne ciljeve, poput neprijateljskih komunikacija kroz Srbiju. Kao razlog je isticao strah od odmazdi nad njegovim narodom i da bi to oslabilo njegov politički autoritet. Ipak, bilo je očigledno da on čuva svoje snage za unutrašnje obračune i kako bi Srbija bila u stanju da održi svoj položaj u odnosu na Hrvate, Slovence i Bugare kada rat bude završen.

Takođe, nismo bili u mogućnosti da izvršimo veći pritisak na njega, jer zbog nedostatka aviona čno nismo mogli da mu pošaljemo nikakvu materijalnu pomoć. Ovo je pogoršano politikom BBC-ja, koji je veličao aktivnosti partizana (koji su bili njegovi najljući neprijatelji), ali koji su nesumnjivo bili mnogo aktivniji u svom otporu neprijatelju.

Ukratko, naš stav prema Mihailoviću postepeno se zaoštravao zbog njegove sve veće saradnje s Osovinom, dok se njegov stav prema nama sve više pogoršavao zbog našeg neuspeha da mu pružimo obećanu podršku.

Sve do početka marta, uprkos svemu navedenom, politika koja je bila na snazi bila je i dalje da se podržava Mihailović kao lider srpskih zemalja. Razlozi za to su bili:

1. a) jer su tadašnje informacije upućivale na to da su partizani u Srbiji manje značajni nego što se kasnije ispostavilo;
2. b) podržavanje partizana u Srbiji bi dovelo britansku vladu u poteškoće s jugoslovenskom vladom, s kojom smo bili u savezu;
3. c) Mihailovićevi sledbenici su uključivali sve one koji su verovali u monarhiju; i
4. d) još smo smatrali da preko njega imamo najbolje šanse da ostvarimo naše kratkoročne ciljeve (strateška razaranja) i dugoročne ciljeve – masovni ustanak u srpskim zemljama ako bi britanske trupe ušle na Balkan.“

Epilog, nije moglo drukčije: „Čerčil će kralja da stavi na svoje mesto“

Pukovnik Bejli je u drugoj polovini 1943. poslao izveštaj o razlozima svog neuspeha, koji upućuje da je mnogo razloga zbog kojih je Draža Mihailović bio ljut na Engleze, ali i da je sam Bejli bio uveren da je njegova misija marginalizovana i da je bio „ostavljen u mraku“ u vezi sa promenama strategije na balkanskom frontu.

Naredne godine, zabeležen je sastanak u Londonu na kom su pored Bejlija bili Ficroj Maklejn (u međuvremenu postavljen za šefa britanske misije pri Titovom štabu), Hadson i ambasador u Jugoslaviji.

Čerčil je vršio pritisak na kralja Petra da se formira jugoslovenska vlada koja bi uključila Tita, a kralj je izbegavao taj sastanak jer je hteo prvo da razgovara sa hrvatskim banom.

Bejli piše: „Premijer (Čerčil) je istakao da će kralju dati nedelju dana od dolaska bana da obavi te razgovore. Zatim bi zahtevao konačan odgovor od njega.

Premijer izgleda misli da se rešenje još uvek može postići formiranjem nove jugoslovenske vlade u koju bi Tito mogao biti pozvan da pošalje predstavnike, a možda bi čak i sam Tito mogao prihvatiti neku funkciju. Podsetiću da je to rešenje premijer predložio na sastanku održanom u Dauning stritu 10, 14. marta 1944.

Premijer je takođe nekoliko puta rekao da će, ako kralj odbije da preduzme ovaj korak, kralja ’staviti na mesto’. Nagovestio je da je kralj iscrpio njegovo strpljenje i da bi mogao biti vrlo grubo tretiran ako ne ispuni njegova očekivanja.

Premijer je takođe izričito rekao da je odlučan da podrži Tita, ali da neće dozvoliti potonjem da uspostavi bilo kakav kontakt sa grupom ELAS u Grčkoj. Izneo je veoma oštre stavove o aktivnostima ELAS-a i rekao da neće dozvoliti tim ‘hladnim i zelenokrvnim gmizavcima da unesu svoj otrov na Balkan’.

Nakon toga usledio je opšti napad na komunizam, a premijer je rekao da ostaje pri izjavi koju je dao u junu 1941. da nikada neće povući nijednu svoju raniju izjavu o komunizmu. Takođe je optužio Ruse da koriste svaku prednost koju dobiju od naših ustupaka, a da zauzvrat ništa ne daju…“