Knjiga srpskog istoričara, objavljena na srpskom jeziku – a u Hrvatskoj! – bila je tema i u Saboru. Šta piše u knjizi “Krajina” i gde je sredina između “velikosrpske propagande” i “Arkanovih šamara”?
I da knjiga nije bila tema u Hrvatskom saboru, već bi bilo dovoljno intrigantno to što se u izlozima zagrebačkih knjižara može videti naslovnica na kojoj piše velikim slovima “Krajina 1991. – 1995.” sa potpisom autora – Kosta Nikolić. Knjiga je, inače, pisana na “čistom” srpskom jeziku, a štampana je u Kragujevcu. Posle neophodne provere na internet pretraživačima, dobiće se potvrda da to nije lokalni, hrvatski autor koji ima isto ime kao poznati beogradski istoričar. Izdavač je Fraktura, hrvatska izdavačka kuća, a kao koizdavač se pojavljuje i Srpsko narodno vijeće. Knjiga, dakle, nije “uvezena”, objavljena je samo za hrvatsko tržište.
Ovu suviše složenu jednačinu hrvatski desničari su pojednostavili svođenjem na najmanji zajednički činilac kojim se najlakše, iz njihovog ugla verovatno, svaka društvena pojava i inače objašnjava – nova velikosrpska zavera.
Glavnu “promidžbenu” akciju za knjigu je u Hrvatskom saboru izveo zastupnik Domovinskog pokreta Stipo Mlinarić Ćipe, koji je premijeru Andreju Plenkoviću protestno poklonio knjigu uz salvu napada da je to “velikosrpska propaganda koju je vlada platila”, da se “Gebels ne bi postidio da je ovo pisao”, zasmetalo je i to što knjiga ima 600 stranica, što je štampana u Kragujevcu, i to je sve Plenkovićeva odgovornost. Štampanje knjige jeste pomogao Ured za ljudska prava hrvatske vlade, a hrvatski premijer je relativno nonšalantno reagovao na ovu pojavu, rekavši da ne zna za tu knjigu i da oni ne prate kako će se svaka kuna trošiti u Uredu za ljudska prava. A kako knjiga nije prošla nikakvu ni formalnu procenu, a kamoli zabranu, ispalo je da je ova akcija bila samo reklama.
Reakcije u hrvatskoj javnosti bile su dvojake (u najmanju ruku), od radikalno desničarskih (u najmanju ruku) publikacija poput “Hrvatskog tjednika” koji je knjigu nazvao “novom Pupovčevom velikosrpskom bljuvotinom”, pa do magazina “Express” koji je objavio delove knjige uz isticanje naslova “Kako su ratovali srpski ‘oslobodioci’: Pijani su se međusobno ubijali, ginuli u prometnim nesrećama, a krvnik Arkan ih je šamarao”. Reakcije u srpskoj javnosti nisu bile dvojake, reakcija u Srbiji nije ni bilo.
Veljko Miladinović, izvršni urednik Velikih priča u razgovoru sa autorom knjige za portal Velike priče navodi da je nekako bilo neizbežno na početku razgovora sa Kostom Nikolićem primetiti da su se mediji veoma zainteresirali za ovu knjigu, ali da se nisu nešto zainteresovali. Delove razgovora Veljka Miladinovića i Koste Nikolića prenosimo u nastavku:
“Nije me iznenadilo ćutanje srpskih medija. Postoje razlozi i za to, ali nema potrebe da sada o tome govorim, kao i o reakciji medija u Hrvatskoj”, rekao nam je Kosta Nikolić. Kao što nam je rekao da u “pozadini” izdavanja ove knjige nema ničeg posebno, da je ona nastavak njegove trotomne studije Jugoslavija, poslednji dani 1989–1992.
Te knjige su, skromno i bez preterane medijske ‘pažnje’, predstavljene u Hrvatskoj, na tribinama Srpskog narodnog veća. U dilemi da li, eventualno, neku od tih knjiga, možda drugu, objaviti u Hrvatskoj, ili čitaocima ponuditi nov rukopis, u dogovoru sa izdavačima, SNV i ‘Frakturom’, opredelili smo se za novu knjigu. Zašto se knjiga o Krajini našla na udaru i zašto je na nju izvršena ‘agresija’ čak i u Saboru, nije mi do kraja jasno. Možda zbog toga što je objavljena u Zagrebu, na srpskom jeziku”, kaže Nikolić.
Hrvatska javnost se našla na testu demokratije, a neki su ga i položili, pošto je i među desno orijentisanim istoričarima bilo reči odbrane ove knjige, neki su „zahvalni što je knjiga objavljena u Hrvatskoj, da ne moraju ići u Srbiju da je kupe, jer bi je svakako morali čitati”, pa do vrlo uravnoteženih prikaza koji govore da je to dragocena sinteza zasnovana na dokumentima od kojih su neki bili nedostupni hrvatskoj javnosti. Knjiga je, zapravo, bazirana na dokumentima uz pomoć kojih su predstavljeni različiti uglovi dešavanja u Hrvatskoj u prvoj polovini devedesetih, pa ako su neki aspekti bili prećutkivani u toj meri je “kontroverznost” ove knjige većeg potencijala. Oni koji su pročitali knjigu kažu da tog prećutkivanja u njoj nema. Dodatno je zbunjujuće bilo za kritičare što su autoru tražili razloge desničarske (čitaj: četničke) etikete, a izdavaču poslovično lupaju levičarske (čitaj: jugoslovenske).
Reakcije u srpskoj javnosti nisu bile dvojake – reakcija u Srbiji nije ni bilo
“Moguća ‘kontroverza’ teme ne sme da opredeljuje istoričara. Naprotiv, ona je izazov. Istorijsko pamćenje konstruišu društvene grupe i one odlučuju šta je ‘dostojno pomena’ i kako će to biti zapamćeno, a pojedinci treba da se identifikuju sa javnim događajima prema značaju koji oni imaju za njihovu grupu”, kaže Nikolić. “Taj proces prati i osporavanje istoriografije kao nauke koji u modernoj epohi možemo da opišemo kao postmodernistički diskurs ‘suspenzije znanja’.
“Moj istraživački fokus bio je usmeren u prvom redu na stradanje civilnog stanovništva. Ne pripada istoriografija bez razloga grupaciji humanističkih nauka, pa sam se trudio da budem glas žrtava a ne tvoraca rata. Istorija nas uči da tvorci ratova ne razmišljaju previše o posledicama svojih pogrešnih odluka, niti je stradanje civilnog stanovništva nešto što opredeljuje njihove postupke. Oni se drže morbidnog načela da se ratovi stalno događaju u skoro cikličnim intervalima, da su obeležje svih vremena i epoha, da imaju ontološki karakter koji ljudsko postojanje određuje na ‘fundamentalan način’, da je u pitanju ‘organski preobražaj’ koji vreme deli na ‘male’ i ‘velike’ epohe jednog naroda. Humanistički intelektualci govore suprotno: ratovi su prvenstveno sredstvo zla, pokreću se sa ciljem da donesu korist pobedniku, a učine štetu poraženom. Ta korist se predstavlja kao ‘dobro’ i u njenoj senci ostaje zlo učinjeno poraženoj strani. Ratovi su i svedočanstvo o mračnoj strani čovekove prirode, a brojni neljudski postupci njihova su osnovna karakteristika koja tako postaje deo nove ‘antropologije zla’. Za to zlo gotovo niko, osim retkih pojedinaca, ne preuzima odgovornost. Nacionalna/verska pripadnost žrtava ne sme da bude nešto na osnovu čega se ‘bira’ čije će se stradanje opisivati. Ako bi istraživači tako postupali, onda se oni ne bi razlikovali od onih koji su zločine počinili”, kaže Nikolić.
Izdavač je u najavi knjige istakao da knjiga daje novi pristup sukobu u Hrvatskoj, a da li omogućava neki novi zaključak?
“Manje-više sve je poznato, samo je pitanje interpretacije prošlosti zbog njene upotrebe u savremenosti. Što se tiče istorijske ‘sudbine’ Krajine, na nju je uticala serija postupaka hrvatskih vlasti koje su 1990. krenule putem nezavisnosti, a Srbi su izgubili svoja kolektivna prava i od konstitutivnog naroda postali nacionalna manjina. Jovan Rašković je, na primer, januara 1991. govorio da ‘vrhuška’ koja vlada Hrvatskom ima antisrpske projekte šovinizma i rasizma, da oživljava genocidne ideje i da je zbog toga glavni problem srpskog naroda u Hrvatskoj strah od ponavljanja progona i genocida. Kada je rat počeo, opšti srpski stav je bio da se rat vodi za odbranu nacionalnog i istorijskog identiteta jer su Hrvati Srbima bili istorijski neprijatelji. Treba reći i da je Rašković kasnije kritički preispitivao sopstvenu političku filozofiju i, sada znamo, anticipirao ishod rata u Hrvatskoj. U intervjuu za YUTEL januara 1992. rekao je: ‘Osjećam se odgovornim za ovaj rat, iako tu pripremu nisam vršio vojno, kao neko ko vidi rješenje u ratu, ali da nije bilo podizanja emocionalne vatre u srpskom narodu, ne bi bilo ni toga. U stvari, moja stranka i ja lično smo zapalili fitilj srpstva. Mi smo podigli taj narod, mi smo tom narodu dali identitet. Ako ratne snage u srpskom narodu prevladaju i ako se dalje bude razvijao ovaj rat, on će biti izgubljen, čak i ako se dobije vojno. Ja se bojim da će u slučaju pobjede oni koji ostanu živi, biti čuvari grobova i pravoslavnih manastira.’ Ultimativni srpski ratni cilj bio je ‘izlazak’ iz Hrvatske i ujedinjenje sa Srbijom i od toga rukovodstvo Krajine nije odustajalo sve do kraja rata. Najvažniji odgovor za kojim sam tragao u ovoj monografiji, a na koji nisam pronašao, makar ne akademski, jeste zašto se istrajavalo na tom cilju i zašto nije prihvaćen nijedan predlog zvaničnog Zagreba i nijedan plan međunarodnih posrednika kada je od početku rata bilo jasno da je taj cilj van istorijske realnosti i, posebno, da ga Srbija ne podržava”, navodi Nikolić.
Ratovi devedesetih posmatraju se kroz crno-bele pojednostavljene narative koji su tada još postavljeni. Ali mogu se postaviti mnoga pitanja, na primer kada se čitaju transkripti sa sastanaka hrvatskog predsednika Franje Tuđman koji u više navrata 1993. govori da se “mora voditi politika normalizacije odnosa sa Srbijom”, jer „ona ima mnogo moćnih na svojoj strani”. Ili kada kažu “ono malo prijatelja što imamo”… Da li su to bile tadašnje zablude, današnje zablude o tom vremenu ili prosto još jedan pokazatelj pogrešne politike devedesetih koja je vođena i upravljana iz Beograda?
“I zablude i naknadno ‘senčenje’ istorije iz ideoloških i političkih razloga. Stara izreka kaže da pobednik piše istoriju, ali ono što je važnije jeste da pobednik kreira novu mitologiju koja opravdava događaje iz neposredne prošlosti. Dominantan narativ u savremenoj Hrvatskoj kaže da je operacija ‘Oluja’ bila ‘bitka svih bitaka’ koja je srušila mit o srpskoj vojnoj nadmoći i nepobedivosti. Uporedo sa tim kreiran je mit o snazi hrvatskog oružja i o ‘Domovinskom ratu’ kao mestu i datumu rođenja Hrvatske, odnosno utemeljena je ideologija ‘državnog kreacionizma’, baš kao što je to bio slučaj u posleratnoj Jugoslaviji kada je kreiran mit o ‘Narodnooslobodilačkom ratu’. Ta ideologija je, nezavisno od stvarnih događaja i činjenica, stvorila sećanja i emocije koje su preoblikovale savremeni identitet u Hrvatskoj.
I dalje je u javnom mnjenju (ne i u akademskim krugovima) prisutno tumačenje da je Srbija imala moćne prijatelje na Zapadu i da su je oni podržavali. Ako je Srbija uoči rata i imala ‘prednost’ u odnosu na Hrvatsku, ona se odnosila na očuvanje Jugoslavije, transformisane na neki način, ne i za ostvarivanje posebnih, užih ciljeva. Treba se podsetiti da je Milošević 25. juna 1990. u Skupštini Srbije, kada je obrazlagao predlog novog ustava i izložio novi politički koncept, rekao da transformacija Jugoslavije u konfederaciju nije moguća u okviru postojećih administrativno određenih granica između republika: ’U takvom slučaju, to jest u slučaju da se neće federativna Jugoslavija, pitanje granica Srbije je otvoreno političko pitanje.’ “
Slično je govorio i 30. maja 1991, takođe u Skupštini Srbije, kada je izjavio da će se sa „problemom granica” suočiti se oni narodi koji žele da napuste Jugoslaviju: „Oni, dakle, koji žele da konstruišu nove države treba u vlastitom interesu i što pre da prečiste s činjenicom da u te svoje buduće nacionalne države ne mogu silom odvući kompaktne delove onih jugoslovenskih naroda koji su za opstanak Jugoslavije.”
Ironijom istorije, Milošević je bio u pravu, ali ne na način na koji je to očekivao. Kada je 21. juna 1991. u Beogradu razgovarao sa Miloševićem, Džems Bejker, šef Stejt departmenta, rekao mu je da SAD žele da imaju prijateljske odnose sa Srbijom i da se ne dovodi u pitanje jedinstvo ili integritet Srbije, ali i da je upravo Milošević glavni izvor krize jer svoj narod i Jugoslaviju gura u građanski rat: „Odbijamo bilo kakvo polaganje prava Srbije na teritoriju izvan njenih granica. Ako budete istrajni u tome, Srbija će biti prokažena, parija.”
Što se tiče samog subjektiviteta Krajine, Kosta Nikolić navodi da je RSK nastojala da se, u postojećim uslovima, izgradi kao nezavisna država koja će se, “ujediniti sa Srbijom bez obzira na stav službenog Beograda”.
Ratovi devedesetih posmatraju se kroz crno-bele pojednostavljene narative koji su još od tada postavljeni. Ali još uvek mogu se postaviti i mnoga pitanja.
Izvor: Velike priče / Veljko Miladinović
Foto: YouTube printscreen
