19. januar 2024.
Možete li da zamislite proslavu Nove godine u martu? Možda biste i mogli, da veliki deo zapadnog sveta nije usvojio savremeni kalendar koji svake godine počinje 1. januara.
Najstarije zabeležene novogodišnje svečanosti datiraju iz 2000. godine pre nove ere. u drevnoj Mesopotamiji, gde se sada nalazi Irak. Nazvan akitu, festival, koji je mogao da traje do 12 dana, počinjao je na dan prvog mladog meseca posle prolećne ravnodnevice – dana kada su sunčeva svetlost i tama podjednako dugi. Obično je padao u martu. Za Vavilonce u to vreme, festival je signalizirao krunisanje novog kralja ili reafirmaciju lojalnosti sadašnjem kralju.
Različiti kalendari imaju tendenciju da vežu sopstvene proslave Nove godine sa drugim značajnim događajima – bilo da su verski, astronomski ili poljoprivredni. Akitu Mesopotamije se takođe poklopao sa žetvom ječma.
U Kini, koja ima 3.500 godina dugu istoriju novogodišnje proslave, godina počinje na drugi mladi mesec nakon zimskog solsticija, koji obično pada krajem januara ili februara, označavajući početak proleća.
U starom Egiptu, nova godina je počela kada se Sirijus — najsjajnija zvezda na noćnom nebu — pojavio oko sredine jula, što se poklopilo sa cikličnim izlivanjem Nila, što je pomoglo u navodnjavanju obližnjih poljoprivrednih površina. I pošto je kalendar starih Egipćana imao dvanaest meseci od 30 dana, oni bi slavili novu godinu pet dana pre brojanja početka prvog meseca, da bi održali lunarni ciklus.
Predislamska Arabija nije imala standardni kalendar, ali do 638. nove ere, drugi islamski kalif, Omar I, pokušao je da reši zabunu oko prepoznavanja značajnih datuma u različitim kalendarima uspostavljanjem lunarnog islamskog kalendara. Pri tome, nova godina počinje 1. muharema (prvi dan prvog svetog meseca), kada se pojavljuje prvi polumesec. Odabrano je da počne da se računa 16. jula 622. po julijanskom kalendaru u čast dana kada je Muhamed migrirao iz Meke u Medinu, da uspostavi prvu islamsku državu. Početak 1446. godine po islamskom kalendaru, poznatom i kao hidžretski kalendar i koji ima samo 354 ili 355 dana u godini, biće 7. ili 8. jula 2024. godine, u zavisnosti od toga gde se u svetu nalazite.
Stari Rim je bio sasvim druga priča. Najraniji poznati kalendari tamo, koje je ustanovio prvi kralj, Romul, počeli su u marcijusu (koji će postati mart), poklapajući se sa vremenom kada novi konzuli — najviša izabrana funkcija — preuzimaju vlast. Ali godina je trajala samo 304 dana ili 10 meseci, sa nedodeljenim zimskim periodom između godina. Oko 7. veka pre nove ere, drugi kralj starog Rima, Numa Popilije, dodao je još 50 dana kalendarskoj godini, da pokrije zimski period i podelio je neravnomerno na 12 meseci, dodajući Januarija (u čast boga početaka, Janusa) i Februarija (da se pominje festival očišćenja koji se zove Februa tokom tog meseca). Do 153. pre nove ere, inauguracija novih konzula je premeštena u Januarije.
Ovo možda već zvuči kao poznati kalendar, ali ostala je ključna razlika u odnosu na ono što veći deo sveta koristi danas: rimska kalendarska godina je navodno bila zasnovana na lunarnoj godini, ali sa ciklusom mesečeve faze koji je trajao 29,5 dana, kalendar je ponekad ispadao iz sinhronizacija do te mere da je morao da se uvede još jedan mesec – mercedes.
Kada je Julije Cezar postao diktator Rima 46. pre Hrista, tražio je savet od astronoma i matematičara Sozigena da napravi novi kalendar zasnovan na suncu. Do 45. pre nove ere, stvoren je novi julijanski kalendar, a građanska godina u Rimu je sada zvanično počela 1. januara. Julijanski kalendar je takođe uveo dodatni dan svake četiri godine — ono što sada nazivamo prestupnom godinom, kao što će biti 2024. — ali je precenjena dužina solarne godine za nekih 11 minuta.
Julijanski kalendar se proširio u mnogim delovima Evrope, kako se Rimsko carstvo širilo, ali njegov prvi dan nove godine nije ostao svuda isti. Za veći deo srednjovekovne hrišćanske Evrope, Božić, 25. decembar, označavao je početak nove godine, dok je u nekim drugim zemljama padao 25. marta, kao deo praznika Blagovesti.
Ali 11-minutna greška julijanskog kalendara imala je kumulativni efekat tokom godina: do sredine 15. veka, bio je van solarnog ciklusa za dodatnih 10 dana. Katolička crkva je primetila ovu neusklađenost, pa je 1570-ih papa Grgur XIII uveo novi kalendar koji bi rešio neslaganje, tako što je napravio da nijedna vekovna godina (tj. 1700.) ne dobija dodatni prestupni dan osim ako godina nije deljiva sa 400 (tj. 2000.). Gregorijanski kalendar je takođe formalizovao 1. januar kao početak svake nove godine.
Veliki deo sveta je prihvatio gregorijanski kalendar, poznat po svojoj preciznosti. Ipak, Velika Britanija i njene američke kolonije nisu je brzo usvojile, odbijajući da priznaju autoritet pape. Skoro 200 godina, Britanci su tek 1752. godine napustili julijanski kalendar. Takođe se julijanski kalendar zadržao još duže u pravoslavnim zemljama, pa SPC još uvek računa vreme po julijanskom kalendaru.
Čak i u mnogim zemljama u kojima su islamski kalendar ili lunarni kalendar, kulturološki istaknutiji, gregorijanski kalendar je sada široko prihvaćen kao međunarodni standardni građanski kalendar za vlade i preduzeća. Tako je i u Srbiji.
Dakle, kada u ponoć počne 1. januar, većina od od 8,1 milijardi ljudi na svetu — zahvaljujući dugoj istoriji koja obuhvata prvu civilizaciju u Mesopotamiji do Julija Cezara i pape Grgura XIII — poželeće svojim prijateljima srećnu Novu godinu!
Izvor: Time
