Nisu Srbi jedini koji su se međusobno delili. I međusobno sukobljavali. Svrstavali u zarađene kampove. Podele nisu mimoilazile ni najveće narode u Evropi i svetu. Engleze, na primer, u Ratu ruža, Lankasteri protiv Jorka. Francuzi – u tri monarhistička tabora: Burbona, Orleana i bonapartista. Amerikanci na unioniste i konfederaliste u građanskom ratu…
No, ova se istorijska pripovest bavi rivalstvima i neprijateljstvima kod Srba i u Srbiji tokom poslednja dva veka. Neke od tih kontroverzi imale su krvav epilog. Neke pripadaju onoj političkoj borbi što vodi uspostavljanju demokratije i ljudskih prava. Neke su bile ideološke i destruktivne potirući već dosegnut stepen slobodoumnosti.
Takva je sudbina čoveka. I čovečanstva. Uvek bi jedni da nadjačaju druge i uspostave svoj poredak stvari. Svoj interes. Svoje viđenje i svoje ubeđenje. Bitno je jedno: uzajamno uvažavanje i prihvatanje pravila po kojima će se taj megdan ideja i korisnosti voditi. A to je, pokazalo se, najteže od svega.
Srbi su, posle bezmalo pet stotina godina hibernacije pod osmanskom vlašću, ponovo izronili na istorijsku pozornicu Karađorđevom bunom u osvit devetnaestog stoleća. Njegova se buna, poznata kao Prvi srpski ustanak, završila krahom 1813. Potom je, dve godine docnije, Miloš Obrenović pokrenuo Drugi srpski ustanak. Karađorđe napušta Srbiju, Miloš je ostao. Karađorđe se beskompromisno tukao protiv Turaka, Miloš s Turcima pogodio. Dve ličnosti, dve ideje, dve politike. Po Miloševom nalogu, Karađorđe je pogubljen ubrzo po povratku u Srbiju 1817. Krv je pala. Od njih dvojice stvorene su dve konkurentske srpske dinastije. Obe narodne, a tako različite i oprečne jedna drugoj.
Podele na karađorđevićevce i obrenovićevce nije bila jedina linija političkog razdvajanja
U pretprošlom veku, većinom su vladali Obrenovići. U prvoj polovini dvadesetog na prestolu su bili samo Karađorđevići. Osim šesnaest godina vladavine kneza Aleksandra, Karađorđevog sina (1842–1858), na čelu Srbije izređala su se petorica Obrenovića: Miloš (1815–1839, 1858–1860), Milan (1839), Mihailo (1839–1842, 1860–1868), Milan (1868–1889) i Aleksandar (1889–1903). Prva trojica su bili kneževi, poslednja dvojica kraljevi. Od Karađorđevića, kralj Petar (1903–1921), kralj Aleksandar (1921–1934) i kralj Petar Drugi (1934–1945).
Čini se da se u sadašnjosti preteruje sa insistiranjem na netrpeljivosti dveju vladarskih loza i njihovih pristalica. Srbija jeste bila podeljena na karađorđevićevce i obrenovićevce, ali to niti je bila do te mere zatrovana podela, niti je bila jedina linija političkog razdvajanja. Bilo je istaknutih i veoma uticajnih državnika koji su služili i pod jednima i pod drugima. Recimo, Toma Vučić Perišić ili Ilija Garašanin. Stojan Novaković. Nikola Pašić je bio izrazit protivnik Obrenovića, no ni prema Karađorđevićima nije gajio naročito oduševljenje, što je vredelo i za njegovu Narodnu radikalnu stranku u celini. Vojvoda Živojin Mišić bio je ubeđeni obrenovićevac. Vojničku slavu je, međutim, doživeo u doba Karađorđevića. Najzad, Obrenoviće su u Majskom prevratu 1903. smaknuli obrenovićevci, a ne karađorđevićevci. Zaverom je rukovodio izvesni Đorđe Genčić, pouzdan konfident kralja Milana Obrenovića i u jednom trenutku blizak saradnik Aleksandra Obrenovića.
Velike podele među Srbima izazvao je sporazum Cvetković–Maček iz avgusta 1939. kojim je stvorena Banovina Hrvatska
Zanimljiva podela na intelektualnoj sceni Srbije nastupila je šezdesetih godina devetnaestog stoleća. Prvo su liberali okupljeni u Ujedinjenoj omladini srpskoj izašli sa krilaticom „Unutrašnja sloboda i nacionalno oslobođenje su dve strane iste medalje”. Uskoro im se suprotstavio moćan glas mladog Svetozara Markovića s porukom: „Ne gospodo! Unutrašnja sloboda je prvi uslov nacionalnog oslobođenja.” Ta dva idejna pokreta bila su veran odblesak onog razmimoilaženja u Evropi između nacionalista i socijalista. Nacionalnih i socijalnih revolucionara.
S pojavom organizovanih političkih stranaka s početka osamdesetih, politički raskoli dobili su svoju partijsku formu. Pitanje je opet bilo ideološko: naprednjaci su težili neprikosnovenoj vlasti vladaoca i na nju se oslanjali u doktrini jedne specifične intelektualne oligarhije; Pašićevi radikali izneli su program parlamentarne demokratije sa širokom lokalnom samoupravom zalažući se za strogo ograničenje prerogativa monarha. Na kraju su, posle dve decenije ljutih borbi sa smrtnim ishodima, radikali odneli pobedu. Zbog Timočke bune 1883, streljane su desetine radikala iz istočne Srbije; nekoliko članova glavnog odbora takođe je osuđeno na smrt, među njima i sam Pašić. U poslednji čas uspeo je da lađom niz Dunav izbegne u Bugarsku. Pašiću je glava bila na panju i povodom Ivanjdanskog atentata 1899. na bivšeg kralja Milana Obrenovića, ali se on jednom pogodbom i intervencijom carske Rusije nekako spasao.
Nemajući političkog takmaca, Narodna radikalna stranka se pocepala 1901. Mlađe članstvo se odvojilo i formiralo Samostalnu radikalnu stranku (od 1919. Demokratsku stranku) postajući jaka opozicija dojučerašnjim partijskim drugovima. Srbija se ponovo podelila. Ovog puta na stare radikale i samostalce. Uporedo s tim, još jedna protivrečnost razdvajala je srpsko stanovništvo u to doba. Netrpeljivost Narodne radikalne stranke i pripadnika tajne organizacije „Ujedinjenje ili smrt”, poznatije kao „Crna ruka”. Ova netrpeljivost je posebno eskalirala tokom balkanskih ratova i tokom Prvog svetskog rata. Imajući snažno uporište u oficirskom kadru i neformalnu podršku nekih opozicionih političara, crnorukci su se razvili u politički činilac prvog reda. Sukob je okončan hapšenjem i suđenjem kolovođi „Crne ruke”, pukovniku Dragutinu Dimitrijeviću Apisu na tzv. Solunskom procesu u leto 1917. Pogubljen je zajedno sa još dvojicom svojih zaverenika, jednim oficirom i jednim civilom.
Veliku deobu među Srbima izazvao je sporazum Cvetković–Maček iz avgusta 1939. kojim je stvorena Banovina Hrvatska, političko-teritorijalni corpus separatum, dakle izdvojen i veoma osamostaljen državni entitet. U suprotstavljanju ovom sporazumu, u Beogradu se isticao Srpski kulturni klub, političko udruženje poznatih srpskih intelektualaca predvođeno Slobodanom Jovanovićem.
A onda je izbio Drugi svetski rat. Do 1941. Kraljevina Jugoslavija nije bila u žiži zaraćenih blokova, ali je u martu te godine i ona došla na red. Knez Pavle Karađorđević, tadašnji regent, i Cvetkovićeva vlada pod njegovim uticajem bili su za pristup Trojnom paktu. Srpski nacionalisti i jedan broj generala, kao i većina naroda, bili su protiv. Pristup Trojnom paktu potpisan je u Beču 25. marta 1941. Sutradan, 26. marta, organizovane su masovne demonstracije u Beogradu u otporu prema Paktu, Hitleru i Trećem rajhu. U cik zore 27. marta izvršen je vojni puč, svrgnuti su knez Pavle i vlada. Maloletni kralj Petar Drugi Karađorđević preuzeo je kraljevsku vlast; formirana je nova, pučistička vlada s vazduhoplovnim generalom Dušanom Simovićem na mestu premijera. Aprilski rat je trajao jedanaest dana pre nego što je Jugoslavija kapitulirala. Zemlja je raskomadana između sila Osovine i njihovih satelita. Desetog aprila proglašena je NDH.
Miloševićeve ideje i mentalitet čuvali su se u preteklim krugovima njegove partije i njenih partnera
Drugi svetski rat je Srbiji i Srbima doneo rascep, dublji i krvaviji od svih dotadašnjih. Četnici i partizani. Jugoslovenska vojska u otadžbini protiv Narodnooslobodilačkog pokreta. Monarhisti (lojalisti) protiv komunista (revolucionara). Prozapadnjaci protiv prosovjeta. Brat na brata. Sin na oca. Drug na druga. Krvi do kolena. Pobedu su odneli Titovi partizani. Komandant JVuO zarobljen je, osuđen i streljan 1946. Po nalazima istoričara Srđana Cvetkovića, u revolucionarnom teroru koji je usledio ubijeno je oko šezdeset hiljada ljudi u Srbiji. Još najmanje toliko je čamilo po zatvorima u dugogodišnjim robijama. Imovina je oduzimana, zemlja nacionalizovana, uveden je obavezan otkup poljoprivrednih proizvoda, žita pre svih. Rascep u narodu nikad nije premošćen. Niti su omraze presahle. Rane krvare potomcima i dan-danji. Dočim, nismo jedini. Slično je bilo i kod Francuza, Poljaka, Grka… Veoma slično. Ako je za ikakvu utehu.
Početkom šezdesetih godina proteklog veka, i crkva nam se raskolila. Srbi u rasejanju otišli su na dve strane. Nasuprot beogradskoj patrijaršiji stvorena je Slobodna srpska pravoslavna crkva. Prvo u SAD, zatim i u Kanadi, Australiji, zapadnoj Evropi. I u ovom slučaju, radilo se o ideološkim nepomirljivostima. Pomirenje je nastupilo početkom devedesetih. Bar u formalnom, ako ne i u suštinskom, smislu.
Raskrstivši sa „srpskim hegemonizmom, trulom buržoazijom i racionalnom inteligencijom”, komunistički pobednici i novopečeni vlastodršci bili su opijeni svojim trijumfom pod okriljem velikog Sovjetskog Saveza, prve zemlje socijalizma i neprikosnovenog „druga Kobe” (nadimak odmilja za Josifa Visarionoviča Džugašvilija, zvanog Staljin), zagospodarili su i državom i narodom od konca oktobra 1944.
Ali, avaj! Revolucionarna idila kratko je trajala. Nepune četiri godine. U junu 1948. stigla je Rezolucija Informbiroa, organizacije koja je okupljala sve komunističke partije iz zemalja sovjetskog lagera, kojom je Brozova KPJ isključena iz njenog članstva zbog tzv. revizionizma. Šok i neverica među ovdašnjim komunistima. Krenulo je opredeljivanje. Za Tita ili za Staljina. Preovladali su titoisti. Hiljade staljinista, doskorašnjih saboraca i istomišljenika, skončalo je u jugoslovenskom gulagu na Golom otoku. Informbirovci su godinama uhođeni, proganjani, diskriminisani, žigosani… Obračun komunista s komunistima. Najokrutniji, najnemilosrdniji, najbezumniji. Nije to bilo puko kažnjavanje. Trebalo ih je prevaspitati, promeniti im svest, ubediti ih u sopstvenu pogrešnost. Silom i prinudom. Trebalo je da revidiraju, priznaju krivicu, prođu kroz samokritiku. Prihvate kolaboraciju. Borba protiv Staljina staljinističkim sredstvima.
Ponovni sukob unutar komunističke partije, onaj preloman, sudbinski i dalekosežan, nastupio je u Savezu komunista Srbije septembra 1987. na infamnoj Osmoj sednici održanoj u Beogradu. Tad su se sudarile dve struje: jedna tvrdokorna zadojena novokomponovanim srpskim nacionalizmom i druga verna titoističkom modelu države i partije. Prva struja koju je oličavao tadašnji šef partije u Srbiji Slobodan Milošević htela je radikalnu promenu odnosa vlasti U SFRJ. Druga struja predsednika SR Srbije Ivana Stambolića brinula se za očuvanje postojećeg stanja nasleđenog iz tad važećeg Ustava 1974. U ideološkoj odanosti marksizmu-lenjinizmu nije bilo razlika. Obe frakcije zaklinjale su se u Brozovo nasleđe i „bratstvo i jedinstvo jugoslovenskih naroda i narodnosti”. Okršaj se, međutim, završio lakom i brzom pobedom Slobodana Miloševića. Poraženi su pognuli glave i primili sinekure. Ipak, svoje nepristajanje Stambolić je, trinaest godina docnije, platio glavom.
Opšta ushićenost Miloševićem i njegovom politikom nije dugo trajala. Opozicioni pokreti i stranke pojavili su se već 1989. i pre zakonskog uvođenja višepartizma. Milošević je jahao na svom srbokomunizmu, opozicija se zalagala za demokratizaciju Srbije ne odričući se proklamovanih srpskih nacionalnih ciljeva. Tek je poneki opozicioni glas dignut protiv Miloševićevih ratnohuškačkih i nasilničkih namera i poduhvata. Srbi, zarobljeni u pogrešnim predstavama o nacionalizmu i patriotizmu, uvučeni su u još jedan bratoubilački, građanski, krvav, rat.
Ono što nama treba nije apsolutna saglasnost, jednoumlje, unisonost
Srbija je, tih devedesetih, bila kao nožem presečena na dva pola: Miloševićev i opozicioni. Demonstracije, protesti, mitinzi, kulminirali su 9. marta 1991. na Pozorišnom trgu u Beogradu, kod Spomenika knezu Mihailu. Tuča, suzavac, vodeni topovi, dvojica stradalih, hapšenje lidera opozicije. Godinu dana posle toga – sedmodnevni Vidovdanski sabor ispred zdanja tadašnje Savezne skupštine. Potom 1993. nemiri i batinanje na stepeništu iste te velelepne građevine u centru prestonice povodom ponovljenog hapšenja čelnika opozicije. Prve opozicione pobede u pet beogradskih opština 1992. i veličanstvena pobeda u dvadeset najvećih srpskih gradova 1996. Tromesečne demonstracije po čitavoj zemlji, stotine hiljada građana i studenata na ulicama svakodnevno. Danonoćno. Pod ogromnim pritiskom, Milošević popušta i priznaje rezultate lokalnih izbora.
Srbija nekako nastavlja život raspet u dve dimenzije, dve realnosti, dva sveta. Najzad, veličanstvena pobeda 2000. Na septembarskim izborima je Milošević potučen, u narodnoj pobuni 5. oktobra je prisiljen da odstupi. Činilo se da se Srbija oslobodila. I ujedinila. Ama, bio je to samo privid. Pobednici su se, gotovo preko noći, posvadili i podelili. I opet po pitanju srpskog nacionalizma. Jedni su teritorijalni integritet i očuvanje Kosova u sastavu Srbije stavili na prvo mesto svojih prioriteta, ne zaboravljajući i ne opraštajući bombardovanje NATO-a 1999. Ispostavilo se da su oni bili nosioci kontinuiteta i s Miloševićevim režimom i s njegovom politikom. Drugi su, ne izjašnjavajući se direktno o statusu Kosova, prihvatali stvarnost insistirajući na političkim i ekonomskim reformama. Vođ ove druge struje mučki je ubijen u politički motivisanom atentatu, dok se nalazio na položaju prvog nekomunističkog predsednika Vlade Srbije posle Drugog svetskog rata, 12. marta 2003.
Miloševićeve ideje i mentalitet čuvali su se u preteklim krugovima njegove partije i njenih partnera. Posle dvanaest godina neuspešne, dezorijentisane i nedovoljno rezolutne politike demokratskih snaga, na izborima 2012. pobedu su odneli Miloševićevi sledbenici iz stranke ekstremnog nacionalizma koja se, u međuvremenu, pocepala, preimenovala i preodenula.
Iz dana u dan, ta je vlast postajala sve ogoljenija i sve manje demokratska. Iznedrila je novog, autokratskog i omnipotentnog predsednika, u kog nacija gleda kao u spasioca i mesiju. A njegova je politika, u stvari, reciklirana Miloševićeva sa primesama brozovštine. Unutra gvozdena disciplina, spolja – „Dobro jutro, čaršijo, na sve četiri strane”.
Zanimljive podele na intelektualnoj sceni Srbije nastupila je šezdesetih godina devetnaestog stoleća
A opozicija je tamo gde je nekad bila. Slaba, nedorečena, nemušta, neubedljiva. I pored svega, jedna trećina građana Srbije glasa protiv vlasti. Uprkos medijskoj, propagandnoj, ekonomskoj i svakoj drugoj moći kojom današnji vlastodršci i njihov prvi čovek raspolažu. Srbija klizi u otvorenu autoritarnost.
Izazovi antagonizama, u ovo naše vreme, pogađaju i najrazvijenije narode. U Sjedinjenim Američkim Državama vidi se jasno da jasnije biti ne može. I Francuska se raspolućena između desnog i levog ekstremizma. Nije ništa manje krajnosti ni u Nemačkoj, Holandiji… Velika Britanija se onomad podelila po pitanju Bregzita. I ostala podeljena. Svrstavanje u zaraćene busije širom sveta.
Ako me pitaš za mišljenje, poštovani čitaoče, odgovoriću ti. Ono što nama treba nije apsolutna saglasnost, jednoumlje, unisonost. Što je više drugačijih pogleda i stavova, to bolje. Nama treba pošten i iskren dogovor o pravilima koja ćemo svi bespogovorno, iz demokratskog uverenja, poštovati. Jer vlast će neminovno, kad-tad, otići u opoziciju, a opozicija će, po istovetnoj zakonomernosti, postati vlast. Zato su pravila, otvorenost, i ravnopravnost takmaca u političkoj utakmici od najveće važnosti. Jednakost u različitosti i različitost u jednakosti. U takvim uslovima i atmosferi, svi ćemo uvažiti odluku većine. O obliku državnog uređenja, statusu Kosova, učlanjenju u Evropsku uniju ili rudarenju po Srbiji.
Ako je nešto obeležilo srpsku istoriju poslednja dva veka i nešto duže, onda je to borba za ograničenje vlasti vladara. Ma ko i ma kakav taj vladar, ili vladajuća nomenklatura, bili. Dok god se budemo uzajamno optuživali, unižavali i jedni drugima poricali pravo na uverenje, dok god se budemo delili na patriote i izdajnike, ići ćemo naopakim putem. I naša će autodestruktivnost uzimati svoj danak, a mi ćemo tonuti sve dublje u bezdan.
Nema i ne sme biti zloupotreba i obmana. Neistina i manipulacija. Nečasnih namera i niskih pobuda. O tome bismo se morali dogovoriti. O svemu drugom – Živela sloboda za svakog i za sve!
Izvor: Velike priče / Milan St. Protić
Foto: YouTube printscreen
