Francuska književnica Sibil Grember tvrdi da je “nasilje nešto čega ima otkad je čoveka. Sposobni smo za altruizam. Kakvo god da je lice, kadro je da nas odvede ka razumevanju, zajedničkom ili različitom jeziku. U tome je genijalnost ljudske prirode. Nesumnjivo, znamo da budemo jako nasilni.”
Mladi naučnik Gas, glavni junak romana Poslednja jedinka, objavljenog u Čigoji, u prevodu Novaka Golubovića, odlazi iz Lila na sever Evrope da bi proučavao faunu. U krajoliku ispunjenom optičkim varkama, gde se stvarnost katkad sagledava kao kroz razbijen prozor, kroz sivu svetlost nalik gazi, sa ribarskog brodića – svedok je uništenja kolonije velikih njorki tridesetih godina devetnaestog veka. Uspeva da spase jednu, ne dopuštajući da izumre vrsta. Tamo gore, skoro Kod Hiperborejaca, „gde se kuva slanina kitova“, kako je pisao Miloš Crnjanski – lutajući od Islanda do Farskih ostrva i Danske, u vremenima kada ste još mogli da u Kopenhagenu upoznate vlasnika privatnog zverinjaka – Gas i pingvin postaju najbolji prijatelji.
Sibil Grember, književnicu rođenu u Parizu, čije je ovo jedanaesto fikcijsko delo, sreli smo na Molijerovim danima u Ambasadi Francuske, pa je još s vrata upitali o njenoj izdavačkoj kući Plein Jour (Po danu), osnovanoj 2013, posvećenoj nefikcijskoj književnosti. I njoj smo kazali da američki kritičar Dvajt Garner tvrdi da veliko pisanje, u uobičajenim oblicima, dolazi u romanima ili obimnoj, zaokruženoj publicistici, ali da pojedini čitaoci (prećutali smo: i gurmani poput njega), nalaze podjednako zadovoljstvo u okrajcima, u „književnim iznutricama“: ukoričenim pismima i esejima, dnevnicima, zbirkama kulinarskih i putopisnih zapisa, tomovima kritika.
„Pišem romane ali obožavam da čitam eseje i istoriju“, odgovara Sibil Grember za Radar. Kao izdavač interesuje se za nefikcijske naslove, ali sve unosi u sopstvenu literaturu. „Ne određujem se. Jedini kriterijum jeste da je zanimljivo. Bilo bi deplasirano da gradimo hijerarhiju. Najpre zato što se sve menja…“
Po danu
Uredila je izdanja što otvaraju aktuelna pitanja o Ukrajini, Mađarskoj. Takođe, živopisne hronike Los Anđelesa i San Franciska. Pregledajući katalog, učinilo nam se da rado bira rukopise o predgrađima.
„Pošto sam počela da se bavim tim poslom, to je bilo nešto čime sam se odvojila od većine kolega. Tražila sam od autora da govore o pitanjima koja će se najviše odnositi na Francusku i Francuze.“ Drži da slične narative obično ostavljamo Amerikancima. „Ukoliko se zanimate za tipičnu francusku temu, neizostavno dolazite do predgrađa. U slučaju Gzavjea Šarpantjea Baš mi se svidelo ovde: Predgrađe, prva generacija, pristup je drugačiji. Opisuje kako se u detinjstvu, s roditeljima, devedesetih, doselio u jedan od najtežih kvartova za život. Koliko su otac i majka preseljenje smatrali čudesnim putem ka nečem boljem. I kako se onda to urušilo. Pripoveda o ulasku u predgrađe. Slavni trijumfalni ulazak.“
Upada u oči slogan sa njene poslovne internet stranice da fikcija nije potrebna stvarnosti.
„Naročito u ovom trenutku! Živimo nadrealno, iz dana u dan. Istina je da fikcija nije potrebna realnosti, ali nikako nije reč o napadu na roman. Ipak je roman način da pristupimo univerzalnosti ljudskog bića. Promišljanju. Razumem situaciju Gospođe Bovari, premda moj život srećom ne liči na Emin.“
U napomeni autora navodi da do nas nije stigao nijedan istorijski izveštaj o prijateljstvu između čoveka i velike njorke, pa odaje priznanje brojnim autorima čije su joj knjige pomogle da fikcionalizuje. Zahvaljujući njima, upoznala je život prirodnjaka, daleke predele. U kom trenu oseti da mora da prekine s istraživanjem, da odbaci dokumentarno?
Po univerzumu
Neophodno je bilo da pročita dokumente da bi mogla da se upusti u storiju. Iznenađeni smo njenom praksom: „Čim krenem da radim na rukopisu, recimo Poslednje jedinke, pišem isključivo uz naokolo poređane romane. Svaka moja knjiga okružena je univerzumom romana koji su već tu. Oni me hrane. Ne bih imala hrabrosti da napišem rečenicu da ih nema. Postoje oblasti saznanja, ideja, nauke… I polje literature u koju sam zaronjena.“
Iz tog smo razloga pažljivo tražili reč mašta među redovima i uočili je na 66. stranici. Gas se pita o čemu sanja njegova žena, „kakve bi pejzaže mogla da dočara njena mašta, kad u životu nije videla ništa osim strmih litica nad vodom toliko ledenom…“
Pominjemo i Petera Esterhazija. Devet leta gradio je obimnu Harmoniju caelestis, obuhvatajući osam vekova istorije porodice Esterhazi. Naposletku, umoran, otišao je u policiju, gde su tih dana otvorili tajne dosijee, da vidi šta ima, i otkrio da mu je otac, poslednji grof Esterhazi, bio doušnik režima, agent mađarske komunističke policije. Zato je morao da sedne i napiše ispravku. Svojevremeno nam je rekao da napisano uvek jeste mala fikcija, „jer je forma fikcija“. Stalno se igrao: da li je nešto istina ili ne, a onda u Ispravljenom izdanju shvatio da nema igre. Pronađeni dosije „grubo ga je opomenuo da stvarnost nisu samo reči“.
„Genijalno. ‘Forma je fikcija’“, ponavlja naša sagovornica. „Istovremeno, može da kaže da je živeo u fikciji, verujući da je otac Esterhazi bio divan čovek. Zamislite razliku! Neverovatno.“
Teme društva i nasilja – važne su i u delu Poslednja jedinka. Prepisali smo rečenicu: „Nikada u životu nije mogao da zamisli da bi čitava jedna zajednica mogla da ga prezre.“
Ne slaže se: „Nije značajna. Opet, nasilje je nešto čega ima otkad je čoveka. S druge strane, možemo da govorimo o genijalnosti vidljivoj u činjenici da smo jedini koji znamo da se zanimamo, do kraja, za nešto potpuno različito od nas. Sposobni smo za altruizam. Kakvo god da je lice, s krznom i perjem, kadro je da nas odvede ka razumevanju, zajedničkom ili različitom jeziku. U tome je genijalnost ljudske prirode. Nesumnjivo, znamo da budemo jako nasilni.“
Nekoliko puta koristi formu pisma, devetnaesti je vek! Spisateljica Tajari Džouns zaključila je da su u savremenoj fikciji epistole uverljive jedino ako ih likovi šalju iz zatvora.
„U isti mah, bila poslana mejlom ili poštom, mogu da budu bogata. U katastrofalnim smo okolnostima, ali imam utisak da se sada više piše. Neprestano! Sabere li se, generacija mojih roditelja manje je korespondirala nego naša. Saopštavamo značajne stvari taman pritisnuli dugme, ništa drugo.“
Da li je nervira što se Poslednja jedinka čita i komentariše iz perspektive aktuelnih problema. Klimatskih promena i nestajanja vrsta.
Smeje se. „Ništa me ne nervira kad se priča o mom romanu. Nikada sebi ne kažem: uzeću nešto aktuelno. Ja sam ljudsko biće i sve što čujem prolazi kroz mene i svakog od nas. Nešto me zanima, nešto manje. Delim preokupacije epohe.“
Predložak za animirani film Sibil Grember
Roman Poslednja jedinka, objavljen u Francuskoj 2022, našao se u najužem izboru za prestižne nagrade Femina i Renodo, te dobio najveća priznanja koja se dodeljuju delu o odnosu čoveka prema životinjama i prirodi: Moris Ženevua Francuske akademije, 30 miliona prijatelja, Fransoa Somer, i Žozef Kesel. Knjiga je prevedena na šest jezika i predložak je budućeg animiranog filma.
Izvor: Radar / Autor: Mića Vujičić
Foto: YouTube printscreen
