Nedim Gursel (1951) istaknuti je turski pisac i intelektualac koji je preveden na dvadesetak jezika. Doktorirao je modernu francusku književnost na Sorboni kod jednog od najvećih profesora lingvistike i komparatistike, Renea Etijambla. Knjiga koja je predmet našeg razgovora predstavlja prepisku mladog studenta Gursela s velikim Etijamblom koji je Gurselov mentor, ali ovde u prepisci s profesorom često učenik preuzima i sam ulogu terapeuta i mentora.
Nebrojene su nagrade i književna priznanja koje je ovaj veliki pisac primio – knjiga Alahove kćeri koja je objavljena i kod nas u izdanju Geopoetike (2012. u prevodu Mirjane Marinković) osvojila je prestižnu visoko političku Nagradu za slobodu misli i izražavanja 2009. u Turskoj. Kad je reč o političkim odlukama, celokupno čitalaštvo u Turskoj i Maloj Aziji tvrdi da je Nobelova nagrada za književnost nezasluženo izmakla upravo ovom filigranskom majstoru reči. Ali književnost se i ne piše za nagrade; ovde je reč o nečemu drugom.
Vaša knjiga dotiče centralnu temu mojih interesovanja, život pisca u egzilu, moja doktorska disertacija koju sam odbranila u Francuskoj glasi Život Miloša Crnjanskog u egzilu.
Rekao bih da ima srećnijih i nesrećnijih egzila, u mom slučaju on nije predstavljao neki izbor već napor. Imao sam samo dvadeset godina i već svoj prvi politički sudski proces; nakon državnog udara 12. marta 1971, objavio sam članak u časopisu Prijatelj naroda i u njemu govorio o životu Lenjina i Gorkog, naročito sam razmatrao Lenjinov život; on je bio kulturan i načitan čovek. Međutim, kako je tužilac zahtevao za mene kaznu strogog zatvora od sedam godina, morao sam hitno da napustim Tursku. Pariz me je dosta dobro prihvatio, radio sam doktorsku tezu sa slavnim Reneom Etijamblom, ali kada sam doktorirao vratio sam se u Tursku, nisam nameravao da ostanem u Francuskoj. Tražio sam u Turskoj univerzitetsko mesto kada se odigrao još jedan vojni puč, generala Evrana, 12. septembra 1980. i moja knjiga Dugo leto u Istanbulu bila je zabranjena, navodno zbog „vređanja vojske“.
I da ne bih išao u zatvor bio sam primoran da se vratim u Francusku gde sam dobio mesto direktora Naučnoistraživačkog centra u Parizu, tako se na neki način moj egzil iz stanja muke pretočio u slobodan izbor mesta. Međutim ova knjiga prepiske sa mojim mentorom počinje s trenutkom u kome me je on predstavio široj publici u predgovoru mojoj knjizi Dugo leto u Istanbulu. Ona je objavljena u Galimaru, u kući koju je istinski prezirao. Većina mojih knjiga u džepnom izdanju, objavljena je u kući Sej. Knjiga prati dopisivanje mladog turskog studenta i velikog intelektualca – teme naših pisama bile su političke ali i pomalo privatne; nikako nisam želeo da ovu ličnu prepisku čuvam u nekoj fioci, neobjavljenu. U mojim drugim knjigama, pojam egzila nije bio toliko gorak, mislim tu pre svega na zbirku priča Poslednji tramvaj čiji podnaslov glasi Priče o egzilu i ljubavi. Znači, egzil nije jedina tema o kojoj pišem, ali joj se često u prozi vraćam.
Bio sam primoran da se vratim u Francusku
Ne znam kako ste strukturisali ili iskolažirali ovu knjigu korespondencije, ali za mene je fascinantno da čitaoca do samog kraja držite u napetosti ili neizvesnosti kako i na koji način vas je usvojila izuzetna porodica Etijambl, jer tek na kraju saznajemo da je razlog vašeg poznanstva i prijateljstva bila vaša ljubav s mladom Francuskinjom, Etijamblovom ćerkom, koja je tragično okončala svoj život.
Da, Katrin sam rano susreo, još 1969, imao sam samo 18 godina, ali na nesreću, ona se nekoliko godina kasnije ubila. Ona mi je prva pričala o uporednoj književnosti o kojoj nisam ništa znao do trenutka kada sam nju upoznao u Istanbulu. Nalazila se na doktorskim studijama komparatistike u Istanbulu gde je proučavala odnos francuske i jermenske književnosti.
Kako ste došli do ove strukture trilera ili romana „polar“ koja nekako drži, kao stožer, ovu knjigu?
Ne, nikakva struktura nije nametnuta pismima, jedina organizacija je hronološka; videli ste u knjizi da se pisma prepliću, ali da često govorimo o istim stvarima tako da i kad jedan drugom ne pišemo odgovor na poslato pismo, često moje pismo gotovo automatski „odgovara“ na temu njegovog, a tema je uvek otvaranje ka svetu i politička situacija u njemu.
Kad bismo zamenili vaša imena i umesto njih stavili pojam „mladog učenika“ i „univerzalnog profesora zapadne civilizacije“, vaša prepiska bi mogla da se čita kao izazov jedne civilizacije jednoj drugoj, već uveliko etabliranoj.
Pa, moram da priznam da Etijambl nije bio mekog karaktera; ako sam išta eliminisao iz ove prepiske, bio je to kraći pasaž koji je mogao da povredi njegovu usvojenu kćer, Silviju. Da li ste ga lično upoznali?
Nisam, ali su njegove knjige svakako ušle u podužu bibliografiju moje doktorske teze. Vaš prevodilac bio je Žan Deska?
Deska je dugo godina bio moj prevodilac na francuski, on je sam naučio turski u trenutku kada se penzionisao; često mi je postavljao mnogobrojna pitanja jer je uvek oklevao pred pravilno prevedenom rečenicom; ali veličanstveno je da mi je otkrio književnost takozvanog Balkana, otkrio mi je Andrića i Mešu Selimovića, ali nadasve je zaslužan za moje prijateljstvo sa Danilom Kišom. Danilo i ja smo se često sastajali u Parizu i razgovarali o Balkanu. U stvari, moj otac i baka su poreklom iz Skoplja odakle su emigrirali za Tursku u vreme balkanskih ratova. Otac mi je rođen u Bursanu, u Turskoj 1912.
Imali su Makedonci pesnika Bogumila Đuzela, ne znam da li je etimološki njegovo prezime u vezi sa vašim, ali bio je to divan pesnik koji je predvodio pesnički festival u Strugi.
Bio sam jednom u Strugi, doduše ne da primim pesnički venac već nagradu za knjigu koju sam napisao o Nazimu Hikmetu. Nagradu mi je predao predsednik Gligorov, koji mi je rekao: „Znam da ste poreklom iz ovih krajeva, dobro sam se raspitao!“ U svakom slučaju u tom periodu često smo brat i ja kolima prolazili kroz Jugoslaviju jer avioni za Istanbul nisu često leteli iz Pariza; u vreme građanskog rata nisam odlazio u Srbiju jer sam se angažovao za Bosnu, ali kada je Geopoetika počela da objavljuje moju prozu približio sam se ponovo vašem kraju. Urednik mi je izvanredan čovek i dobar pisac, Vladislav Bajac.
Da se vratimo vašoj prepisci sa Etijamblom, da li su sva pisma iz vaše prepiske sadržana u knjizi?
Celokupna prepiska je u knjizi, sa vizuelnim elementima, fotografijama, sa njegovim predgovorom knjizi Dugo leto u Istanbulu, a priključio sam i dva pisma koja mi je napisala njegova udovica nakon Etijamblove smrti. I ako postoji prirodni tok naših razgovora i druženja zabeležen u ovim pismima koja oformljuju jednu celinu, utoliko bolje po čitaoca!
Knjiga Đavo, anđeo i komunista dospela je papi u ruke
Šta jedan mladi „stažer“ ili učenik dobija od bliskih susreta i druženja sa velikim umom neke epohe, a šta eventualno gubi? I da li je učenik onaj koji dobija nauk i pomoć od velikog majstora, ili je učitelj taj koji je spreman da sluša učenika?
Istakao bih da nisam bio Etijamblov asistent već njegov student, a kasnije mi je bio i mentor u izradi doktorske teze, međutim kako je teza napredovala on je postajao sve ubeđeniji da sam rođen da budem pisac i da je to moja prava vokacija! U to vreme bio sam poznat kao mladi Turčin koji živi i radi u Francuskoj i piše pripovetke; za razliku od mene Etijambl je daleko više vrednovao svoju akademsku karijeru. Napisao je jedan ili dva romana u mladosti, ali je kasnije odustao od pisanja proze. Meni je otac rano poginuo u automobilskoj nesreći, imao sam jedanaest godina, dakle na izvesan način, Etijambl je zamenio figuru oca i on se u toj ulozi odista trudio, što vidimo u pismima da me vaspita u akademskom duhu, da me oformi u univerzitetskog građanina, postadoh direktor francuskog Nacionalnog centra za istraživanja, itd. U Turskoj pak, sudski su me gonili što sam napisao običan roman! U stvari bio sam progonjen više puta, poslednji put zasmetao im je roman Alahove kćeri, koji je dobio u svetu mnoga priznanja. Znači, video sam u Etijamblu figuru izgubljenog oca i imao sam sreće da me je takav jedan čovek stavio pod svoje krilo.
Prva pomisao dok se čita vaša prepiska jeste neobična elegancija i lakoća izražavanja jednog mladog pisca koji ste onda bili. I zatim tu je vaš gotovo poslovični humor… Nikada niste osetili strah pred jednom tako velikom intelektualnom veličinom?
O, jesam. Možda strah nije prava reč, ali sam bio veoma stidljiv. Jednoga dana napuštajući seminar koji je držao, rekao je da treba da se nađe sa Cirkasom, velikim grčkim književnikom i pozvao me da im se pridružim u restoranu preko puta Sorbone. Rekao je „pozivam te na ručak jer znam da ne možeš da priuštiš sebi tako dobru kuhinju, dakle bitno je ili da se upoznaš sa velikim piscem ili, ako ti se ne dopada, da se dobro najedeš!“ Ah, nikako da se setim imena tog toliko poznatog restorana!
Da li ste već uveliko pisali i objavljivali u trenutku kada je objavljen zabranjeni roman Jedno dugo leto u Istanbulu?
O, da, pisao sam o tom periodu punom represalija koje su nas uvele u vojni puč u Turskoj. Pisao sam uglavnom tekstove alegorijskog karaktera jer se nisam usuđivao direktno da kritikujem režim. Ipak, moje pismo nije izmaklo vlastima jer je u njemu bilo rečenica poput „Mongoli su se vratili preplanula lica“ i cela slika policije u mom romanu je doista negativno obojena. Zatim je zabranjen moj roman Prva žena, pod izgovorom da vređa javni moral; to je priča o istanbulskom gimnazijalcu koji otkriva svet i žensko telo, ide po javnim kućama Istanbula; to je neka vrsta bildungromana, priča o odrastanju. Treći put kada sam zasmetao vlastima bilo je nakon objavljivanja knjige Alahove kćeri gde sam optužen da se podsmevam religioznim osećanjima moga naroda. Naprotiv, gajim veliko poštovanje prema osećanjima naroda, ali uzimam sebi za pravo da kritikujem veru, moj deda je bio pošteni vernik, bio je sudija i od njega sam dosta naučio o islamu i kada pišem o Proroku čiji me život oduvek fascinira, pišem o njemu na svoj način. Roman je objavljen 2009, Erdogan je već pet godina bio na vlasti, međutim bio sam samo optužen ali nisam bio osuđen, da kucnem o drvo, dobro je sve prošlo.
Mi u Jugoslaviji nismo imali mnogo vesti o kaznama i egzekucijama u Turskoj?
U periodu vojnog puča postojala je tu partija koja je imala skrupula i poštovala stanovništvo i njegovu slobodu izražavanja ali je njihovo poštovanje bilo prikriveno; u Erdoganovo doba nalazili smo pisce poput Ahmeda Altana u zatvoru, intelektualce poput Osmana Kavala – još je u zatvoru, vođa Kurda Selaratin Demirtaš je još uvek u zatvoru, nažalost lista je duga… Međutim, izvestan broj intelektualaca ga je podržavao jer su mislili da će ih Erdogan uvesti u Evropsku uniju, ali on nema tu viziju Turske, on ostaje zauvek konzervativac i musliman. Za razliku od njega, uvek sam podržavao ideju da Turska treba da uđe u Evropsku uniju i napisao knjigu na francuskom Turska, nova ideja u Evropi.
Teško je svoditi račune o svom životu, ali ukratko šta je za vas predstavljao vaš život, boravak u Francuskoj sve ove godine?
Pariz je grad koji me je otvorio prema svetu, ovde sam upoznao pisce iz celoga sveta, studirajući na Sorboni upoznao sam omladinu moje generacije, imali smo ideale, snove koji su takođe napravili od mene pisca koji sam danas. Ali sam ostao veran maternjem jeziku, nastavio da pišem na turskom, a knjige koje sam napisao na francuskom su akademskog karaktera. Upravo pišem knjigu o mom pariskom životu. Ta knjiga obuhvata period sedamdesetih, došao sam u Pariz 1971. i ostao u njemu osam godina radeći na svom doktoratu. Nakon kraćeg boravka u Turskoj, opet sam mu se vratio, znači ovde boravim skoro pedeset godina! Nisam nikada postao Francuz, ali sam postao Parižanin, a to je već nešto drugo.
Egzil nije jedina tema o kojoj pišem
Da li je Etijambl, u trenutku kada je odlučio da vam pomogne i „uzme pod svoje krilo“ imao određeni stav velikog profesora iz jedne superiorne civilizacije i kulture koja ima nešto da saopšti i poduči mladog studenta iz Turske?
Ne verujem da se tako osećao. Etijambl je bio veoma otvoren čovek i način na koji je video studije komparativne književnosti ga je učvrstio u mišljenju da evrocentrizam nije neka dobra ideja, nešto dobro. Da bi se učvrstila teorija „univerzalne“, svetske književnosti, trebalo je, po njemu, razmišljati dosta šire. Za njega je ideja o takozvanim malim književnostima bila veoma važna, da mali jezici po toj teoriji imaju veliku važnost. Možda je lično i hteo da me zaštiti, kao što rekoste, stavi pod svoje krilo, ali ne po pitanju političke misli.
Kako je ona nastala knjiga Derviš i grad? Pretpostavljam da je vezana za vaše detinjstvo u kome su našli mesto Rumi, Šams iz Tabriza i drugi autori sufizma?
Nekada me je veoma zanimala istorija svih religija. Napisao sam knjigu Alahove kćeri, ali i traktat Muhamedov drugi život koja govori o ulozi Proroka u zapadnjačkoj književnosti. U tom periodu zanimao me je anatolski sufizam, pre svega delo Jusufa Emrea, pesnika koji je živeo u trećem veku, a takođe Rumijeva Mevlana iz istog perioda. Napisao sam, dakle, knjigu Derviš i grad, ali i neke druge, putovao sam Anadolijom tragom legendi, pokušao da uđem u trag bektašizmu, ali svaki put kada sam pisao o derviškim redovima pokušavao sam da razjasnim koliko je izvesna religija bila u zavisnosti od geografskog regiona iz koga je potekla. Svi anatolski derviši potiču na primer, iz Khorasana; ukratko, interesovanje za različite religije me je navelo da napišem knjigu o dervišima; interesovala me je, pre svega, velika poezija Rumija, kao i sufizam, on je grana islama daleko otvorenija od recimo, sunitskog islama.
U knjizi Pisci i njihovi gradovi govorite o različitim gradovima koji su udahnuli život savremenoj književnosti, kao i o specifičnim spisateljskim figurama koje su kroz njih prošle, prvenstveno kroz Veneciju koja je prva bila vizantijski i savremeni metropolis i u kojoj su se susretale sve religije i kulture: kada pomenemo otomansko približavanje Evropi u duhu pozitivne akulturacije, Venecija nam prva pada na um.
Meni su oduvek Istanbul i Venecija bili bliski zbog vode koja ih natapa, ali u mojoj priči caruje portret istoričara umetnosti koji analizira sliku Đentilea Belinija, tačnije slikarev portret Mehmeda Osvajača. Bio je to prvi muslimanski monarh koji je pozirao jednom evropskom slikaru. Ova slika je meni kao istoričaru bila zanimljiva jer govori ne samo o ratnom konfliktu ova dva sveta već i o intelektualnoj razmeni ova dva sveta, ona nije bila zanemarujuća. Izabrao sam od gradova Veneciju, za susret naše dve civilizacije, ali i zbog toga što su u Veneciji živeli pisci koje smatram važnim za razvoj književnosti; istu pažnju sam poklonio i gradu Berlinu u koji sam smestio radnju knjige Đavo, anđeo i komunista, razmišljanja o Nazimu Hikmetu. Tu je i Beograd kome nisam možda posvetio istu pažnju, 1989. išao sam na sahranu prijatelju Danilu Kišu, a zatim tu je i priča o Sarajevu, koja se nalazi u zbirci pripovedaka Balkon nad Balkanom. Bilo je to u doba vašeg građanskog rata, policijski čas je počinjao u deset uveče, ja sam boravio kod prijatelja, ali bih odlazio u diskoteku koja je bila otvorena do jutra. Radnju priče sam smestio u diskoteku u kojoj je Srbin koji se zove Vuk zaljubljen u jednu devojku iz Bosne i koji počinje da brani Sarajevo od Srba iako je poreklom Srbin. To je tužna priča o bivšoj Jugoslaviji toga vremena.
Erdogan ostaje zauvek konzervativac i musliman
Podjednaku pažnju posvetili ste fenomenu Nemačke, analizirali ste njenu kulturu i fenomen varvarstva koji je usledio nakon trenutka njene velike kulture. Kako su svetska književnost i pogled koji joj je posvetio Gete, mogli biti zamenjeni neizmernim varvarstvom koje su nam „darovali“ nacizam i Drugi svetski rat?
Taj fenomen i za mene predstavlja veliku enigmu, a taj problem je nekako predstavljen, ovaploćen istorijom grada Berlina, Berlin je simbol tog nestvarnog paradoksa, u njemu sam živeo godinu dana posredstvom značajne spisateljske stipendije, pisao u njemu Đavola, anđela i komunistu, knjigu koja je čakdospela papi u ruke prilikom moje posete Italiji, u gradu Asizi, u trenutku kada je knjiga izašla u Italiji! Upiljio je u mene svoje okice i pitao: „O kom crvenom anđelu je ovde reč?“ Nisam se usudio da mu kažem da je reč o komunističkom pesniku Nazimu Hikmetu!
Verovatno papa nikada i nije pročitao vašu knjigu. U vašoj knjizi U senci piramida govorite i doista lucidno objašnjavate fenomen pisca koji putuje kroz različite zemlje i gradove, ali koji nikada ne živi u njihovim realnim ekumenima već isključivo u svom imaginarnom svetu u koji ga je odvela književnost i koji je već bio opisan od strane njegovih kolega prethodnika.
U stvari, tu pravu posetu nekom gradu možete ostvariti u romanu, dok šetate tim gradom i opažate tačno ono što se u tom trenutku događa; i sam sam napravio sličan niz pokušaja dok sam pisao romane o Istanbulu. U romanu o Mehmedu Osvajaču glavni junak romana nije Mehmed već sam grad Istanbul, pokušao sam da od grada po sebi napravim pravi lik romana, ali za takav poduhvat treba putovati do datog mesta, zatim u njemu živeti neko vreme, vidite, tu opisi grada iz naše glave ili iz neke sobe ili biblioteke ne pomažu pri pisanju, iako i njih, naravno, treba stalno držati u glavi, kao realnu istorijsku činjenicu, istorijat toga grada.
Izvor: Radar / Nina Živančević
Foto: YouTube printscreen
