Ubrzo nakon što su ga Opasne veze učvrstile kao jednu od najneobičnijih filmskih zvezda, Džon Malkovič se pojavio na naslovnoj strani magazina Interview u martu 1989. godine, kada je pričao o svojim scenskim počecima u Čikagu, životu u očima javnosti i nejasnoći života. Sada, kada se sprema da glumi u drami Novi izgled iz novog vremena Apple TV-a, 70-godišnji Malkovič se osvrće na staro vreme sa samouverenošću nekoga ko je sve shvatio – skoro sve.
U čemu je razlika između žena koje muškarac voli i onih drugih na koje ne gleda tako?
Džon Malković 1989:
Verovatno imam više ženskih prijatelja od svih muškaraca koje poznajem.
Džon Malković 2024:
Da, još uvek je tako. I dalje imam mnogo ženskih prijatelja.
Studirao si pozorišnu umetnost na državnom koledžu Ilinois, a postom si postao jedan od osnivača pozorišta Steppenwolf Theatre Company u Čikagu?
Džon Malković 1989:
Gari Sinis i Teri Kini su već bili formirali pozorišni ansambl. Videli su neke stvari koje sam radio na koledžu, ali nijednu od onih izvedbi u kojima sam bio užasan, pa su me pozvali da im se pridružim 1976. Nekako sam osećao to što ove dve seronje rade sa svojim pozorištem.
Džon Malković 2024:
Iznenađen sam što sam rekao da su seronje, a da nisam uključio i sebe. Normalno, svakako bih uključio sebe.
Da li je u vašoj pozorišnoj grupi postojala neka centralna ideja oko koje ste se okupljali?
Džon Malković 1989:
Da, nadmetanje među nama (smeh). Mislim da smo se u pozorištu Steppenwolf okupljali oko ideje: Žao nam je što ništa ne osećate, ali ćemo dati sve od sebe da nešto osetite, makar to bilo poslednje što ćemo uraditi. Sebi smo postavljali pitanja: Da li je još uvek moguće pokrenuti ljude. Da li je moguće izazvati ih? I naš rad se uvek odvijao u tom pravcu. Takođe, nikada nismo bili slatki i to još uvek važi.
Džon Malkovič 2024:
To je više tačno za pozorište nego za film jer imate mnogo više kontrole nad onim što radite, što je čudno. U teoriji, to ne bi trebalo da bude tako, jer jedno je živo i efemerno, a kod drugog je svaka sekunda smišljena, preterano manipulisana, izabrana i neživa. Mislim da je to bila prilično fer izjava u to vreme. Da li bih je izmenio? Ne.
Kakvo je to bilo vreme za tebe?
Džon Malkovič 1989:
Bilo je mislim čudno vreme, pošto sam imao 28 ili 29 godina i nisam uopšte razmišljao kao drugi da možda iz Čikaga odem u Njujork. Zarađivali smo po 100 dolara, ali smo se osećali da radimo pravu stvar. Reakcija na mogućnost našeg odlaska bila je tako žestoka, posesivna i oštra da mi je promenila mišljenje.
Džon Malkovič 2024:
To mi je u mladosti bilo nemoguće da razumem. Mislim da su ljudi slutili da će, kada je True West otišao u Njujork, to biti smrt nečega na čemu smo veoma naporno radili u Čikagu, a to je bila ova grupa ljudi koji su svakodnevno zajedno radili u pozorištu. Bili su, na neki način, opravdani, jer nikada kasnije više nije bilo tako.
Kako bi ti opisao glavnu razliku između glume i rediteljskog posla?
Džon Malkovič 1989:
Kad god sam grešio kao glumac, uvek bih pomislio da je to moja greška. Ali, kada režiram, ne želim da se glumac tako oseća, ne želim da glumac pomisli da je to njegova greška. Imam tendenciju da razmišljam kako sam možda ja kao reditelj nešto pogrešio, da glumcu nisam dao pravi savet ili sve postavio onako kako treba, da im nisam dovoljno pomogao da daju sve od sebe. Nema lošijeg osećanja na svetu nego kada kao reditelj shvatiš da tvoj rad nije dobar.
Džon Malkovič 2024:
To je vrlo verovatno bila moja čikaška produkcija komada Divljak, Kristofera Hemptona, koja je proglašena za najgoru produkciju veka. Bila je to neka vrsta užasne železničke nesreće, avionske nesreće, potonuća čamca u produkciji prilično zanimljive predstave. Mislim da neću ponovo pokušati tako nešto, hajde da to tako kažemo.
Gde si pogrešio u režiranju tog komada?
Džon Malkovič 1989:
Režirao sam i to je jednostavno bila užasna režija. Šta god bih pokušao nije išlo na bolje. Svake noći sam razmišljao, zapisao bih po četiri strane beleški, onda bih te beleške pokušao da umetnem u svoju režiju, ali je bilo sve gore i gore. Ušao sam u spiralu pada u trajanju od dva meseca. Nikada nisam shvatio šta je krenulo naopako.
Džon Malkovič 2024:
Smešno je, rekao sam Gariju, koji bi uvek dolazio i davao savete: „Izgubljen sam. Ne znam šta da radim.” Razumeo je stvari na drugačijem nivou od mene. Često smo se svađali oko ovoga ili onog, ali većinu vremena Gari je bio u pravu. Sećam se da je ušao da preuzme dužnost na nekoliko dana, a ja sam pokušavao da se držim podalje i da mu ne smetam. Treće ili četvrte noći sam ušao, a on je bio naslonjen na zid, na ulasku u ono malo pozorište koje smo imali. Stajao je pogunte glave. Prošaputao sam, “Jesi li dobro?” Rekao je: “Ovo je tako loše.” Rekao sam: “Da, mnogo je loše.”
Jednom si izjavio da metodski glumci stavljaju emocionalne reakcije u psihu i onda razmišljaju o rtimu, a da ti ne možeš tako da glumiš, već jednostavno plačeš ili se jednostavno smeješ i da se potpuno blokiraš ako razmišljaš o tome.
Džon Malkovič 1989:
Da, mislim da je to tačno (smeh). Čini mi se da, na primer, ako radite poslednju scenu iz komada Smrt prodavca – naravno, glumili ste istu scenu već sto puta – opet možete pogrešiti. To je nekako prirodna stvar. Ali ako se morate emocionalno pripremiti za tu scenu, ili se potruditi na neki poseban način, onda ne mislim da ste glumac. Mislim, šta jebote tu treba da se priprema.
Džon Malkovič 2024:
Rekao bih da je to nešto što se u čoveku dešava. To nije nešto što možete da izmislite tek tako. Ovo je prilično nedavno saznanje, ali u svojim pedesetim sam počeo da razmišljam o pozorištu u smislu surfovanja, što znači da veslaš na dasci, okrećeš leđa suncu i čekaš talas. Šta je talas? Glumci imaju tendenciju da o sebi misle kao o talasu ili o kreatorima talasa, ali nakon života ne samo da sam bio na sceni, već i sedeo u publici, shvatio sam da to nema veze sa nama dok se ne stvori ta energija. Talas je sudar između materijala i javnosti. A glumac ga uhvati i vozi se na njemu.
Tvoja sestra je izjavila da si bio izuzetno harizmatičan i popularan kao dete i da je obično dvadesetak klinaca, tvojih prijatelja, svaki dan visilo u vašoj kući.
Džon Malkovič 1989:
Mislim da su naši roditelji bili popularniji od mene. Svi ti klinci su dolazili da zapravo vide njih. Uvrnuto je što moji roditelji čak nisu bili ni hipici. Mislim, niko u našu kuću nije dolazio da pije ili da duva. Ako bi neko to pokušao, moj tata bi rekao: “Marš napolje pre nego što te prebijem do smrti.” Ali, ako si dolazio da igraš karte, razgovaraš ili samo da se smeješ, to je bilo u redu u našoj kući.
Džon Malkovič 2024:
To je bio prilično pošten odgovor. Moji roditelj su evanđeoski ateisti, barem je moj otac bio. Nisu mnogo razmišljali o alternativama ili bilo kakvoj vrsti životnog kockanja. Kada bih se vratio kući sa koledža ili čak iz ranih godina pozorišta Steppenwolf, tamo bi još uvek bila gomila klinaca — mojih godina, mlađa, starija, šta god — koja se samo družila sa mojim roditeljima.
Da li si voleo da čitaš kao dete?
Džon Malkovič 1989:
Sećam se da mi je mama donela knjigu Rođeni sin kada sam bio treći razred. Mislim da sa oduvek bio pasionirani čitalac. Svako u našoj porodici je čitao mnogo. Imajući u vidu da smo iz malog grada, mislim da smo čitali zaista mnogo.
Džon Malkovič 2024:
Prestao sam da budem strastveni čitalac, naročito tokom poslednjih 10 godina. Veliki deo interneta je uništio naviku čitanja, kao što je uništio sve ostalo, manje-više.
Izvor: Interview Magazine / Ben Barna
Foto: YouTube printscreen
