Džon Kin je profesor politikologije na Univerzitetu u Sidneju, a razgovor sa njim počinje njegovim zabrinutim pitanjima: „Video sam da vam je dan počeo turbulentno, kako je devojka? Je li napad bio nasumičan ili naručen, šta mislite?“ Odvio se u četvrtak i vest da je M. P. (38) uoči blokade „Zastani, Srbijo“ kolima udario i teško povredio studentkinju koja je u tom trenutku stajala na asfaltu očito je obišla svet.
Kinova lucidnost, slikoviti humor i erudicija – populizam je nazivao „autoimunom bolešću demokratije“, despotizam „fantomskom demokratijom,“ a Kinu „galaktičkom imperijom“, uz obavezna obrazloženja krcata referencama – zbog kojih je jedan od najradije slušanih političkih teoretičara današnjice, i ovog puta su prisutni, ali postoji i višak zainteresovanosti, možda i ozbiljnosti s njegove strane. „Mnogo puta sam bio u Srbiji, mnoge moje knjige prevedene su na vaš jezik, a kao neko ko živi u Sidneju, upoznat sam s ovdašnjom srpsko-hrvatskom zajednicom koja se i dalje ponajpre određuje kao jugoslovenska. Zato dešavanja kod vas pratim s uzbuđenjem, ali i strahom. Jer, nisu nimalo naivna. Napadi na demonstrante i blokadere mogu se opisati kao kaubojski, a jutrašnji može da se sagleda kao prelomna tačka jednog dugog procesa. Od budućnosti zavisi kako ćemo ga tumačiti. Ali jasno je da se stvari otimaju kontroli“, rekao je Kin za Radar.
Tumačenja pomalo zavise i od prošlosti – česte su paralele sa studentskim demonstracijama iz 1996. na 1997. godinu, koje ste takođe pratili.
Tako je, tada mi je Dragica Vujadinović, filozofkinja i profesorka na Pravnom fakultetu, poštom poslala materijal o demonstracijama. Neke sličnosti postoje. Građani su i tada i sada osvajali i preuzimali javni prostor. Tada su se kretali ukrug, kao u zatvoru, sada stoje i ne pomeraju se. Oba gesta imaju značenje. Slična je i karnevalska dimenzija. Nose se baneri, peva se, razgovara, lupa se u šerpe, a reaguju i pojedinci iz javnog života, poput pisaca, glumaca, profesora… Slično je i to što građansko društvo dolazi do novog izražaja. Ipak, postoji jedna velika razlika – glavno sredstvo medijske komunikacije pre skoro trideset godina bila je televizija. Nisu građani slučajno jajima gađali zgradu javnog servisa. Predsednik Milošević i njegova ledi Magbet tada se nisu previše oglašavali. Vidim da je predsednik Vučić sveprisutan i da pokušava da amortizuje štetu i preusmeri narativ.
Jedan od razloga zašto u tome ne uspeva je činjenica da ovaj narodni ustanak pripada mladima, a oni komuniciraju drugačije. Posredi je ono što nazivam digitalnom pobunom, koja nastaje kada protok informacija nije jednosmeran i ne služi umirivanju tenzija, već podrivanju dominantnih narativa. To je po donosioce odluka mnogo opasnije od pukog izlivanja revolta. Činjenica da sada svako na svom telefonu može da vidi snimak napada na studentkinju dovoljan je dokaz. Na koncu, glavna razlika je u tome što ove demonstracije imaju zelenu nijansu, naslanjaju se na prethodno nezadovoljstvo protiv Ziđina, Rio Tinta, ali i izbornih prevara, rasta nasilja… Na osnovu svega, rekao bih da su roditelji današnjih demonstranata, koji su i sami demonstrirali krajem devedesetih, svoju decu lepo vaspitali i opremili za život.
Kako vam deluju Srbija tada i Srbija sada?
Onomad ste imali antibirokratsku i „jogurt“ revoluciju, imali ste ratove, a država se iz jugoslovenskih okvira svela na manje. Milošević je kao bankar preodeven u militarističkog nacionalistu odgovorio zahtevima nove uloge. Ko se bunio protiv njega takvog, bunio se protiv takve Srbije, visokih nivoa korupcije, kolona izbeglica, inflacije… Vučićev režim je mnogo više sofisticiran. Nazvao bih ga modernom despotijom. Postoje istorijski razlozi zbog kojih mnogi građani vaše zemlje vole snažne lidere i mačo tipove. Kada je Vladimir Đukanović rekao da su deca do punoletstva vlasništvo države, potvrdio je taj kulturološki obrazac. Ali, ako razvijemo Đukanovićevu argumentaciju, stići ćemo do nekih drugih, jednako problematičnih tvrdnji. Recimo, da su svi punoletni građani Srbije tek zakupci zemlje koja pripada onome koji upravlja državom. A upravo je Đukanovićeva izjava izazvala mešavinu besa i podsmeha kod demonstranata. Protivljenje povratku u srednji vek ohrabruje. Ako pitate ljude poput Orbana i Vučića, moć je tu da se sliva naniže, ka građanima koji nisu mnogo zreliji od dece, u sistemu koji opstaje na selektivnom, prilagodljivom pokroviteljstvu. Svi su upleteni, imaju male koristi, niko ne sme da se buni. Lider sme da imenuje i prokazuje pod uslovom da se stalno poziva na zakonski okvir, koji, pak, nije ništa više do vašar referenci. Izbori se održavaju, ali njihov cilj je da slave moć despota. U takvom uređenju, nezavisnost ne sme da postoji i sistemski se uništava.
Da li je reč o totalitarizmu za 21. vek?
Složenije je. Ekonomija zastrašivanja i te kako opstaje, ali se ne vlada otvorenim pretnjama nasiljem, nego sugerisanim. BIA pozove vas ili članove vaše porodice na šoljicu čaja i slično. Utoliko se incidenti poput napada na studentkinju značajniji, jer je tada pravu prirodu despotija mnogo teže sakriti. Ali, u tim trenucima, moderni despoti pribegavaju drugim manevrima. Bertolt Breht je nakon propasti radničkog ustanka 1953. u Istočnoj Nemačkoj napisao jednu sarkastičnu pesmu u kojoj je otprilike rekao: kad vlasti izgube popularnost među građanima, najlakše im je da smene narod i izaberu novi. Zato ni Vučić ne vlada samo pesnicom, nego i rečima, on zavodi narod, a svoje saradnike i sebe predstavlja kao prijatelje onih koji ga biraju. Reč je o postdemokratskom uređenju s odlikama demokratije.
Pojedini glasovi trenutno zagovaraju i stupanje u generalni štrajk. U kom trenutku pojedinačna nezadovoljstva mogu da nadiđu sebe i prerastu u širi društveni pokret?
Vaše pitanje je interesantno, ali se naslanja na metafiziku iz 19. veka. Pojam „društveni pokret“ skovao je 1850. nemački sociolog i ekonomista Lorenc fon Štajn. Njime je imenovao idealnog istorijskog subjekta koji će ili napraviti proboj ka utopiji ili, u slučaju neuspeha, skliznuti u varvarstvo. Marks je to preveo u terminologiju klasne borbe. Mana takvog okvira je što pretpostavlja homogenost, a protesti u Srbiji pokazuju ogromnu heterogenost. S jedne strane imate koaliciju za medijske slobode, s druge ekološke aktiviste okupljene oko inicijative „Ne damo Jadar“, s treće sindikate prosvetnih radnika, s četvrte studente… Drugi, manje očiti razlog zbog kojeg ne treba govoriti o društvenom pokretu je shvatanje istorije. Fon Štajn i Marks su je tumačili teleološki – društvo uvek napreduje, a danas na tome upravo insistira Vučić! On kaže: Srbija ne sme da stane, postoji prostor za rast, za napredak, brže, jače, bolje, dok su demonstranti ti koji poručuju da Srbija mora da stane. Zabrinuti su zbog naprednjačkog shvatanja napretka. Odati poštu poginulima u padu nadstrešnice moguće je samo u stanju mira, isto važi i za utvrđivanje odgovornosti i zloupotrebe moći, i tako dalje. Megaprojekte je moguće nadgledati samo u tišini. Empirija širom sveta pokazuje da će megaprojekti, koji god bili, bez mehanizama nadzorne demokratije skoro uvek nekoga koštati života. Zato bih u centar tumačenja demonstracija umesto pojma društvenog pokreta stavio pojam građanskog društva. Ono sada dobija novi život.
Kako sagledavate njegovu ulogu u trenutnim gibanjima? Još od vremena socijalizma prokazivano je kao skup „stranih plaćenika i domaćih izdajnika“, ali taj narativ ne utiče previše na odlučnost studenata. Da li je reč i o promeni generacijske paradigme?
Komunistička partija Kine zabranila je korišćenje fraze „građansko društvo“, Putin ga sistematično gasi, Orban ga često napada… ali prigovori nisu zaista održivi. U Srbiji je reč o mreži otpora proizvoljnom korišćenju moći, a studenti su u njenom centru. I veoma su duhoviti! Veliki američki filozof Ričard Rorti rekao je da je ironija – sposobnost da se ista stvar sagleda s najmanje dva gledišta – velika vrlina demokratije. Smetaju vam blokade? Idite metroom, megaprojektom koji ne postoji! Iskazuje se sloboda da se bude satiričan, ali i veoma ozbiljan u zahtevima za većom odgovornošću. Verujem da je u Srbiji sećanje na majske tragedije iz 2023. i dalje veoma prisutno. Čini mi se da od tada, ako ne i odranije, postoji svest da vlastodršci mogu bez posledica da ne objasne svoje odluke. Goran Vesić je slika i prilika te logike. U tom smislu nije neobična sumnjičavost demonstranata prema političkim partijama, prema ideji liderstva, bilo da je reč o predsedniku Srbije ili vrhuški organizacija. Duh ovih protesta zaziva roman Na Drini ćuprija jugoslovenskog nobelovca Ive Andrića. Neguje otvorenost, zajedništvo, posvećenost pluralizmu, neguje nadu koja, istorijski gledano, nije nekakva umna duga, već je vrlo praktično osećanje. Građansko društvo može da nastane samo tamo gde postoji ono što je Robert Muzil zvao prostorom za nove mogućnosti. Bez želje da idealizujem, trenutna dešavanja u Srbiji pokazuju da stasava generacija koja može da osmisli svoje horizonte i onda s njih nastavi da upozorava protiv trendova koji joj se ne sviđaju. A to nema baš nikakve veze sa „stranim plaćenicima i domaćim izdajnicima“.
Kandidat ekstremne desnice na predsedničkim izborima u Hrvatskoj optužio je srpsku „duboku državu“ zbog svog neuspeha, a srpske vlasti su blokade pripisale zvaničnom Zagrebu. S druge strane, regionalna podrška blokadama je sve izraženija. Je li i drugačije sagledavanje nacionalne države generacijska stvar? Koliko tu ima geopolitike?
Devedesetih se govorilo „Beograd je svet“, a sada „Beograd je (opet) svet“. Srbija je tada bila izolovanija, sada stoji u redu za članstvo u Evropskoj uniji. A upravo evropski lideri, poput Olafa Šolca, guraju nos u pitanja Srbije. Kada on kaže da će se litijum kopati po najstrožim ekološkim standardima, ne veruju mu baš svi. Pa opet, video sam i baner na kome se igrom reči zaziva Bašar el A(v)sad – on je azil potražio u Moskvi, i kao da se sugeriše da se slično može desiti još nekom autokrati. Situacija je delikatna, a mediji je globalno prate. Čak i u arapskom svetu. Interesovanje je veliko i to nije slučajno. Ipak, vratio bih se na ekološko pitanje – ptice u dolini reke Jadar ne znaju jesu li u Srbiji ili Bosni i Hercegovini, a čini mi se da i građani sve manje misle na taj način. Nedavno sam objavio knjigu Kineska galaktička imperija u kojoj sam mapirao njen nedavni uspon. Kao što znate, zvanični Peking je veoma prisutan u Srbiji. Ziđin, Linglong, Huavei, izgradnja železnice ka Budimpešti, rekonstrukcija Železničke stanice u Novom Sadu, kineske vakcine protiv korone, izgradnja kulturnog centra nakon NATO bombardovanja ambasade 1999. godine… sve važni, infrastrukturni projekti. Strateško opredeljenje Kine sažeto je u inicijativi „Pojas i put“, ali smatram da su pretenzije globalne. Srbija za nju ima važnu funkciju i trenutni protesti sigurno su pod kineskom lupom. Mislim da će Kina u budućnosti više ličiti na Osmansko nego na nacističko carstvo. Prvo je trajalo šest vekova, drugo je propalo u ratu. Prvo je davalo relativnu autonomiju osvojenim oblastima, potonje je reagovalo silom. Ostaje nam da vidimo kako će Kina reagovati, ali može da nam odgovori na pitanje kako će se nositi i u budućnosti u sličnim situacijama.
Očekujete li promenu režima, s obzirom na to da je Vučić pokazao prilagodljivost prema centrima moći i da zauzvrat očekuje podršku?
Pametniji je od Miloševića, već smo rekli. Srbija živi u dva sveta – delom je okrenuta ka EU, delom ka Istoku. Od njegovih stavova važniji su stavovi nezadovoljnih građana. Gde oni vide budućnost Srbije s obzirom na globalnu dinamiku? Nije na meni, naravno, da bilo kome bilo šta preporučujem, ali bih voleo da upozorim s obzirom na geopolitičku realnost: idealizacija članstva u EU je utopija koju treba ispitivati, demonizacija Kine je distopija koju isto tako treba ispitivati. Ko god da bude donosio odluke, moraće da bude pametan. Ima zemalja čije su vlasti to bile.
Kako vidite kraj trenutne krize?
Nadam se poljskom scenariju, koji će zahtevati mudrost svih aktera.
Studenti su dugo bili kritikovani zbog apolitičnosti i političke letargije. Sada predvode proteste, često uz podršku svojih profesora. Kako vidite ulogu akademske zajednice?
Njen duh je osvežavajuće staromodan, odnosno nov. Na evropskim i severnoameričkim univerzitetima ustalio se trend koji se sada preneo i na Australiju, a koji bih ugrubo opisao kao državnokapitalistički. Rukovodstvo je previše plaćeno, ima ga previše i samu obrazovnu ustanovu sagledava kao veliko preduzeće u kojem su studenti tek mušterije koje plaćaju naknadu. Više paze kako da uštede nego kako da pruže nešto tim mladim ljudima. Naravno, to ne bi bilo zamislivo da uporedo ne dolazi do sve veće prekarizacije radne snage. Bilo je nemoguće da sve to zaobiđe i profesorijat, kome se smanjuju plate, a koji delom sve više učestvuje u ulagivanju rukovodstvu. Naravno, odnosi s javnošću su besprekorni. Kada je Vučić potkraj prošle godine saopštio da Srbija planira da dovede strane univerzitete i subvencioniše njihovo poslovanje, akademska zajednica se složno pobunila, svesna da će takav razvoj događaja da je približi trenutnom evropskom i severnoameričkom modelu. U tom smislu, njihova pobuna imala je presedan. Dirljivo je i učešće srednjoškolaca. Danas mladi ljudi u Srbiji na svoje formativne godine gledaju kao na vreme koje su izdvojili da izazovu i preispitaju ono što ih spolja tišti i to je po sebi ogromna vrednost, svojevrsni zalog za budućnost. „Fakultet misli kritički“, pročitao sam na jednom baneru. Prolazi vreme kula od slonovače.
Izvor: Radar
Foto: YouTube printscreen
