„Međunarodni monetarni fond šalje divergentne poruke. S jedne strane postoji briga da inflacija može da se vrati, a sa druge postoji optimizam kada je reč o ekonomskom rastu. MMF je podigao svoju projekciju globalnog ekonomskog rasta za 0,3 procentna poena.
Što se inflacije tiče, verujem da centralne banke SAD-a i evrozone neće, barem u prvoj polovini ove godine, promeniti monetarnu politiku i početi sa olakšavanjem monetarnih mera. Inflaciona očekivanja unutar evrozone su i dalje velika i to što je trenutno inflacija u ciljanim okvirima ne znači da neka nova enegetska kriza kao posledica problema u Sueckom kanalu i napada Huta neće dovesti do problema u snabdevanju i do rasta cena energenata“, kaže u intervjuu za Forbes Srbija Aleksandar Vlahović, predsednik Saveza ekonomista Srbije uoči otvaranja ovogodišnjeg Kopaonik biznis foruma.
Hoćete li da kažete da inflacija nije pobeđena i da je potrebna opreznost?
Verujem da ne postoje neke naročite opasnosti osim ako se ne pojavi novo geopolitičko žarište koje bi uticalo na prekid lanaca snabdevanja. To je, pored kovida kada je upumpana velika količina novca koja je morala u jednom trenutku da se pojavi u tokovima, drugi uzrok visoke inflacije. Ako se tako nešto ne dogodi, uveren sam da ćemo u pogledu inflacije imati relativno mirnu godinu. MMF je projektovao na nivou sveta stopu od 5,8 odsto, a u evrozoni oko dva odsto što je u granicama cilja.
Znači li to da ćemo imati pad kamatnih stopa ove godine ili ipak ne?
Svi to očekuju, ali da li će biti zavisi kako će se kretati indeks cena u prvoj polovini godine. Mi smo očekivali i u decembru 2023. da će ECB makar najaviti smanjenje, ali to se nije desilo. Sasvim izvesno, prvo će FED smanjiti kamatnu stopu, a onda će sa izvesnim vremenskim razmakom to uraditi i ECB.
Ovogodišnji forum ste nazvali „Novi globalni kontekst-izazovi neizvesne budućnosti“. Ako ne u inflaciji, u čemu se ogleda ta neizvesna budućnost?
Naslov je reprezent aktuelne situacije u kojoj se nalazi čitav svet. U toku je požar kriza koji izaziva jednu polikrizu, termin koji se koristi za više istovremenih kriza koje imaju različite uzorke i različita rešenja.
Ovaj požar je započeo pandemijom, nastavio se napadom Rusije na Ukrajinu što je dovelo do energetskih problema, do problema u snabdevanju hranom, do prekida globalnih lanaca snabdevanja, a sada imamo i rat na Bliskom istoku i probleme u Sueckom kanalu što je produbilo geopolitičku krizu i dodatno otežalo situaciju.
Paralelno sa ovim došlo je do geoekonomske fragmentacije procesa koji su suprotni procesima globalizacije. Istovremeno akutni problemi su i klimatske promene, rastuća upotreba usluga veštačke inteligencije koja donosi i dobre i loše strane, akutna zabrinutost za zaštitu životne sredine i zato mi danas govorimo o novom globalnom kontekstu. I o velikim izazovima i neizvesnoj budućnosti.
Hoćete li vi to da kažete da nas najgore tek očekuje ili je ipak prošlo?
Očekujem da će posle izbora koji se u ovoj godini dešavaju u više od polovine svetske populacije, u SAD-u, Evropskoj uniji, Indiji, doći do smirivanja tenzija. Barem u tom geopolitičkom kontekstu očekujem da dođe do smanjenja rizika, a to je preduslov za ekonomski oporavak. Kao posledica deglobalizacije i pokidanih lanaca snabdevanja došlo je i do smanjenja globalne trgovine, a to uzrokuje i smanjenje nivoa svetskog BDP-a.
Neki eksperti govore da se zbog smanjenja svetske trgovine godišnje gubi dva do tri odsto svetskog BDP-a što indirektno ukazuje da prekid lanaca snabdevanja, ratni sukobi i otežano snabdevanje energentima, kao i kriza na tržištu hrane itekako utiču na pad životnog standarda, globalno posmatrano.
Hoćemo li se ikada više vratiti na pretkrizni nivo, kada govorimo o svetskoj trgovini ili globalizaciji?
Ne mislim da će globalizacija dostići nivo pre ove krize, pre verujem da će velike multinacionalne kompanije primeniti sistem „nearshoringa“ odnosno da će biti u neposrednoj, prijateljskoj, sredini. Evidentno je da se multinacionalne kompanije povlače iz Kine i traže prijateljskiju, bliskiju, odnosno sredinu sa dobrom poslovnom klimom što je šansa i za Srbiju i za zemlje Zapadnog Balkana koje se nalaze u zoni niskih prihoda.
Jesmo li mi zemlja sa dobrom poslovnom klimom? Šta bismo morali da uradimo kako bismo iskoristili te nove globalne okolnosti?
Za to nisu dovoljne samo subvencije koje se obilato koriste za privlačenje stranih investicija već je potrebno unapređenje privrednog ambijenta i to ne samo za strane nego i domaće kompanije. Uzgred budi rečeno, subvencije koriste i sve druge zemlje okruženja, ali to nije samo po sebi dovoljno. Nama je potreban i nastavak strukturnih reformi i jačanje institucija ne samo onih koje regulišu tržište nego i onih koje garantuju jednakost i ravnopravnost učesnika. Potrebna je reforma i pravosudnih institucija jer neretko i one koče veće investicije domaće privrede.
Potrebne su nam i reforme javnih preduzeća. Ona danas nisu pokretači ekonomskog rasta. EPS primera radi treba da bude stožer investicione aktivnosti koji će kao katalizator uticati na razvoj domaćeg privatnog sektora i istovremeno treba da bude osnovni pokretač zelene tranzicije u Srbiji, a on to nije. EPS i Srbijagas posluju pozitivno, ali ne zato što je prethodno urađena poslovno-finansijska konsolidacija nego zato što su cene podignute što je bio deo dogovora u aranžmanu sa MMF-om.
Znam da je veoma teško realizovati tu konsolidaciju, jer postoje otpori. Otpori unutar zaposlenih, jer oni su sindikalno najorganizovaniji i nije isto kada neko pripreti štajkom u EPS-u ili u nekoj drugoj, manjoj firmi koja nije od vitalnog značaja za funkcionisanje čitave privrede. Postoje, rekao bih, i otpori jednog dela privatnog sektora koji jako dobro i netransparentno sarađuju sa velikim javnim preduzećima, ali čini mi se da postoje i otpori kod političkih struktura. Da ih nema, mi bismo tu profesionalizaciju već napravili.
Da li je u Srbiji tretman stranih i domaćih investitora isti?
Na papiru je isti, ali vi vrlo dobro znate da strani investitori mogu da koriste i neke zaobilazne puteve da bi došli do realizacije svojih ciljeva.
A ti zaobilazni putevi su ambasade ili…?
Ne, ne mislim samo na ambasade, nama su strane investicije preko potrebne da bismo držali balans u tekućem bilansu, i normalno je i za našu zemlju, ali i za sve druge, da omoguće velikom stranom investitoru neku vrstu „one stop shopa“ za brzu realizaciju tog ulaganja, ali bi bilo dobro da postoji isti tretman i za domaće investitore.
Srbija je ostvarila impresivan rezultat kada je privlačenje stranih direktnih investicija u pitanju, pogotovo od 2019. do danas. Nekada smo imali između 1,5 do dve milijarde evra investicija godišnje, a danas imamo više od četiri milijarde. Poslednje dve godine taj iznos je 4,4 milijarde evra i to je zaista impresivan rezultat.
Ali, ono što nije dobro je što se domaće privatne investicije u strukturi ukupnih investicija relativno povlače. Njihov nivo u apsolutnim iznosima je isti ili čak blago raste, ali kada uporedite udele vidite da udeo domaćih pada.
Primera radi, pre decenije je Srbija imala učešće investicija u BDP-u od 17 odsto, od čega su kapitalne investicije bile 2,2 odsto, a strane direktne oko tri, odnosno zajedno oko 5,5 do šest odsto. To znači da su domaće bile 11 procentnih poena, odnosno 40 odsto od ukupnih. Trenutno je udeo kapitalnih oko sedam, a slično je i sa stranim direktnim investicijama. Dakle, od ukupno oko 24 odsto učešća investicija u BDP-u, samo 10 odsto su domaće. One dakle stagniraju u ukupnim investicijama i to govori da nema ravnopravnosti na tržištu.
Zbog čega je važno koliko je učešće domaćih investicija u ukupnim?
Zato što smo svesni da rast koji Srbija ostvaruje u proteklih nekoliko godina ulazi u kategoriju slabog privrednog rasta, jer rast do tri procenta godišnje je slab privredni rast. Da bi Srbija mogla da ostvari što bržu konvergenciju čak i sa zemljama centralne i istočne Evrope, koje su nekada bile daleko iza nas, nama su potrebne robusne stope rasta od pet i više procenata godišnje. Da bi one mogle da se realizuju potrebne su veće investicije.
Srbija nema više fiskalnog prostora za kapitalne državne investicije, uostalom one su već na visokom nivou od oko sedam odsto BDP-a. Nije realno očekivati u situaciji krize u svetu da ćemo sa šest ili 6,5 dodatno povećati nivo stranih investicija na osam ili 10 odsto, biće sjajno ako zadržimo postojeći nivo. Dakle, odgovor na pitanje gde se krije prostor za povećanje ukupnog nivoa investicija je u privatnim domaćim ulaganjima.
To zahteva veću podršku malim i srednjim preduzećima, jačanje institucija, pogotovo onih koje regulišu elementarna prava i jednakost svih učesnika i tek onda možemo doći do ukupnog nivoa investicija od 26 odsto koliko nam je potrebno da bi privredni rast bio oko šest odsto.
Mi možemo kao izgovor da kažemo da je ceo svet u krizi, ali on nije bio u krizi 2018. ili 2019. pa je naš rast bio u zoni slabog. Dakle, postoje sistemski problemi koje je potrebno rešiti i nadam se da je svima jasno da bez jake domaće privrede nema stabilne i konkurentne ekonomije, a mala i srednja preduzeća su ta koja doprinose jačanju otpornosti ekonomije.
Ponavljam, ne postoji zemlja koja je uspela da razvije konkurentnu privredu i koja je uspela da podigne nivo dohotka, a da prethodno nije razvila jak domaći privredni sektor.
U tom kontekstu, kako komentarišete tvrdnje pojedinih privrednika da državi ne odgovara jaka domaća privreda?
Ne znam Vladu koja bi pucala sebi u nogu na taj način i uticala da se privatni sektor ne razvija, zato mislim da bi bilo glupo da država to radi. Ne mogu da se složim sa tom konstatacijom, jer se to protivi elementarnoj ekonomskoj logici.
Ko koči onda reforme o kojima govorite, jer o njima se priča decenijama, ali učinak je prilično mali?
Govorimo već tri decenije o neophodnosti popravljanja ambijenta ili još bolje brzih strukturnih reformi u procesu tranzicije. Mi smo do sada završili sa privatizacijom, ali nažalost ne i u javnom sektoru. Tu tek sledi delimična privatizacija „non core“ biznisa i strateška partnerstva, verujem, u core delatnostima.
Ali nedostaje nam prekid političkih veza kada je reč o upravljanju tim preduzećima. Neophodna je profesionalizacija i poslovna konsolidacija. Da biste došli do faze prodaje postoji čitav niz prethodnih koraka poslovne konsolidacije koji se moraju preduzeti.
Fiskalni savet je u svojoj oceni rekao da je ovogodišnja projektovana inflacija malo potcenjena, a rast malo precenjen. Kako vi komentarištete ekonomsku politiku, i fiskalnu i monetarnu?
Monetarna politika je opravdano restriktivna i moj savet je da ona mora da ostane ovakva kakva jeste sve dok se inflacija ne savlada u potpunosti, dok se ne eliminišu inflatorna očekivanja i ne povrati poverenje unutar tržišta od strane učesnika.
Vi, ako sam dobro razumela, ne mislite da je potrebno nastaviti sa povećanjem referetne kamatne stope nego da ona ostane na sadašnjem nivou?
Mi danas imamo i dalje negativnu referentnu kamatnu stopu, jer je inflacija u januaru bila 6,8 odsto, ali približavamo se tom nultom nivou i nema potrebe kada inflacija ima tendenciju pada da se podiže referentna kamatna stopa, jer taj rast će delimično ugroziti i ovako slab privredni rast.
NBS treba da nastavi sa svojom prudencijalnom politikom i sa ovom referentnom kamatnom stopom, rano je za spuštanje te stope i u tom segmentu ja nemam zamerke na ono što radi Narodna banka Srbije, naprotiv samo pohvale.
Ali i prošle godine je NBS najpre zaustavila dalji rast referentne kamatne stope i najavila taj trend, a onda se ubrzo predomislila. Jesmo li sigurni da se to neće ponoviti?
Dve stvari su prošle godine uticale na visoku inflaciju od 12,1 odsto u proseku, što je bila četvrta najveća inflacija u Evropi. Prva je bilo korigovanje cena enegenata. Sve druge zemlje u okruženju, i u Evropi su tu korekciju izvele odmah, odnosno onog trenutka kada je došlo do skoka cena energenata, februara 2022. godine, a mi smo sačekali. Neki će reći da je realizovana jedna od mera socijalne politike, ali ja se ne slažem sa socijalnom politikom koja se vodi preko cena energenata. I onda smo kao rezultat aranžmana koji imamo sa MMF-om bili prinuđeni da povećavamo cene gasa i struje.
Drugi negativni uticaj je, ako hoću da iskoristim eufemizam, jedna prilično nekoordinisana fiskalna politika u odnosu na monetarnu politiku. To znači da se u nekoliko navrata ponavljalo ono što je bilo opravdano činiti tokom kovid perioda, a potpuno neopravdano u prošloj godini, a to su neselektivna davanja iz budžeta različitim kategorijama stanovništva.
Država treba da vodi aktivnu socijalnu politiku, ali ne na način da se svima neselektivno deli određeni iznos novca koji pritom prethodno budžetom nije bio ni planiran pa je bitan princip programskog budžetiranja prekršen. Naravno da je ta količina novca koja se slila u tokove uticala da inflacija bude zadržana na visokom nivou.
Ima tu i čitav niz drugih tehničkih problema. Nemoguće je da se poljoprivredni proizvođači žale kako je cena onoga što oni proizvode na istorijskom minimumu, a da mi opet prerađevine od takvih proizvoda kupujemo po ogromnim cenama koje su neretko znatno više od cena u EU. Pitanje je dakle kako to kod nas funkcioniše kontrola i očigledno je da su zatajili inspekcijski organi.
Guvernerka je nedavno opet ukazala na velike trgovačke marže. Da li su one jedini krivci za inflaciju pohlepe kod nas ili ipak svi u lancu žele da je iskoriste i profitiraju?
Normalno je da ukoliko im se ukaže prilika, da će trgovci to iskoristiti da ostvare profit, ali na državi je da ima jasnu regulativu i da pritom kontroliše tržište. Ja smatram da su tu na prvom mestu zatajile inspekcije ali treba malo razmisliti i o tome koliko je naše tržište zapravo konkurentno.
Koliko je monopolizovano ili oligopolizovano tržište, jer nemoguće je, ako postoji jasna konkurencija unutar tržišta, da dolazi do pojedinačnih ekscesa i da trgovci to iskorišćavaju. Ako je jedan trgovac to i iskoristio vi kod njega nećete odlaziti nego ćete ići kod onog ko nudi jeftiniju robu, ali ako svi imaju mogućnost da koriste onda bi trebalo postaviti pitanje da li je naše tržište oligopolizovano ili monopolizovano i šta rade institucije koje bi trebalo to da regulišu.
Kažete da nemate zamerke na monetarnu politiku, a na fiskalnu?
Imam zamerke zato što se ne poštuje u potpunosti princip programskog budžetiranja. Programsko budžetiranje je uvedeno ako se ne varam još 2014. ili 2015. godine i to znači da vi možete da plasirate novac iz budžeta samo ako ste predvideli, a to predviđanje se radi na osnovu programa.
Ne može, dakle, nijedno ministarstvo da kaže meni je potrebno tri milijarde nečega, a da iza stoga ne stoje jasni programi za šta će se te tri milijarde potrošiti. Ako se poštuje taj princip i poštuje budžetska raspodela onda mi možemo da kažemo Vlada će prestati ove godine sa helikopter novcem jer nije planirala to budžetom. Ovako je u domenu nagađanja i ja se nadam da se ove godine neće desiti bacanje novca na taj način.
Mislim da ima prostora za aktivnu socijalnu politiku, a to znači da se novac daje ugroženom delu stanovništva. Ne treba zaboraviti da u Srbiji ako se ne varam gotovo 20 odsto stanovništva živi ispod granice siromaštva, a još određeni procenat tendira ka toj granici. Dakle, ne neselektivno nego na osnovu programa i planova koje je prethodno nadležno ministarstvo vrlo jasno i precizno definisalo.
Zato sam protiv niskih cena energenata, ako neko ne može da plati njemu treba pomoći, a ne svi da plaćamo niske cene, jer to stvara onda problem u poslovanju tih preduzeća, a posledično stvara problem i budžetu, odnosno problem zaduženja.
EKSPO 2027. i netransparentno trošenje novca
Vlast jako polaže na EKSPO 2027. Kako vi gledate na taj projekat i na način na koji država kani da to realizuje?
Ekspo je manifestacija koja bi trebalo da podigne ugled i imidž zemlje i ako bi se gledala isključivo ekonomska isplativost teško da bi prošla ispit. To su manifestacije nalik olimpijadi i ja ne znam nijednu zemlju da je zaradila na organizaciji takvih događaja.
Drugo pitanje, međutim, je kako se to realizuje i koliki košta. U javnosti se pojavljuju cifre od dve do 18 milijardi evra. Kada govorimo o tih famoznih 18 milijardi pre će biti da je to ukupni nivo kapitalnih investicija opredeljenih u naredne četiri godine i to znači da ćemo u naredne četiri godine investirati isto kao u prethodne dve godine.
Problem je i što se na potpuno netransparentan način, ali tu ne govorim samo o EKSPO 2027 nego o svim velikim infratrukturnim projektima, troši novac na takve projekte.
Na to upozorava i Fiskalni savet, jer se to radi zaobilaženjem Zakona o javnim nabavkama, javnost ne zna da li se rade ocene o isplativosti i opravdanosti, takozvane fizibiliti studije, kako se biraju izvođači, da li su oni unapred definisani zbog međunarodnih zajmova pa su nama tu ruke vezane i ne možemo da angažujemo domaću privredu, kako i ko vrši selekciju nadzora i kako se bira nadzor.
Zato nam se i dešava neretko da se neka deonica otvori, a onda se za pola godine sve popravlja. Imali smo pre nekoliko godina situaciju sa deonicom autoputa kod Uba koja je izgrađena, nikada nije otvorena, a onda se kasnije gradila ispočetka.
Sve to je bitno ne zato što neko ima znatiželju da tako nešto sazna nego ako se takva procedura sprovodi onda se na najefikasniji mogući način javna sredstava predviđena budžetom upotrebljavaju. Da bi ekonomska efikasnost bila na najvišem nivou, a multiplikator na ukupnu eklonomsku aktivnost najveći mogući. Jer zadatak kapitalnih investicija, nije samo to da eliminiše infrastrukturne gepove koje Srbija ima već da svojim investicijama podstiče privrednu aktivnost.
Samo tako se postiže i maksimizira ukupni efekat na ukupnu privredu i tako stižemo do tih željenih stopa rasta od 5-6 odsto rasta ili više kakva je Kina imala decenijama ili kakvu sada ima Indija. Mi imamo ograničeni fiskalni prostor i on mora maksimalno efikasno da se koristi ukoliko želimo da imamo najbolje efekte.
Izvor: Forbes Srbija
Foto: YouTube printscreen
