U Srbiji je Aleksandar Kavčić poznat po besplatnim udžbenicima, u naučnim krugovima priznat kao elektroinženjer čiji se patent za čitanje zapisa sa magnetnih memorija koristi u milijardama računara i diskova širom planete. Taj patent je postao poznat i po tome što je dospeo na američki sud jer ga je neovlašćeno koristila kompanija Marvel koja je na kraju morala da isplati višemilionsku odštetu Karnegi Melon univerzitetu na kojem je, s tim radom, doktorirao profesor i naučnik Aleksandar Kavčić.
Već nekoliko godina njegova fondacija u Srbiji čak i na sudu bije bitke sa privatnim izdavačima udžbenika koji drže najveći deo tržišta i prodaju ih po cenama za koje Kavčić kaže da su pet puta više nego što je potrebno.
„Znate, kad ljudi dve tri godine za redom dobijaju udžbenike na ruke, kada ih vide na internetu da su besplatni, kada shvate da se štampana izdanja zaista prodaju po klot ceni štampe, to ne može da se sakrije. Možda je put do istine dugačak i mukotrpan ali istina na kraju preovlada, koliko god joj trebalo da dođe do svačijih ušiju. Gledajući unazad možda je i dobro što je ovako težak put jer ako je nešto lako nije ni vredno raditi na tome. Nema gušta u pobedi ako pobedite đaka prvaka u šahu, jer ako nešto hoćeta stvarno da uradite, onda pobedite svetskog šampiona ili najvećeg u nekoj zemlji“, kaže profesor Kavčić u podkastu NIN-a.
Zašto onda i danas 80 odsto tržišta, kako kažete, drže najveći izdavači, zašto se i dalje u dovoljnoj meri ne prihvataju vaši udžbenici?
Zbog korupcije. Tu se većina nastavnika apsolutno ništa ne pita. Imali smo primere da nam dođu nastavnici i kažu da bi oni izabrali naš udžbenik, ali da im direktor ne dozvoljava. Čast izuzecima, imamo i direktore sa kojima je fenomenalno sarađivati, koji su otvoreni, ali postoje oni koji su jednostavno dogmatski protive ideji da udžbenici budu priuštivi, da dozvole roditeljima da se nešto pitaju. Ne znam zašto je to tako, ali ajmo da razmišljamo logično. Ako vi hoćete korupcijom da delujete na neko tržište, to ne možete sa svima, ne možete potplatiti ni svakog nastavnika, ni svakog roditelja, ni svakog člana Saveta roditelja, to je nemoguće. Čak i da može, ni taj bogati Klet (izdavačka kuća) nema toliko novca za to. To se radi tako što se uticajni pojedinci nekako nagovore.
Kada kažete uticajni pojedincii, mislite li na nekog iz državnog aparata, ministarstva, Vlade?
Nemam dokaze da je to neka državna strategija, ali postoje uticajni ljudi u državnom aparatu koji možda to ne rade po nekoj direktivi već im je dozvoljeno da imaju lične interese pa koriste svoj položaj da ih ostvare. Postoje neke insinuacije, labavi dokazi ali uperiti prstom u nekog to ne mogu javno, iako imam nekakve indicije, ne mogu da kažem dokaze. S druge strane, imamo primere ljudi na vlasti koji su vrlo prijateljski raspoloženi i shvataju suprotno – da će u njihovom biračkom telu biti popularniji ako na nivou svoje opštine pređu na naše udžbenike, zato što tada u okviru budžeta u kom su do pre godinu-dve mogli da obezbede samo besplatne udžbenike za prvi razred, sada mogu za šest razreda osnovne škole. I uz još mali dodatak, za svih osam razreda. Opet je i tu na delu nekakav političar i nekakav uticajan čovek u svojoj sredini ali on to potpuno drugačije vidi.
Ako se pitanje udžbenika, kako kažete, može rešiti za dan, šta je to u našem školstvu što nije lako rešiti?
Mi smo potpuno promašili temu. Šta je bitno u našem obrazovnom sistemu? Nije bitan udžbenik, može biti bilo koji, bitan je nastavnik. E, to ne može biti bilo ko. A došli smo dotle da više nemamo dobre, odlične đake iz škola, gimnazija, koji upisuju profesorske smerove ili učiteljske fakultete.
Nastavnička profesija je degradirana, plate su niske, neretko i roditelji ismevaju nastavnike, nazivaju ih luzerima…I kada sve to đak vidi, on sutra neće da bude nastavnik. Hoće nešto drugo. Hoće za sebe neku drugu, bolju, lepšu budućnost. I mi ulazimo u jednu negativnu povratnu spregu, nešto što je loše, prouzrukuje još lošije.
Kako se to leči?
Novcem, nema druge. Izvolite, vrednujte ljude onako kako se to radi u kapitalizmu. Izneću jednu poražavajuću statistiku. Prosek plata u prosveti je 10% ispod proseka u državi. Obrazovni nivo u prosveti je takav da svi imaju bar fakultet, ako ne i više. Dakle, vi imate natprosečno obrazovan segment radne snage koji plaćate ispod proseka i time jasno i nedvosmilseno pokazujete ovom društvu u koje vrednosti kao država i društvo verujete.
Reforma obrazovanja je proces koji traje godinama i čiji se rezultati vide tek posle par decenija, da li je to razlog što su stranke na vlasti nezainteresovane da se upuštaju u procese koje im ne donose vidljive rezultate na sledećim izborima?
Tačno, rezultati reforme će se videti za 30 godina ali ko u ovoj zemlji onda brine šta će se desiti za 30 godina. Kad nam stranci pokupe sve ove što nešto znaju, ko će ovde ostati i šta će znati da uradi, da napravi, hoće li znati da napravi nekakav proizvod za izvoz? A mi moramo živeti od izvoza, ili ćemo izvoziti ljude i profit a mi u ovoj zemlji raditi za male plate u ne znam kakvim fabrikama, u tzv. šrafciger industriji, kao motači kablova. Ili ćemo zaista izvoziti proizvode, a da ljudi i profit ostaju ovde. Razmislimo, ko će to uraditi.
Reforme školstva nam se stalno završavaju dodavanjem novih predmeta. Poslednji je „Digitalni svet“, to je bila politička odluka izvesnog političara, ili političarke, pa sad vidite ko se zalagao za digitalizaciju…
Ana Brnabić?
Pa, ko bi drugi. Pazite, to dolazi od osobe koja ne zna digitalizaciju, siguran sam da ne zna da definiše šta znači reč digitalizacija onako kako se postavlja u elektrotehnici. Potpuni promašaj. Da vi iz nekog udžbenika đake učite o digitalnom svetu a ne vide kompjuter u učionici. Čemu to vodi?! I zašto nam se reforme školstva nameću tako ad hok i sve se uvek završava dodavanjem novih predemta. Vama danas osmaci imaju 15 predmeta. Na jednoj godini fakulteta nemaju toliko, na ETF-u imaju šest ili sedam predmeta za celu godinu, a ovamo đaci uče 15 predmeta. I oni bubaju te predmete, pazite nepotrebne predmete.
Daću vam primer koji pokazuje da đaci ne mogu da shvate to što ih učimo u osmom razredu, i to primer iz moje oblasti. „Tehnika i tehnologija“, udžbenik za osmi razred, tu imate lekciju Teslin motor. Đak u osmom razredu niti zna šta je sinusoida, niti zna šta je sabiranje vektorskih polja, vektora u prostoru, niti može da sagleda šta su fazno pomerene sinusoide i kako one prave rotaciono magnetno polje, niti može da shvati indukciju koja pokreće rotor, šta može da shvati?! Može samo da nabuba onako kako piše u knjizi. Dok on buba to što će da reprodukuje kad ga pita nastavnik, on nema vremana da sređuje svoje misli, da nauči kako da piše, kako da postavi pisani sastav, da svoje misli dovede od nekih nesređenih fragmenata, preko koncepta, do sastava. E, to naš đak ne ume. I mi se čudimo i dalje što na PISA testovima oni znaju da čitaju i pišu ali su funkcionalno nepismeni, ne mogu da razumeju to što pročitaju niti umeju to da pretoče u neko razumevanje i inventivne misli.
Da li mi budućim generacijama ostavljamo lošiji obrazovni sistem i proces edukacije od onog koji smo imali pre 30 godina na primer?
Taj gori obrazovni sistem je već tu, mi moramo da uradimo „retro reformu“ obrazovanja, da ga vratimo na mesto gde je nekad bilo.
Verovatno je i ranije bilo onih koji plagiraju naučne radove i kupuju diplome ali to nismo primećivali u toj meri
Ako se to dešavalo ranije onda ja to nisam video. Ili je to bilo u tako malim procentima da to nije bilo vidljivo, danas je na svakom koraku. I što je najgore, to se jako brzo rešava – jednostavnim prijemnim ispitom u državnu službu kao što radi Kina. Ako znamo da napravimo prijemne ispite za srednje škole i za fakultete, umemo jako dobro da postavimo prijemne ispite i za javna preduzeća i državnu službu. I to neke države rade. Pa onda izvolite, kupujte diplome, šta nas briga šta ćete vi da kupite za svoj novac, ali ćemo vam dati posao samo ako preskočite ovu letvicu. I to funkcioniše u mnogim državama.
Šta ćemo sa ministrima koji su kupili diplome?
Ili sa plagiranim doktoratima, to vam govorim. Što se tiče vlade tu je drugi mehanizam, tu je reč o političkom postavljanju nekoga na poziciju koja nije stalna u državnom sistemu. Tako postavljanje nekoga koje plagirao doktorat ili kupio diplomu je slanje pogrešne poruke. Ali postoji masa ljudi u državnom sektoru, u javnim preduzećima koji bi trebalo da polože prijemni ispit za svoje pozicije. To se lako rešava, samo je potrebna politička volja.
