20. januar 2024.
Nova knjiga Snježane Banović „Kronika sretnih trenutaka“ (Geopoetika) govori o njenoj mladosti ali prati i sve društvene, političke promene, lokalne i šire sredine koje su se našle u sendviču između revolucionarnih 70-ih i tragičnih 90-ih. Tu su i Slavenka Drakulić, Rade Šerbedžija, Goran Bregović, Igor Mandić, Stipe Šuvar, i naravno njen tadašnji dečko Džoni Štulić.
A Džoni Štulić ulazi u njen život na biciklu, koji naglo koči ispred nje i kaže: „Ti si moja.“ Ona ima nepunih osamnaest godina, on ima već status kultnog lika, kako je rekla Snježana Banović u intervjuu koji je dala Branku Rosiću objavljenom na portalu Velike priče, a čiji deo prenosimo.
Kakav je Džoni tada bio?
Želim izbeći taj narativ da govorim o njemu u prošlosti. Čovek je živ ali ja ga nisam videla ni čula jako dugo osim onoga što objavljuje iz Holandije a to ne mogu da spojim s njim. S njim je bilo istovremeno i divno i teško. Ali kada je čovek mlad, a ja sam tada imala 17 i po, pa 18, 19, 20 godina, i tada imate osećaj kao da vas je neko stavio u svemirsku kapsulu i nagario najveću brzinu i još se niste okrenuli a već ste na Jupiteru. To se meni dogodilo sa Štulićem. I sad na tom Jupiteru ne znaš da l’ ćeš se vratiti na tvoju planetu s koje si krenuo. Moji su roditelji godinu dana bili u neverovatnoj panici hoću li početi da se drogiram, da li ću napustiti školovanje, da li ću studirati, da li ću imati decu? ’Ajme meni, naša jedinica.’ I sad pre neki dan na promociji moje knjige u Zagrebu kaže moja rođaka: ’Mi smo na njega graktale, a zapravo je on toliko toga bitnog tebi dao.’ Čitala je knjigu i kaže: ’Mi njega nismo razumeli.’ A moja mama ga je obožavala, kao i njegova što je obožavala mene. To su sve normalni ljudi iz Novog Zagreba. Bio je beskrajno talentovan i nestrpljiv da mu se vrati odmah. Mi, u našoj ekipi u gradu, znali smo da je Džoni prorok. A on je znao da ga u gradu ne šljive, da ga zovu seljačinom. Imao je osećaj nepripadnosti što ga je ljutilo. Izdržao je par godina i odlučio da mi idemo…
Zašto je Džoni otišao i zašto ona nije otišla za njim?
Pre te Holandije bilo je test putovanje u Nemačku, da Štulić ispita teren i da li postoje uslovi da tamo nastavi karijeru. „Išli smo kod Valtera Nojgebauera koji je živeo na selu s porodicom. Kao gastarbajteri. Rekla sam mu: ’Nemoj molim te. Ne mogu ovo smisliti.’ Kao da sam u Markuševcu kod tetke. Peku se šnicle i razmatra se Štulićeva karijera u Nemačkoj. Mislila sam da ću povratiti sve te šnicle. Shvatio je da to nije njegov svet i vratili smo se. I onda, aha, njegov rođak živi u Utrehtu. Ide videti kako je, snimiće tamo album i možda je to ta obećana zemlja. Ali mislim se kako, šta? U tom prvom odlasku u Holandiju nije znao da će tamo ostati. Vraćao se, ali ja sam izgubila interes. Na kraju nisam otišla sa njim.
Kupio je i njemu i meni kartu u jednom pravcu. Ide on prvo mesec-dva, da se smesti, pa onda ja da dođem. Klasična gastarbajterska priča. A ja jedinica. Kaže on: ’Doći ćeš i biće super.’ Kažem ja njemu: ’Ako nađeš neki fakultet, dolazim.’ Ali tada to nije moglo. To moji studenti danas ne shvataju, ali tada to nije moglo. Možeš da ideš raditi, ili provoditi se, udati se, ali studirati, to nije moglo baš. A ja u to doba studiram u Zagrebu i nije me zanimalo da idem. On je otišao tim avionom, a ja gledam moju kartu za Holandiju na natkasni u sobi. Odmah kod ulaza, stoji karta JAT-a, plava, neću nikad zaboraviti. Gledam u tu kartu i znam da ja apsolutno ne idem. I on zove u dogovoreno doba dana i kaže: ’Vidimo se u ponedeljak.’ A ja odgovorim: ’Pa ne vidimo se, ja ne dolazim.’ Pa urla, ne veruje da ga neko može ostaviti preko telefona, a ja mu kažem, ionako je sve gotovo. I bila sam spremna za neki novi samostalni život. On je hteo biti u centru svega, a meni je došlo da i ja budem malo u centru. Za te godine, bila mi je dvadeset i jedna, bilo je to ljubav i opterećenje. Nisam bila spremna za brak, vezivanje. To je bila ljubav. Sećam se zanesenosti, impresioniranosti tim čovekom koji je bio jako poseban. S druge strane, bio je kao dete. Imao je više likova, bio je i ono – voliš nekoga a možeš biti i sa još nekim. Onda mi je to vratio u pesmama. Jedna od njih je “Usne vrele višnje”.
Misliš li da je cela tvoja ekipa bila „anestezirana“ kao i mnogi junaci osamdesetih koji nisu slutili šta dolazi devedesetih?
Nismo znali da dolazi vreme nekog tamo Tuđmana koga smo mi gledali baš kao što smo gledali tog ’profesora’ marginalca u ’Blatu’. Šta smo mi mislili o Tuđmanu, nekom zabranjenom liku koji priča za švedski radio, a čovek dosadan da ne može biti dosadniji. Nismo mogli verovati da će on doći na vlast. Odjednom nema posla, proglasili me Srpkinjom jer moje prezime može i ovako i onako. Sve poslove su počeli da mi izmiču. Traže od mene dokaze da nisam. Pa neću vam dati dokaz da sam Hrvatica taman išla gladna. Imam malo dete, a sveopšta sirotinja. Išla sam u Viroviticu vozom u koji upada sneg jer su prozori pokvareni i ne možeš ih zatvoriti. Sednem u voz zdrava, a izađem iz njega sa upalom pluća. Kod Tuđmana je bilo hrpa tih ’profesora’ iz moje knjige za koje ste me pitali. Koji su se uspeli na lestvici i umesto da budu smešteni u duševnu bolnicu, oni su došli na vlast. To je Kralj Ibi. Te kolege koje oblače uniformu i režiraju sve živo jer su u uniformi. Ja sam odmah shvatila da je Tuđman budala, a oni potpisuju pristupnicu stranci. Potpisuju da budu u tako užasnoj stranci, kao što je HDZ.
Zameram rokerima što nisu žestoko stali na stranu protiv nadolazećeg zla krajem osamdesetih. Džoni je mogao, da je ostao ovde, možda i da konkuriše ovim nacošima i možda bi okrenuo situaciju. To nisu mogli intelektualci, oni su se svrstali gde su se svrstali. Da su se Džoni i Brega stavili na čelo neke izborne parade, ko zna šta bi bilo. Preuzeti propagandu, to je jedini način za pobedu.
Izvor: Velike priče / Branko Rosić
