Većina koja je gadljiva na bilo kakav vid političkog angažovanja trebalo bi da bude svesna da na taj način prepušta manjini onih koji žele ili bivaju “zamoljeni” da odu do birališta da odlučuju o pravcu kojim će se zemlja kretati i na šta će ličiti država u kojoj žive. I pre nego što neko slavodobitno izgovori da se “ne bavi politikom”, uvek mu se može uzvratiti drugim ali makar utemeljenijim opštim mestom – “politika se svakako bavi tobom”.
Srbija prolazi kroz najveći političku krizu još od 2012. godine. Studenti, koji više od pet meseci blokiraju fakultete i protestvuju širom Srbije nisu se usaglasili po pitanju ekspertske ili prelazne vlade. Do duše, to bi imalo smisla jedino po pitanju izražavanja jedinstvenog stava, jer je sa državnog vrha više puta poručeno da na tako nešto neće pristati. Opozicija se našla u blago rečeno složenoj situaciji. U strahu da ne budu optuženi da žele da se okoriste studentskim buntom, samo su se retki izjašnjavali i između redova poručivali da ne bi bilo loše da sada oni “preuzmu” i pokušaju da materijalizuju nezadovoljstvo. Ali, kako je i očekivano – ništa od tog posla.
Od pre pet meseci u Srbiji vlada jedna potpuno drugačija politička atmosfera. Paradoksalno, iako na dnevnom nivou događaji pretiču jedni druge, pozicije svih aktera nisu se pomerile od inicijalne blokade i protesta studenata beogradskog Fakulteta dramskih umetnosti. Vlada jeste rekonstruisana, na njenom čelu biće novi premijer, ali šanse da će novi kabinet napustiti čvrst stav i ponuditi kompromis gotovo su nepostojeće. I skoro je izvesno da svega toga ne bi bilo da je Srbija zemlja koja umesto privida višestranačja, usled nerazumevanja većine o važnosti učestvovanja u izbornom procesu makar na dan glasanja, ima ozbiljnu, relevantnu opoziciju, koja bi bili korektiv vlasti i neizostavan tas na vagi predstavničke demokratije.
Razočarani promašajima
Dejan Bursać, naučni saradnik na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju kaže za NIN da, kada je reč o pravljenju otklona od politike, to nije samo naš fenomen. On navodi da se širom sveta može videti veliki pad poverenja u politiku, institucije predstavničke demokratije, medije i generalno političke procese, čak i u razvijenim demokratijama.
“Razlika između nas i neke razvijenije demokratije u tom pogledu jeste što je kod nas prvo došlo do niza kriza u zadnjih tridesetak godina i razočarenja građana u procese koji su mnogo veći nego što je to bilo u nekim drugim zemljama – uzevši u obzir sve što smo pregurali preko glave u poslednjih nekoliko decenija. Druga velika razlika je, ja bih rekao, činjenica da posebno u zapadnim demokratijama postoji strukturiran partijski sistem i jake i razgranate političke partije. One još koliko – toliko, uz sav taj pad poverenja, ipak ‘drže vodu’ i održavaju političke procese i mobilizaciju građana u njima”, objašnjava Bursać.
On predočava da mi sa druge strane nemamo takav partijski sistem već imamo, prema Bursaćevoj oceni, imitaciju partijskog sistema. Prema njegovim rečima, sa jedne strane stoji jedan politički akter koji je u stvari vrsta liderskog pokreta, koji je napravio jednu vrstu amalgama između državnih institucija, ljudi iz svoje organizacije i čak neke sive zone.
“Sa druge strane, imate niz opozicionih političkih partija koje isto u suštini nisu jako ukorenjene, nego su mali pokreti. Neke od njih čak funkcionišu više na bazi udruženja građana nego onoga što bi klasični politikolozi nazvali političkim strankama. U tom smislu, jasno je zašto građani imaju veliko nepoverenje. Veliki je problem kod nas što se sad kada imate situaciju krize i kada bi možda trebalo da se preliju glasovi od tog vladajućeg aktera ka nekim drugim, imate ogromno nepoverenje i u opoziciju”, ističe Bursać.
Ipak, on napominje da bi razlog toga mogle da budu i druge okolnosti, poput presije koju je glavni politički akter, to jest Srpska napredna stranka, vršio prema opoziciji u poslednjih dvanaest – trinaest godina.
“Sa druge strane, čitav niz možda čak i nelogičnih poteza, nekonzistentnosti i političkih promašaja od strane opozicije, zbog čega su građani izgubili poverenje u istu”, ukazuje Bursać.
Upitan da li je ikako moguće povratiti poverenje građana u politiku i šta bi trebalo da se dogodi pa da se građani aktivno politički angažuju, glasaju ili stanu uz neku opciju, on odgovara da ovo što trenutno imamo jeste povratak građana u politiku. Bursać nabraja da se to dešava kroz učešće na protestima, kroz građanske zborove i razgovor građana o političkoj artikulaciji.
“Ali, čini mi se da nedostaje taj stranački deo, gde se politika u stvari vodi u svakoj predstavničkoj demokratiji. Fale pouzdane i dobro organizovane političke stranke, koje mogu da opet zavrede poverenje građana”, jasan je Bursać.
On ističe da će, ukoliko se to dogodi, te stranke morati da rade lavovski posao, da bi ponovo zavredile poverenje građana, jer je evidentno koliko su u stvari građani kod nas nepoverljivi u njihove aktivnosti, predloge i slično.
“Čak i većina ljudi koji glasaju za opoziciju, mi to možemo detektovati u istraživanjima, to radi sa nekom sumnjom, podozrenjem, sleganjem ramena da nemaju bolju opciju pa glasaju za njih, a ne iz nekog iskrenog zalaganja za nešto što određena opoziciona politička stranka zastupa”, ocenjuje Bursać.
Temperamentni i ostrašćeni
Direktor agencije za istraživanje javnog mnjenja Vladimir Pejić kaže za NIN da je generalno u svetu politika postala printezevna pa i prljava. Prema njegovim rečima, na različitim nivoima u svetu možemo da vidim kakvo mišljenju ljudi imaju o političarima. Pejić podseća da mi nismo jedina zemlja gde su neki ljudi koji nisu iz sveta politike došli na pojedine funkcije. On navodi primere pokreta “Pet zvezdica” u Italiji, kao i Volodimira Zelenskog u Ukrajini i dodaje da u različitim zemljama imamo neke nekonvencionalne pokrete i političare koji to nisu u pravom smislu reči.
“Druga stvar je naš mentalitet, mi smo inače ostrašćeni. Kada je došlo višestranačje, mi smo imali relativno sličnu situaciju današnjoj pa su se ljudi delili, samo što su tada linije podela bile nekako jasnije – ideološki i okrenute prema različitim stranama sveta. Danas su te podele više svedene na lični nivo. Otuda taj neki gard i mnogo agresivniji pristup, jer nemate više ideologija poput komunizma ili antikomunizma, istoka ili zapada, pa da postoje neki argumenti. Mi kao jedna temperamentna nacija smo skloni euforiji i preuveličavanju, kako lepih stvari, tako i sukoba”, smatra Pejić.
On ukazuje da se ta ostrašćenost ne primećuje samo u politici, već i u sportu. Pejić navodi primer navijača večitih rivala, koji će po pitanju nekog penala ili poništenog gola dati potpuno drugu sliku, pa maltene dolazi do toga da se kumovi međusobno svađaju oko stvari koje su banalne za život – u odnosu na politiku.
“Pored svega što smo prošli u trideset godina, gde političari nose ogroman deo odgovornosti za sve što smo imali, moram da kažem da su i ljudi često bili nepravedni prema političarima. Ja i dalje zastupam tezu da politikom moraju da se bave ljudi koji su profesionalni političari – kada kažem ‘profesionalni’, mislim da im to u velikoj meri bude opredeljenje. Ne kažem da profesor univerziteta treba da napusti svoju univerzitetsku karijeru, ali, generalno bi morali da dele sudbinu od donošenja svojih odluka, u svakom smislu: organizaciono ali i kasnije. Znate, neko dođe na funkciju, padne sa nje, vraća se svojoj profesiji i on više nema bilo kakvu obavezu”, ukazuje Pejić.
Prema njegovom viđenju, mnogo toga se skupilo i sada smo doživeli “savršenu oluju”: netrpeljivost, odnosi u svetu i era društvenih mreža, gde je danas moguće kompromitovati bilo toga u vrlo kratkom vremenu i na jednostavan način – sve je to uticalo da su ljudi generalno netrpeljivi.
“Mi sada kažemo prema političarima, jer oni su eksponirani. Ali videćete, sada ljudi koji nisu iz politike i na bilo kojoj strani, koji se ne bilo koji način na kratko umešaju u politiku, oni budu okaljani. Dakle, nije samo da su se političari ljudima ogadili, nego i sama politika. U različitim sferama mi imamo jednu dosta bolesnu atmosferu. Vi imate u košarci, kada dođe april – maj mesec, kada se igraju finala, maltene kao da je borba za život i smrt, a onda na leto to zaborave, više niko ni ne spominje”, daje primer Pejić.
On zaključuje da je era društvenih mreža, posledice onoga što se dešavalo trideset godina unazad, odnosi u svetu i naš mentalitet – sve je to dovelo do odnosa prema politici ali i mnogo banalnijim stvarima koji danas kao društvo imamo.
Izvor: NIN / Autor: Miloš Miljković
Foto: Đorđe Kojadinović
