Jedne junske večeri 1965. godine se Gabrijel Garsija Markes umoran vratio u hotel pošto je ceo dan radio kao scenarista na snimanju filma van Meksiko Sitija. Mladi par ga je čekao da porazgovara sa njim.
Gabo, kako ga obično zovu u Latinskoj Americi, tad je bio u kasnim tridesetim, objavio je četiri knjige, ali njegovo remek-delo, Sto godina samoće, još je bilo na četiri godine dugom štapu. Odavno je već razmišljao o osnovnoj postavci romana i nepokolebljivo je verovao u njega. Mlađem bratu Gustavu rekao je da će jednog dana napisati knjigu čitaniju od Don Kihota, a svojoj ženi Mersedes je posle venčanja rekao da ne brine za novac, pošto će sa 40 godina objaviti roman za koji će čuti ceo svet. Tako je i bilo. Danas, 57 godina nakon što je objavljen, Netfliks snima prvu pravu adaptaciju Sto godina samoće kao seriju planiranu za kraj godine (tekst je objavljen u maju, a prikazivanje serije na Netfliksu počelo je od 11. decembra 2024. (prim. prev)).
Markes je roman objavio 1967. godine
“Fond Garsije Markesa je veoma zdrav”, kaže Pilar Rejes, izvršna urednika Penguin rendom hausa u Španiji. Ali onomad, 1965. godine, Gabo je još bio siromašni pisac, iako je bio cenjen među latinoameričkim bibliofilima. Živeo je u Meksiko Sitiju sa ženom i dva mala sina. Kao pridošlica iz kolumbijskog dela Kariba palio je cigaretu za cigaretom i zarađivao je za život pišući tekstove za reklamnu agenciju (što je mrzeo) i od povremenih scenarističkih tezgi (što mu je bilo mnogo draže). A njegova sposobnost da očara pričama, kako će dvoje stranaca koji su mu zatražili intervju uskoro otkriti, bila je u te dane kulučenja već u punom zamahu.
Taj par, prevoditeljku na nemački Barbaru Doman i čileanskog pisca Luisa Harsa, angažovao je Harper end Rou da intervjuišu latinoameričke pisce za knjigu kojom će njihova dela biti predstavljena publici u SAD. Gabo, oduševljen tom prilikom, počeo je da im priča. “Bukvalno je došao kod nas u sobu, legao na naš krevet, palio je cigaretu za cigaretom i jednostavno je pričao”, rekla mi je u Londonu prošle godine Domanova, koja je izgradila uspešnu karijeru kao advokatica u Britaniji. Kasnije je, kada je pročitala njegov sledeći roman, shvatila da je iz prve ruke slušala Gaba dok pripoveda Sto godina samoće.
Španska spisateljica i glumica Marija Luiza Elio kaže da je i ona bila preplavljena Gabovom glagoljivošću. Ona i njen muž, Homi Garsija Askot, bili su deo velike grupe izgnanika posle Španskog građanskog rata, a sa Gabom su se upoznali preko pisaca i filmadžija sa kojima se družio. “Otišli smo na ručak, ispričao mi je za sveštenika koji lebdi, i ja sam mu poverovala”, rekla je Eliova 2001. godine, odgovarajući zašto je veliki pisac posvetio roman njoj i njenom suprugu. “Nakon što smo ostali sami, ispričao mi je celu knjigu i ja sam mu rekla: ‘Ako to napišeš, napisaćeš Bibliju’”.
Gabo je pokušavao da se izbori sa Sto godina samoće još početkom 1950-ih, na rolnama papira koje je uzeo iz novinske redakcije gde je radio kao reporter-početnik, u Barankilji, u Kolumbiji. Živeo je u hotelu sa noćnim damama, pošto je kirija bila mala, i voleo je da priča ljudima da ga prostitutke puštaju da pozajmljuje sapun od njih. Kada je Gabo najzad završio pisanje priče o “tropskom gradu zvanom Makondo kojeg nema na mapama”, kako ju je Hars nazvao, poslao je rukopis meksičkom piscu Karlosu Fuentesu. Bila je to čudovišno glomazna knjiga, ili “mamotreto”, kako je Gabo opisivao. Pošto ju je Fuentes pročitao do poslednje stranice, otpisao je prijatelju rečima da ga je veličanstvenost romana “smrvila”.
Sto godina samoće objavljen je juna 1967. u Argentini. Legenda kaže da je, kada je prvi tiraž od 10.000 primeraka rasprodat samo za tri nedelje u toj regiji, Gabo od izdavača tražio da mu pošalje tantijeme u gotovini da bi on i njegova porodica mogli opipljivije da se uvere da je to što se dešava zaista istina. Tri godine kasnije, kada je knjiga objavljena u Sjedinjenim Državama, u Njujork tajmsu su je nazvali južnoameričkom Knjigom postanja. Gabo je osvojio Nobelovu nagradu za književnost 1982. U Latinskoj Americi od tada na njega gledaju kao na boga.
Sa Gabovim delom sam se upoznala pošto sam rođena u Barankilji, lučkom gradu u kom je on radio kao reporter, a detinjstvo mi je bilo ispunjeno istim živahnim duhom i pripovedanjem koje je napajalo njegova dela. Srela sam se sa njim 1995. godine, dok sam bila slobodna novinarka u Njujorku, kada sam se prijavila na radionicu pisanja koju je vodio u Kartaheni. Bila su to tri nezaboravna dana, tokom kojih nas je savetovao da kao pripovedači pred sebe stavimo cilj da čvrsto zgrabimo čitaoce. “Pisanje je hipnotički čin”. Primetila sam koliko je Gabo voleo da spominje imena – Fidel Kastro jednom je pred njim pojeo 18 kugli sladoleda – ali me je najviše dotaklo to koliko me je podsećao na moju rođenu familiju. Bila sam zadivljena načinom na koji je svakodnevna iskustva života na Karibima pretarao u književno carstvo sa univerzalnim nabojem.
Da li je Gabu pošlo za rukom da napiše latinoameričkog Don Kihota? “To je pionirsko umetničko delo”, kaže Džin Bel-Vilada, kourednik Oksfordskog priručnika o Gabrijelu Garsiji Markesu. Njegov kourednik Injacio Lopez-Kalvo na to dodaje: “Ta knjiga zapravo je ovaploćenje svetske književnosti, kruži svuda po svetu, prevedena je na tolike jezike, a poštuju je i podražavaju toliki čitaoci i pisci širom sveta”. I još se drži. Prošle jeseni je Dua Lipa postovala fotografiju na kojoj drži roman. “Neodoljiv je”, napisala je.
Pre Sto godina samoće retko ko je čuo za termin magični realizam. Sada se rutinski koristi kada se spominje književnost celog jednog kontinenta. U Gabovom receptu, koji se u njemu krčkao oko 17 godina, pomešani su Kafkin Preobražaj, Gospođa Dalovej Virdžinije Vulf i Španske hronike o Indiji sa Foknerom i Hemingvejem.
Način pisanja svojih učitelja književnosti ukrstio je sa pričama koje je čuo iz prve ruke, posebno u prvih osam godina života, dok je živeo sa babom i dedom u Arakataki, gradu u zaleđu, čiji su žitelji iskusili ratove, uspone i padove koje je opisao u imaginarnom Makondu. Latinoamerički pisci od tada neprestano žive pod senkom Garsije Markesa i magičnog realizma. Spisateljice poput Izabel Aljende i Laure Eskivel su pod njegovim velikim uticajem. Drugi, poput čileanskog pisca Alberta Fugeta i Horhea Volpija, otvoreno su odbacili njegov uticaj i prkosili su prigovorima da, pošto u svojim romanima nemaju leteće babe, nemaju ni šanse da budu objavljeni u Sjedinjenim Državama.
Tu etiketu je, pokazalo se, nemoguće izbeći. “Pišem realistički”, kaže mi romansijerka Gvadalupe Netel telefonom iz Meksiko Sitija. Jedna od njenih priča govori o porodici koja jede insekte da bi se oslobodila prokletstva, pa kritičari njeno delo definišu kao magični realizam. “Ali ja pišem realistički”, kaže. “U Meksiku imamo takve običaje. A opet, u SAD ‘magičnim realizmom’ nazivaju sve ono za šta ne mogu da nađu etiketu”.
Gabo je oduvek voleo film
Skoro pa mitski uspon Garsije Markesa od nikogovića rođenog u zabačenom kolumbijskom gradu do najčitanijeg pisca na španskom jeziku u svetu pun je svakovrsnih opštepoznatih stvari. Neke od mitova podstrekavao je sam Gabo: imao je nestašnu potrebu da sopstvenu životnu priču začini kao da mu je to neka njegova pripovetka. U ironičnoj poruci Fuentesu napisao je: “Nisam baš bio od neke vajde u spasavanju meksičkog filma. Ali verujem da mogu da budem od velike pomoći u našim naporima da latinoameričke romane približim svetu”.
U Netfliksu se nadaju da će raskošnom adaptacijom od 16 epizoda u dve sezone novoj publici približiti sagu o sedam generacija uklete familije Buendija i njihovim ekscentričnim, divljim, strasnim, pokvarenim, nedužnim, brbljivim, incestuoznim, lepim, tužnim i neretko bezumnim životima u Makondu.
To je veoma značajan (i rizičan) poduhvat. Pitam Fransiska Ramosa, potpredsednika Netfliksa za Latinsku Ameriku koji je kumovao celom projektu, da li će Sto godina samoće biti tropska verzija druge dve hit serije sa porodicama u središtu, Igre prestola i Krune. “Pa”, kaže mi bez imalo zadrške u video pozivu iz Meksiko Sitija, “Buendije su svakako mnogo zabavnije od Vindzora”. Sirova građa je tu. A kao što je i Garsija Markes dobro znao, obrada je teži deo.
Gabo je oduvek voleo film. Njegov stariji sin, Rodrigo Garsija Barča, i sam scenarista i režiser, seća se da je njegov otac voleo Crvenobradog Akire Kurosave, Trifoove Žila i Džima i Proviđenje Alana Renea, da spomenemo samo neke. Voleo je i Sema Pekinpoa, a italijanski neorealizam bio mu je slaba tačka. Garsija Barča seća se da su ga, kada je tek zakoračio u tinejdžerske godine, roditelji odveli da gleda Poslednji tango u Parizu i Priče o Adel I.
Od 1970-ih, kada je Gabo postao relativno imućan, trošio je mnogo vremena i para na pokretne slike. Uključio se u televizijsku produkciju u Kolumbiji, pisao je scenarija i doprineo je otvaranju škole filma u Čileu, gde je držao radionice za scenariste. Fernando Restrepo, njegov ortak u kolumbijskim investicijama, ispričao mi je jednom da je Gabo pokušao da osnuje filmsku producentsku kuću i nameravao je da je nazove Samoća & društvo, što sam kasnije preuzela kao naslov usmene povesti o njegovom životu koju sam zapisala.
Dva od njegovih najvoljenijih dela – Hronika najavljene smrti i Ljubav u doba kolere – pretvoreni su u filmove, ali nijedan nije na visini romana. Prvi, u režiji Frančeska Rosija, odigran je kao traljava italijanska opereta. Drugi, u režiji Majka Njuela, ispao je iskarikirana i predramatizovana verzija sa glumcima koji nisu Kolumbijci i u glavnim ulogama govore engleski. “Zaista su užasne”, navodi Lopez-Kalvo u mejlu o mnogim adaptacijama, dodajući da misli da će mali ekran dobro pristajati romanu. “Televizijske serije su se dramatično promenile poslednjih godina… Možda bi to Gabu danas bilo u redu, ko zna!”
Lopez-Kalvo pritom misli na činjenicu da Gabo nikada nije želeo da njegova najčuvenija knjiga bude pretočena u film, draže mu je bilo da čitaoci sami zamišljaju likove. Rekao je i da bi bilo potrebno 100 sati da se priča ispriča kako treba, a da bi jedino što bi moglo da ga natera da razmisli o prihvatljivoj adaptaciji bilo da ona bude na španskom i da bude snimana u Kolumbiji.
Ali, ruku na srce, Gabo je štošta govorio, a često je bio i namerno kontradiktoran. Voleo je da se druži sa holivudskim zvezdama – posetio je Roberta Redforda na Institutu Sandens, a Frensis Ford Kopola jednom je kuvao pastu u njegovoj kući u Havani – uprkos tome što je odbio da proda prava na svoje remek-delo velikanima poput Vilijama Fridkina, Vernera Hercoga i Dina de Luarentisa. Međutim, postoji opskurna japanska adaptacija iz 1981. Malo nakon Gabove smrti, 2014. godine, pitala sam njegovu agentkinju, legendarnu Karmen Balsels da li će ikada biti prave i potpune adaptacije romana. Njen odgovor je bio kategoričan: “On nikada nije hteo film napravljen po Sto godina samoće. Njegova porodica i danas poštuje tu želju, a mislim da će tako ostati zauvek”. Njegova deca drugačije se sećaju očevih želja. “Uvek je bio pomalo u iskušenju da pretoči knjige u filmove”, kaže Garsija Barča, ali “toliko puta je rekao ne da su ponude presušile”.
Gabova udovica, Mersedes, umrla je 2020. godine, tako da su sada sve odluke u rukama Garsije Barče i njegovog brata Gonzala. “Gabo nam je rekao da posle njegove smrti možemo da radimo šta god hoćemo”, kaže Garsija Barča. “’Samo me ne gnjavite’”. Takva izjava zvuči mi kao lapidarna replika koju bi Gabo pripisao nekom od svojih likova. Piščev sin nadovezuje se i jednom svojom: “Živi moraju da odlučuju”.
Braću su u nekim krugovima kritikovali jer su dozvolili adaptaciju Netfliksu, kao i nedavno objavljivanje knjige Vidimo se u avgustu, nedovršenog romana za koji je Gabo, već pogođen uznapredovalom demencijom, naložio da bude uništen. Knjiga je naišla na podeljene kritike: uglavnom sjajne i pohvalne u Kolumbiji, užasne u Sjedinjenim Državama. “Kada sam pročitao da smo gramzivi, bio sam tužan par minuta, ali su ovo, na kraju, odluke koje smo morali da donesemo”, kaže Garsija Barča.
Ramos je 2018. godine, odmah pošto je postavljen na svoju novu poziciju u Netfliksu, bio spreman da podigne ponudu emitera iz Latinske Amerike na viši nivo. Filozofija Netfliksa da se pozabavi lokalnim okvirima već se pokazala efikasnom svuda u svetu: Kruna je britanska. Squid Game je korejska. Kuća od papira španska. Kuća cveća meksička. Bilo je vreme da se ova formula prenese i u Latinsku Ameriku. (Narkos se odvija u Kolumbiji i Meksiku, ali je to produkcija Netfliksa iz SAD). Ideja o adaptiranju Sto godina samoće počela je da kruži po korporativnim sastancima i na tome je ostalo. Ramos je nastavio, ali je prvo trebalo da pregovara sa Mersedes, koja je tada još bila među donosiocima odluka o ostavštini. Gabova porodica zahtevala je da serija bude onoliko duga koliko to priča zahteva, da bude na španskom i da bude snimana u Kolumbiji. Gabovi sinovi priključili su se kao izvršni producenti.
Biblijska Kolumbija
Makondo je sagrađen blizu Ibaga, grada na Andima. Daleko je to od Kariba, ali ima brdovitu konfiguraciju sličnu oblasti oko Arakatake, gde se valovito podnožje Sijera Nevada de Santa Marte stapa s morem. Scenografiju su radili Euhenio Kabaljero (Panov lavirint) i Barbara Enrikez (Roma), tako da to obećava da će Makondo na Andima biti prelep. Na mestu gde se snima Makondo se, kao i u romanu, preobražava iz naselja sa kućama trščarama 20 porodica u zahuktali grad u punom cvetu. Sve je izgrađeno u prirodnoj veličini. Možete da prošetate kroz kuću Buendija, kroz apoteku, bar i pijacu.
Neki od Gabovih najvatrenijih fanova pažljivo će gledati likove koji su poslednjih šest decenija živeli u njihovoj mašti. “Ne želim da mi Netfliks pokazuje kako pukovnik Aurelijano Buendija izgleda”, kaže Gustavo Arango, rođeni Kolumbijac, profesor književnosti i autor dve knjige o Garsiji Markesu. “Ja sam uvek zamišljao da liči na mog dedu. Kao i svi drugi Kolumbijci”.
Ali kada mi je u Bogoti prikazan radni snimak, uživala sam u tome što mogu da vidim ta lica na lokacijama koje su, meni bar, delovale kao biblijska Kolumbija. Prepoznala sam dolazak Melkijadesa, Ciganina koji unosi nemir u idilični zaselak kada se pojavi sa impresivnim magnetom i lupom; kao i pojavu Rebeke, deteta koje rukama jede zemlju. Dopao mi se gnev sa kakvim glava porodice Buendija dočekuje predstavnika vlasti koji mu dolazi na vrata uveren da narodu u Makondu može da naredi šta da rade. Kostimi su savršeno napravljeni, pazilo se da svaki detalj bude na svom mestu. Svi glumci imaju neverovatna lica. U postavi nema zvezda, ali su tu mnogi cenjeni lokalni glumci, među kojima su i Klaudio Katanjo kao pukovnik Buendija, Marlejda Soto kao starija Ursula Iguaran i Dijego Vaskez kao stariji Hoze Arkadio Buendija. Naturščici su se pripremali na glumačkim radionicama.
Dijalozi u seriji Sto godina samoće su, kao i u romanu, škrti. “To svakako nisu Naslednici”, kaže glavni režiser Aleks Garsija Lopez u video-pozivu iz Barselone. (Međutim, neke od replika koje sam čula su upečatljive i pamtljive: kada Ursula Iguaran rodi svoje prvo dete – “rođen je sa ženskim guzovima”.) Garsija Lopez mi priča i da serija neće biti kao “fantazmagorični Hari Poter u kom kada se pojavi duh oko njega sine oreol, a muzika se pojačava”. To je i odgovor na pitanje o magičnom realizmu: u Netfliksu nisu zainteresovani za blještave (i skupe) specijalne efekte.
Režiju dele dvoje Latinoamerikanaca. Garsija Lopez rođen je u Argentini, a ima i pozamašno iskustvo rada u velikim američkim produkcijama, među kojima je i Marvelov serijal. Druga je Laura Mora, spisateljica-režiserka rođena u Kolumbiji, koja je odavno povezana sa Netfliksom, a njeni filmovi Kraljevi sveta i Ubistvo Isusa su nagrađivani na festivalima. Stilovi ovo dvoje režisera ne mogu biti različitiji. Garsija Lopez je vrtoglav – “Hteo sam mnogo pokreta, hteo sam da prikažem haos” – dok je Mora kontemplativna: “Ja sam filmska čistunka”. Garsija Lopez snima odozgo; Mora iz intimnijeg ugla. Garsija Lopez spominje Kusturicu i Terensa Malika. Mora citira Felinija i Lukresiju Martel. “Mislim da su nas odabrali zato što smo toliko drugačiji”, kaže Mora u video-pozivu iz svog rodnog Medelina, “a i zato što se dobro uzajamno dopunjujemo”.
Oni ujedno odražavaju i dve različite perspektive romana. Sto godina samoće nudi metaforičku istoriju civilizacije u najširem smislu, kao i specifičniju priču o Kolumbiji i Karibima. U knjizi se, zapravo, nikada ne spominju datumi i ona se poigrava vremenom. Ova adaptacija, koju je postavio Hoze Rivera, scenarista sa nominacijom za Oskara za Dnevnik motocikliste, linearna je i pomno je vezana za događaje u Kolumbiji od 1850. do 1950. godine. Garsija Lopez, možda i zato što nije Kolumbijac, vidi univerzalnu poruku o propasti društava. Mora ističe tragediju Kolumbije i nesposobnost zemlje da nađe načina za suživot ni nakon celog veka nasilja. Oboje režisera uglas napominju da će njihova adaptacija biti jednako zahtevna kao i roman. “Nije to laka zabava”, kaže Mora, poredeći ton i zahvat serije sa Ubistvima pod cvetnim mesecom. “Bavi se velikim, jakim temama. Kompleksnim svetom”.
Snimanje serije, posebno u Kolumbiji, značilo je i oduživanje duga umetničkom delu shvaćenom kao simbol ponosa nacije. Vaskez, koji igra starijeg Hozea Arkadija Buendiju, povremeno bude toliko dirnut da plače na snimanjima. Ne može da poveruje da mu je život doneo priliku da igra tako reprezentativan lik, iako veći deo vremena provodi vezan za drvo.
Garsija Lopez kaže da je tokom snimanja u Kolumbiji neprestano slušao: ovo nam je toliko važno, ovo je tako kolumbijska priča. “Odgovorio bih: ‘Da, ali kad jedna knjiga bude prodata u 50 miliona primeraka širom sveta, ona postaje globalni fenomen. Ne pripada više samo vama. Pripada čovečanstvu”.
Četiri posle podne je i karipsko sunce malo popušta kad se susrećem sa Gabrijelom Eligijom Tores Garsijom, Gabovim bratancem, na Parku Bolivar, jednom od glavnih trgova kolonijalne Kartahene. Gabo Gabo, kako ga zovu, vodi pešačke ture po mestima gde je njegov stric provodio vreme. On spaja i fiktivne likove i stvarna mesta koja Gabo spominje u knjigama, posebno u romanu Ljubav u doba kolere, koji se uglavnom odigrava u gradu inspirisanom ovom lukom opasanom zidinama.
Gabo Gabo (nadimak mu je dao slavni stric da bi se razlikovao od još tri Gabrijela u familiji) dočekuje me sa tipično karipskom toplinom, kao da se znamo ceo život. Pokazuje klupu u parku gde je sedeo i priča mi da je upravo na njoj Gabo proveo svoju prvu noć u Kartaheni. Bilo je to 1948. Napustio je studije prava u Bogoti, odlučivši da se pobuni protiv očekivanja roditelja i život posveti pisanju. “Nije otišao u kuću svojih roditelja jer je znao da će majka shvatiti čim ga pogleda”. Slagao je da će se upisati na prava u Kartaheni i ubedio je rođaka da mu donese novac potreban da iznajmi sobu. “U međuvremenu”, priča Gabo Gabo, “čekaće ga ovde i tu će spavati… Sve dok nisu došla dva policajca i, pošto su mu popušili sve cigarete, priveli su ga u policijsku stanicu”.
Zahvaljujući preporuci prijatelja, Gabo je angažovan da piše uvodnike u El Univesalu, priča mi moj vodič dok prolazimo pored trošne zgrade u kojoj je nekada bila novinska redakcija. Gabo je u 21. godini prošao kroz lukove poznate kao Kula sa satom i shvatio je da će Kartahena postati njegov dom na Karibima. Gabo Gabo citira svog strica iz memoara Živeti da bi se pripovedalo: “Nisam mogao da otmem utisku da sam se ponovo rodio”.
Markes je svoje priče začinjavao intimnim detaljima iz sopstvenog života
Krajem 1960-ih Gabo je kupio staru užaru sa pogledom na more i angažovao je Rohelija Salmonu, vodećeg kolumbijskog arhitektu, da izgradi palatu od crvenih cigala. Upavo tu je dolazio da “oseti miris guava”, što je metafora kojom je opisivao čežnju za tropima.
Kartahena, njena kolonijalna istorija i arhitektura – tvrđava koja je držala pirate podalje od zaliva – čuvena je i lepa koliko i Karibi. Bilo je to ujedno i mesto gde su se njegovi roditelji i većina braće i sestara preselili i posvećeno se okupljali za Novu godinu. Gabo je voleo da se prošeta ulicama, da ga prepoznaju, ako mu je bilo potrebno da oseti talas slave, što se povremeno dešavalo.
Gabo Gabo svoje priče ume da začini indiskretnim detaljima iz porodičnog života. Priča mi da je preuzeo ulogu prenosioca porodičnog predanja nakon što je njegov stric Haime, Gabov brat, postao dementan. “Živimo blagosloveni umećem pripovedanja i prokleti da gubimo pamćenje”, kaže Gabo Gabo. “Moj ujak pisao je o pošasti zaboravnosti u Sto godina samoće i evo nas, 50 godina kasnije, ta slutnja se obistinila”. Bolest je kod Gabo Gabove majke Rite toliko uznapredovala da ne prepoznaje rođenog sina.
Dok koračamo ka Gabovoj kući bliži se trenutak zalaska Sunca. Iz Gabo Gabovih priča je jasno koliko je Gabo svoje priče i likove crpeo iz stvarnih događaja i ljudi. Gabo Gabova sestra Margo ne samo što je jela zemlju kao Rebeka, nego je bila i pakosna kao Amaranta, takođe ženski lik iz Sto godina samoće. Lik Kandide Erendire, sirotice koju njena baba pokazuje i podvodi po pustinji u priči sa njenim imenom, zasnovan je na služavki koja je radila kod svih njegovih ujaka, uključujući tu i Gaba. Prebledim kad čujem neke od ovih intimnih detalja. “Da li se Gabo protivio pričanju takvih indiskrecija”, pitam. Prema Gabo Gabu, veliki pisac mu je dao prilično direktan savet: samo se postaraj da to naplatiš.
Porodični dar za pripovedanje, kaže mi Gabo Gago, potekao je iz duge tradicije da svako sedne i priča i prepričava povest bliže familije i predaka. “Sve i jednu tetku i strica prepoznajem u Sto godina samoće”, kaže. Njegova baba nije baš bila impresionirana time kako je Gabo, koji je uglavnom na tim pripovedačkim sesijama samo slušao, prerađivao priče iz stvarnog života familije u fikciju. Uvek je govorila da joj je draža ćerka, Aida Rosa, koja je bila časna sestra, nego sin, dobitnik Nobelove nagrade.
Gabo Gabo pokazuje na kolonijalnu vilu sa belom verandom. Njome je inspirisana kuća Fermine Daze u Ljubavi u doba kolere, kaže. Pita me da li se sećam kako je njen muž, doktor Urbino, poginuo. Da, pao je sa merdevina pri pokušaju da uhvati papagaja, kažem. “Upravo tako je poginuo Gabov deda”, kaže mi. “Dakle, moj stric je zapamtio taj detalj – nešto što se dogodilo kad je imao osam godina – i, bum, uhvatio se toga kad mu je zatrebalo”.
Posle ove ture svraćamo u posetu Haimeu Abelju, upravnika Fondacije Gabo, organizacije koju je Garsija Markes osnovao 1995. godine za podršku nezavisnom novinarstvu, a ujedno je postala i važan staratelj o Gabovoj zaostavštini. Abelja zatičemo za radnim stolom, sa Gabovim portretom za leđima. Uzbuđeno nam pokazuje poslednji projekat: knjigu od 650 stranica Huana Valentina Fernandeza, španskog lekara koji je proveo celu deceniju istražujući medicinske podatke i prave lekare koje je Garsija Markes spominjao u svojim knjigama.
“Pogledajte koliko je iscpan bio Gabo”, kaže Abeljo pokazujući mi rukopis. Abeljo ga je dobio dok je Gabo pripremao deo memoara o vremenu koje je proveo u Barankilli. “Ne samo što je hteo da zna imena bordela, hteo je da zna i kolike su im bile sobe”.
Abeljo se potom hvata za knjigu koju je fondacija objavila, pod nazivom Gabo, novinar, hroniku njegovog reporterskog života i zbirku njegovih citata o tom zanimanju. Otvara knjigu i kaže mi da pročitam jedan: “Moje knjige su knjige novinara, iako mnogi ljudi ne gledaju tako na njih. Ali ove knjige sadrže mnogo istraživanja, provera podataka, istorijske preciznosti i posvećenosti činjenicama, što ih u suštini čini fikcionalizovanim ili izmaštanim reportažama. Metodi istraživanja i postupanja sa podacima su novinarski”. Abeljo odlučno sklapa knjigu: “Prava magija je Gabovo pisanje”.
Posthumno objavljivanje Gabovog poslednjeg romana, zajedno sa najavama Netfliksove serije, raspalilo je gabomaniju u Kolumbiji. Svako je napisao kolumnu u novinama, snimio podkast ili je postovao svoju fotografiju velikana na društvenim mrežama. Vlada je organizovala Makondo turu, nadajući se da će, baš kao što fanovi Igre prestola posećuju Hrvatsku da bi videli gde je snimana serija, ljubitelji Gabove književnosti dolaziti u Kolumbiju da vide lokacije iz Sto godina samoće. Gabovi čitaoci sada mogu u Barankilji da odsednu u sobi 204 današnjeg hotela u kom tvrde da je tu bio pansion gde je on nekada pisao i pozajmljivao sapun.
Kolumbijska spisateljica Karolina Sanin vidi problem u svim tim naprasnim pričama koje se šire zemljom. Čak odbija i da pisca zove Gabo. On zaslužuje više od tog živopisnog pristupa, naglašava ona. “Garsija Markes napisao je ep o rađanju i obnavljanju civilizacije, napisan sa drugog kraja sveta. On je latinoamerički Homer”, priča mi dok sedimo u kafeu u Bogoti, gradu u kom je odrasla. “Bio je sasvim svestan koliko je ta knjiga velika. Ona je bila otkriće koje je definisalo razliku između Starog i Novog sveta. I ono zašto se razlikujemo”.
Kada je u martu izašla knjiga Vidimo se u avgustu, u marketinške svrhe se isticalo da je protagonistkinja moderna žena koja se usudila da istražuje sopstvenu seksualnost van braka. Deluje mi dirljivo kad vidim da se Garsija Markes poduhvatio takvog rizika. To govori o izdržljivosti i disciplini uz kakvu je završavao romane: uprkos svemu u dvadesetim godinama i uprkos svemu u osamdesetim, sa Damoklovim mačem demencije and glavom.
Ali mlađe generacije žena negoduju zbog takvog reklamiranja novele. “Iskreno”, kaže Nađa Selis, kolumbijska spisateljica i profesorka koledža Bauduin specijalizovana za feministička čitanja Kariba, “čitateljkama danas nije potreban neki vršnjak njijhovog dede da nam diktira put ka slobodi, seksualnoj ili ma kojoj drugoj”.
Selisova ume da bude i kritički nastrojena prema svom piscu heroju. “To što kritikujem način na koji prikazuje žene ne znači da mu se ne divim kao piscu i da negiram značaj njegovog dela”, navodi ona. U Sto godina samoće Remedios Moskote ima devet godina kada zapadne za oko proscu Buendiji, udata je odmah posle prve menstruacije i umire pre nego što rodi blizance. U Ljubavi u doba kolere Florentino Ariza za ljubavnicu uzima dvanaestogodišnju devojčicu dok čeka Ferminu, ljubav svog života, da mu se preda. Kad ona to konačnu uradi, napušta je. Amerika Visunja se, sa svojih 14 godina, ubija. “Kad sam shvatila da sam tu knjigu čitala i volela kao tinejdžerka”, kaže Celisova, “i nisam primetila zlostavljanje Amerike Visunje, počela sam da jecam”.
Kasnije mi ostavlja poruku na govornoj pošti. “Sto godina samoće je upozorenje na našu spremnost da uništavamo sami sebe, a posebno je izazivaju muškarci”, kaže sa profesionalnim samopouzdanjem. “To nam je uputstvo za upotrebu patrijarhata”. Garsija Markes je video uništenje izazvano pohlepom i moći. “Nažalost, prevideo je saučesništvo muškaraca kad je reč o njihovoj dominaciji nad ženama”.
Gabovi i Mersedesini zemni ostaci sahranjeni su u porti Manastira milosrđa u Kartaheni. Nadgleda ih bista nasmejanog Gaba sa brkovima. O mestu na kom počivaju, okruženom žbunjem sa roze cvetovima, brine baštovan koji deluje podjednako zainteresovan za ćaskanje sa posetiocima koliko i za staranje o biljkama. Čuo je da Gabo nikada zapravo nije napisao svoje knjige. Zapravo, kaže mi uz saučesnički mig, sve te knjige napisao je jedan seljak koji je nobelovcu doturao čitave stranice. Sve što je Gabo trebalo da uradi bilo je da ih odnese izdavaču!
Prekida nas meksički turista sa primerkom jedne od Gabovih knjiga u ruci. Želi sliku ispred spomenika. “Volim Gaba”, dodaje srdačno.
Priključuje nam se radnik obezbeđenja. “Neki ljudi dođu i kleče pred njim”, kaže.
Da, ali nije on napisao te knjige, insistira baštovan.
Radnik obezbeđenja pokazuje na drugi sprat samostana i kaže da se tu u podne ukazuje Mersedesin duh dok prolazi do mikrotalasne rerne da ugreje sebi ručak. Priča i da je one noći kada je njen pepeo dopremljen samostanska mačka podivljala. Komplikovana je to priča i donekle je povezana sa vestima da je 1990. godine Gabo dobio vanbračnu ćerku. Ne mogu a da se ne začudim nad svim što je Gabo ostavio za sobom, nad svim pričama u vazduhu.
“Ko će to sve popamtiti”, pitam se naglas.
Odgovor radnika obezbeđenja nije mogao biti jednostavniji, poetičniji ili podobniji stilu Garsije Markesa:
“Živi”.
Izvor: Glif / Silvana Paternostro za Vanity Fair / preveo: Matija Jovandić
Foto: YouTube printscreen
