Stanari ukletog zamka Miramare

Zamak Miramare u Tršćanskom zalivu danas je jedna od najposećenijih turističkih destinacija u Italiji. Niko više ne uzima ozbiljno legendu ispletenu oko ovog zamka po kojoj je svako ko u njemu prenoći osuđen na prevremenu smrt u tuđini. Ta legenda se poziva na sudbine streljanog austrijskog nadvojvode i meksičkog cara Maksimilijana Habsburškog koji je zamak izgradio, u atentatu ubijene supruge Franca Jozefa carice Sisi, nadvojvode Franca Ferdinanda koji je upravo iz Miramarea krenuo put Sarajeva i italijanskog vicekralja Etiopije Amedea koji je skončao u Keniji, kao i na bizarnu proslavu poslednjeg rođendana Adolfa Hitlera aprila 1945. godine.

O Miramare, o tvoje granitne stene,
uzdižuć se iz pretećeg mora,
prekorom uznemirenih duša odjekujući,
sivi talasi biju.

Prekor uznemirenih duša koji u ovoj pesmi pominje italijanski nobelovac Đozue Karduči danas sigurno ne dotiče posetioce Miramarea kojih je iz godine u godinu sve više. Niko više ozbiljno ne uzima legendu o prokletstvu ovog zamka u Tršćanskom zalivu, po kojoj je svako ko u njemu prenoći osuđen  na prevremenu smrt u tuđini. Ipak, u ovoj legendi je sadržan dobar deo istorije Miramarea.

Ona započinje sa austrijskim nadvojvodom Maksimilijanom, čije je puno ime bilo Ferdinand Maksimilijan Josif Marija Habzburg-Lotringer. U istoriji je ostao zapamćen kao car Maksimilijan I od Meksika.

Rođen je 1832. godine u bečkoj palati Šenbrun. Roditelji su mu bili nadvojvoda Franc Karl, sin austrijskog cara Franca II, i princeza Sofija od Bavarske. Od početka budućeg meksičkog cara prate kontroverze: u visokim austrijskim krugovima kolala je priča da je Maksimilijan zapravo vanbračni sin francuskog kralja Napoleona II.

Odrastao je na austrijskom dvoru i po svedočenjima savremenika izrastao u prijatnog i radoznalog mladića, čija je narav u odnosu na njegovu braću bila značajno drugačija. Njegov stariji brat, budući car Franc Jozef, bio je krut karakter, zaljubljen u vojsku i uniforme, i nije krio animozitet prema Maksimilijanu. Mlađi brat Karl Ludvig, otac nadvojvode Franca Ferdinanda i deda poslednjeg austrougarskog cara Karla, bio je verski fanatik; godine 1896. na hodočašću u Svetu zemlju i pored upozorenja popio je zagađenu vodu iz reke Jordan, od čega je dobio tifus i umro. Treći, najmlađi Maksimilijanov brat Ludvig Viktor postao je poznat po nizu skandala, a njegova gotovo otvorena homoseksualnost šokirala je visoke austrijske krugove. U takvom porodičnom okruženju Maksimilijanu neće biti teško da stekne simpatije i popularnost kod podanika.

Imao je šesnaest godina kada je izbila revolucija 1848, nakon koje austrijski car Ferdinand I pod pritiskom abdicira. Kako nema direktne naslednike, na presto dolazi njegov sinovac Franc Jozef. Maksimilijan postaje drugi u redu za nasleđivanje austrijskog trona. Svestan da je došao na tron „preko reda“ i dobrim delom nasilnim putem, Franc Jozef strahuje da se sličan scenario može ponoviti u korist njegovog mlađeg brata, te je otud, pored ličnog animoziteta, njegov odnos prema Maksimilijanu bio određen i pitanjem političke moći. Zato je po stupanju na presto narednih nekoliko godina Maksimilijana držao podalje od Beča.

Godina 1850. Maksimilijan stupa u vojnu službu u austrijskoj mornarici, čija je baza stacionirana u Trstu. Ima čin komandanta šalupe koji nimalo ne odgovara njegovom dinastičkom statusu, na šta se ne žali. Koristi priliku da putuje širom Evrope, posebno se zadržavajući u Španiji. Romantične prirode, kako svedoče savremenici, obožava poeziju, a posebno pesme Hajnriha Hajnea. Po ugledu na njegove Slike s putovanja piše sopstvene Skice sa putovanja, ali za pisanje nema dara.

Iako su Habzburzi već dugo upravljali Trstom i okolinom, tek tokom 19. veka počinju sa razvojem mornarice i okretanje austrijske carevine Sredozemlju. Maksimilijan je 1854. unapređen i postavljen za komandanta austrijske mornarice u činu kontraadmirala, i u narednih pet godina sproveo je niz ambicioznih reformi koje su se odnosile na obuku mornaričkog kadra i pravljenje austrijske borbene flote.

Podizanje zamka Miramare

Godine 1855, prilikom jedne nepogode koja ga je zatekla na pučini, Maksimilijan će brodom nabasati na uvalu u Tršćanskom zalivu kod naselja Grinjano i odmah odlučiti da na goloj stenovitoj zaravni iznad uvale sagradi sebi rezidenciju. Nedugo potom od zemljoposednika, među kojima su i tršćanski Srbi, kupuje zemljište površine 22 hektara i počinje da zida zamak koji naziva Miramare, po imenu rezidencije portugalskog kralja Ferdinanda II.

Projektovanje zamka povereno je tada poznatom arhitekti Karlu Junkeru, projektantu, pored ostalog, bečkog vodovodnog sistema i rimokatoličke crkve u Baru u Crnoj Gori. Junker projekat radi na osnovu modela dvoraca Babelzberg u Potsdamu i Kurnik u Poljskoj, evocirajući srednjovekovne vladarske palate, ali Maksimilijan nije zadovoljan. On teži još „romantičnijoj“ viziji prošlosti od one koje mu je Junker ponudio, tako da će originalni projekat tokom same gradnje po njegovim uputstvima doživeti niz izmena.

Izgradnju kompleksa Maksimilijan lično prati. U tu svrhu od bogate srpske porodice iznajmljuje za stanovanje u Trstu njihovu Vilu Lazarović (Villa Lazarovich), a u ugovoru  o zakupu dobija saglasnost da je po nahođenju može menjati ili dograđivati.

U ovoj vili Maksimilijan potom često organizuje zabave, gradi park u kome daje da se zasade retke biljke, i u njemu čak pravi manji zoološki vrt, koji će povremeno biti otvoren i za posete. U romanu Posmatrač mora u kome govori o istoriji tršćanskih Srba, Goran Milašinović opisuje i ovu epizodu iz Maksimilijanovog života.

Sama gradnja kompleksa Miramare trajala je godinama. Nakon uređenja pristaništa u morskoj uvali, počelo je zidanje zamka, najvećim delom od mermera izvađenog na jednom od brionskih ostrva. Uporedo se gradi i kastelato, manji zamak u neosrednjovekovnom stilu okružen drvećem, sa velikim kulama sa zupčastim završecima i brojnim ukrasima na fasadi. Iz Vile Lazarović u kastelato Maksimilijan prenosi ornamente, nameštaj i posebno dizajnirane salone, tzv. „mavarsku“, „nordijsku” i „flamansku” sobu.

Iz svih delova velikog zamka, sa izuzetkom glavnog ulaza, vidi se more, a njegova unutrašnjost je ukrašena intarzijama u drvetu, rezbarijama (posebno se ističu grbovi svih pokrajina u monarhiji), lovačkim trofejima, umetničkim slikama, masivnim zavesama. Sve to stvara utisak o bogatstvu graditelja, ali i osećaj klaustrofobičnosti, pogotovo kada se prenatrpana unutrašnjost prostorija „susretne“ sa morskom pučinom koja se vidi kroz prozore zamka.

Po Maksimilijanovom uputstvu, zamak je podeljen na sedam velikih prostorija. U prizemlju se nalaze njegova spavaća soba, radni kabinet, biblioteka i spavaća soba njegove supruge, na spratu je prestona soba, dekorisana ogromnim portretom članova dinastije Habzburg, kao i niz gostinskih soba za goste. Kompletan nameštaj, kao i raspored u ovim prostorijama, i danas je isti kao u Maksimilijanovo vreme.

Pored izgradnje zamka, Maksimilijan nadzire i uređenje vrta, po ugledu na engleske parkove. Na prostoru od skoro 22 hektara zasađena su retke vrste i postavljene kamene klupe, fontane i statue, od egipatske sfinge, preko skulptura antičkih bogova, replika renesansnih autora, do biste vojvode Leopolda Habzburškog, koja je postavljena u znak sećanja na priključenje Trsta Habzburškoj kruni 1382. godine. 

Vreme dosade, raskoši i sjaja u zamku Miramare

Tokom gradnje zamka Maksimilijan je stupio u brak sa belgijskom princezom Šarlotom, ćerkom belgijskog kralja Leopolda I. U mladosti je bio zaljubljen u moldavsku plemkinju Viktoriju Keško, tetku kraljice Natalije Obrenović, ali je njihova veza osujećena zbog disproporcije u dinastičkom statusu.

Za Maksimilijana je zatim tražena pogodnija prilika i ona je pronađena u belgijskoj princezi. Jedan od uslova za brak koji je belgijski kralj postavio bila je bolja „funkcija“ mladoženje u austrijskoj državnoj nomenklaturi. Zauzvrat, u prilično ispražnjenu carsku kasu u Beču stigla bi velika suma kao miraz.

Franc Jozef je na to pristao, ali surevnjivost prema bratu nije nestala, zbog čega ga šalje na najgore mesto u tadašnjoj austrijskoj carevini, imenujući ga za upravitelja Lombardije i Venecije, čije stanovništvo je bilo u stalnom sukobu sa austrijskim vlastima, a oružane pobune s ciljem ujedinjenja Italije gotovo svakodnevna stvar. Maksimilijanova kratkotrajna vladavina je okončana 1859, kada ga je Franc Jozef smenio zbog nespremnosti da primeni „čvrstu ruku“ u obuzdavanju pobuna.

Brak Maksimilijana i Šarlote bio je skladan, čak i sa puno emocija, kako beleže istoričari. Narednih godina žive u Miramareu i Trstu, provodeći vreme u dosadi i raskoši. Zloglasni belgijski kralj Leopold II prilično jetko opisao je njihovu svakodnevicu: „Sve sluge su nosile helebarde! U Parizu smo mnogo pričali o tome. Ako ovde grešimo zbog preterane uzdržanosti, oni su krivi za glupu raskoš. To je luksuz iz nekog drugog vremena, koji u današnjem vremenu deluje potpuno deplasirano.“

U braku sa caricom Elizabetom Bavarskom sa nadimkom Sisi, Franc Jozef posle dve ćerke 1858. dobija i sina Rudolfa, prestolonaslednika. Maksimilijan shvata da od njegovog dolaska na austrijski tron nema ništa.

U to stiže ponuda meksičkih konzervativaca da dođe u Latinsku Ameriku i uzme titulu cara Meksika.

Meksičke (ne)prilike

Mlada meksička država, koja je dobila nezavisnost tri decenije ranije, nalazila se tada pred velikim prelomom. Nakon trogodišnjeg građanskog rata koji je izbio 1858. između liberala i konzervativaca, na vlast je došao republikanac indijanskog porekla Benito Huarez koji je pokušao da izvrši opsežne društvene i ekonomske reforme. Tome su se protivili veleposednici koji su zajedno sa konzervativnim krugovima u sadejstvu sa evropskim državama, pre svega vojnim snagama francuskog cara Napoleona III, izvršili prevrat i odlučili da obnove monarhiju.

Prethodno, Prvo meksičko carstvo je potrajalo samo osam meseci nakon sticanja nezavisnosti od Španije 1821, kada je za cara proglašen Agustin de Iturbide, meksički vojni komandant pod čijim vođstvom je nezavisnost i stečena, da bi četiri decenije kasnije presto restaurisane meksičke monarhije ponuđen austrijskom nadvojvodi Maksimilijanu Habsburškom.

Pregovori o preuzimanju meksičke carske krune teku nekoliko godina. Deo istoričara ove pregovore romantizuje ističući Maksimilijanovu moralnost, jer navodno nije hteo da nasilno zasedne na meksički presto, mada je bliže istini da je u to vreme on pokušavao da dobije garancije i vojnu podršku brata i francuskog cara koja bi mu omogućila neometanu vlast u Meksiku.

Bratovljevu podršku ne samo da nije dobio, već je usledio ultimatum Franca Jozefa da, ukoliko Maksimilijan prihvati titulu meksičkog cara, mora da se odrekne svih habzburških prava i titula ne samo u svoje, veći u ime svojih potomaka. Drugim rečima, u slučaju da izgubi meksički presto, Maksimilijan bi se u Evropu vratio kao običan građanin.

Nakon kolebanja, Maksimilijan na kraju prihvata ponudu i polazi preko Atlantika. Dvomesečni put brodom u proleće 1864. koristi za pisanje dvorskog pravilnika i ceremonijala. Budući život na carskom dvoru razradio je do tančina, određujući čak i koliku visinu moraju da imaju pripadnici dvorske garde – najmanje 198 centimetara. U Meksiko stiže krajem maja 1864.

Maksimilijan kao car Meksika vlada svega tri godine. Njegova kratkotrajna vladavina obeležena je pokušajem niza reformi, od nastojanja da uvede red u prilično raspojasanu administracije i sprovođenja zemljišne reforme koje su bile najbitnije državno pitanje u tom trenutku zbog protivljenja veleposednika, do ukidanja dužničkog ropstva, uvođenja obaveznog osnovnog školovanja i regulisanja radnog vremena… Započeo je i rekonstrukciju Meksiko Sitija u evropskom stilu, a svoju rezidenciju smestio je u zamak Čapultepek koji je renovirao.

Ipak, ništa od svega toga nije vredelo. Maksimilijan je ubrzo postao prezren i od međusobno sukobljenih meksičkih liberala i od konzervativaca. Podršku konzervativaca koji su ga doveli na vlast izgubio je zbog pokušaja zemljišnih reformi, dok je za republikance bio neprihvatljiv kao tuđinac koji je silom došao na vlast. Maksimilijana je na tronu održavala samo  francuska vojska, ali nakon što je Francuska stupila u rat sa Pruskom 1865, a pod pritiskom osnaženih Sjedinjenih Država nakon završetka Građanskog rata i u skladu sa Monrooovom doktrinom, Napoleon III je povukao svoje snage iz Meksika. Diplomatska misija Maksimilijanove supruge Šarlote, koja je jula 1866. otputovala u Evropu da bi od francuskog cara, belgijskog kralja, svog svekra i pape izmolila pomoć – nije uspela. Meksički car ostao je napušten od svih.

Divan dan za umiranje

Početkom 1867. izbija pobuna predvođena prethodnim meksičkim predsednikom, republikancem Benitom Huarezom. Maksimilijan se pred pobunjenim huaristima sa svitom povukao iz prestonice u grad Keretaro Arteaga u pokrajini Santijago de Keretaro, gde je nekoliko meseci odolevao opsadi. Nakon izdaje u svojim redovima, 15. maja 1867. je uhapšen, izveden pred vojni sud i zajedno sa njegova dva vojna zapovednika, Migelom Miramonom i Tomasom Mehiom, osuđen na smrt streljanjem.

Mnogi evropski političari, intelektualci i javne ličnosti, među kojima su bili i Viktor Igo i Đuzepe Garibaldi, slali su novim meksičkim vlastima molbe da se Maksimilijanu poštedi život, ali je Huarez je to odbio. Njegova smrt trebalo je da posluži kao primer celom svetu da nijedan tuđin više nikada neće biti vladar Meksika.

Maksimilijan je streljan 19. juna 1867, u gradu Santijago de Keretaro. Pred egzekuciju, streljačkom vodu je rekao: „Kakav divan dan! Oduvek sam želeo da umrem po ovakvom danu.“

Smrt Maksimilijana I od Meksika je u Evropi postala  događaj godine. Novine u evropskim prestonicama opširno pišu o njegovoj pogibiji, a ilustracije i slike njegove egzekucije prodaju se u ogromnim tiražima.

Za ovu svrhu načinjen je i prvi fotografski falsifikat objavljen u novinama, u odnosu na današnju tehniku naivna fotomontaža na kojoj je navodno predstavljeno njegovo ubistvo.

Eduar Mane tada stvara svoje čuvene četiri slike i jednu litografiju na kojoj je predstavljena Maksimilijanovo streljanje, dok Franc List piše pogrebni marš posvećen njegovoj uspomeni.

Izgledalo je da Maksimilijanovom smrću jedino nije bio potresen njegov brat. Po svedočenjima savremenika, Franc Jozef ju je prokomentarisao rečima da će se sada primetiti odsustvo njegove lovačke veštine, ali da „možemo svejedno da očekujemo dobru razonodu“.

Nakon smrti, telo meksičkog cara je balsamovano i javno izloženo u katedrali u Keretaru. Šest meseci kasnije, Franc Jozef je ipak u Meksiko poslao bojni brod „Novaru“ kojim je kovčeg sa telom vraćen u Evropu, i preko Miramarea i Trsta prebačen u Kapucinersku grobnicu u Beču, gde i danas počiva.

Uspomenu na njegov život čuva spomen-kapela u Santijago de Keretaru, podignuta na mestu gde je streljan, kao i spomenik na Trgu Venecija u Trstu, a u istoriji je Maksimilijan I od Meksika ostao upamćen i kao tragična ličnost i kao operetska figura anahronog vladara na pragu modernog doba. Iza njega je kao životno delo ostao samo – kompleks Miramare.

Ipak, Maksimilijanova smrt je u isto vreme označila i svojevrsnu prekretnicu u modernoj istoriji, kako piše istoričar Martin Rejdi u studiji Habzburzi – Vladari sveta. Nakon nje, otpočela je gotovo sezona lova na krunisane glave. Godinu dana kasnije, 1868. godine, ubijen je knez Mihailo Obrenović, slede ubistva ruskog cara Aleksandra I, carice Sisi, italijanskog kralja Umberta, srpskog kralja Aleksandra Obrenovića, grčkog kralja Đorđa, a onda i atentat na Maksimilijanovog bliskog rođaka nadvojvodu Franca Ferdinanda, koji će preokrenuti evropsku istoriju…

Ludilo carice Šarlote

U vreme kada joj je muž streljan, carica Šarlota se već osam meseci nalazila u diplomatskoj misiji u Evropi, bezuspešno pokušavajući da dobije pomoć. Najpre se obratila Napoleonu III, i ozlojeđena Napoleonovim odbijanjem i izbegavanjem, doživela je nervni slom praćen histeričnim napadima.

Ubeđena da francuski car pokušava da je otruje, panično beži iz Francuske, najpre u Miramare, odakle kreće u Rim da traži pomoć od pape Pija IX, uzalud. U strahu da će je uhode i ubice pronaći u rimskim hotelima, moli papu da joj dozvoli da prenoći u Vatikanu. Papa na to nevoljno pristaje. Tako je Šarlota postala prva žena u istoriji za koju se zna da je prenoćila u papskoj rezidenciji.

Neželjene gošće Pije IX neće dugo moći da se otrese. Ubeđena da joj rade o glavi i plašeći se trovanja, odbija da jede i pije, dovodeći sebe do zdravstvenog kolapsa. Iz Vatikana je rođaci prebacuju u zamak Miramare. Lekari konstatuju „ludilo uz maniju gonjenja“. Pritvorenu u zamku čuva je ceo jedan vod austrijske vojske. Vest o smrti muža joj ne saopštavaju.

Nakon Maksimilijanove smrti, starateljstvo nad Šarlotom je postalo problem, a njena sudbina potom postaje predmet nadgornjavanja austrijskog i belgijskog dvora. Franc Jozef želi da je zadrži pod svojom kontrolom, jer bi u slučaju njenog povratka u Belgiju, zbog prethodnog ugovora sa bratom o odricanju od njegovih prava, morao da vrati ogroman miraz, zbog čega na tome belgijski suveren i insistira.

Dok dva dvora pregovaraju, Šarlotina bolest napreduje. Krajem 1867. postignut je dogovor da se svrgnuta meksička carica ipak iz Miramarea vrati u Belgiju. Vest o smrti Maksimilijana saopštena joj je u januaru sledeće godine, nakon čega je došlo do potpunog mentalnog sloma.

Narednih šest decenija provela je skrivena od javnosti, nesvesna sveta koji je okružuje. Preminula je 1927, u 86. godini života. Savremenici tvrde da su joj poslednje reči na samrtničkoj postelji bile: „Meksiko!“

Smrt carice Sisi

Nakon Šarlotinog odlaska u Belgiju, zamak Miramare postao je rezidencija Habzburga. U njemu će u narednih nekoliko decenija boraviti niz članova dinastije.

U zamku najviše boravi supruga Franca Jozefa, carica Elizabeta, poznatija kao Sisi. Suprotstavljenih karaktera, Sisi i Franc Jozef se često sukobljavaju. Čak ni dolazak na svet sina Rudolfa nije popravio odnose. Sisi je zabranjeno da vaspitava svog sina. Krhkog zdravlja, ali i zasićena beskonačnim sukobima i svađama, Sisi pokušava da utekne od muža i obaveza na dvoru, preduzimajući brojna putovanja i često boraveći u Miramareu.

Situacija se pogoršava naročito nakon zagonetne smrti sina Rudolfa 1889. u Majerlingu. Rudolf je, naime, pronađen mrtav u lovačkoj kolibi sa mladom ljubavnicom. Iako je po zvaničnoj verziji reč bila o samoubistvu, o Rudolfovoj smrti i danas kolaju brojne teorije.

Sinovljevu smrt Sisi je teško podnela. U potpunosti se odvaja od bečkog dvora, često provodeći vreme u palati Ahilio na ostrvu Krf, čiju gradnju je naložila, i u Miramareu. U osami pokušava da piše sentimentalnu poeziju po ugledu na Hajnea koga, kao i Maksimilijan, najviše ceni od svih pesnika, ali ni ona nema previše literarnog dara.

Supruga moćnog suverena, otvorenog duha, željna avantura i putovanja, lepa, fizički krhka i nesrećna, carica Sisi je često predmet interesovanja tadašnjih novina. Naročito njena tragična smrt načiniće od nje ikoničnu figuru evropske istorije druge polovine 19. veka.

Tokom putovanja u Švajcarsku, u Ženevi je 10. septembra 1898. na nju izvršen atentat. Italijanski anarhista Luiđi Lukeni je planirao ubistvo princa Filipa, pretendenta na francuski presto, ali kako nije uspeo da dođe do njega, odlučio je da ubije austrougarsku caricu za čiji dolazak u Ženevu je saznao iz novina. Na ženevskom šetalištu, Luiđi prilazi carici i zabada joj oštru turpiju u grudi. Nekoliko sati potom Sisi će umreti.

Tokom suđenja atentator je rekao: „Ja sam anarhista po uverenju… Došao sam u Ženevu da ubijem suverena, da dam primer onima koji pate a koji ništa ne čine da poboljšaju svoj društveni položaj. Nije mi bilo bitno ko je vladar koga ću ubiti… Nisam udario na ženu, nego na caricu…“

Smrt carice Sisi je uznemirila evropsku javnost. O njoj evropske novine opširno pišu, širom monarhije podižu joj se spomenici, ali počinje da se govori i o prokletstvu zamka Miramare, koji je nakon meksičkog cara i carice odneo još jednu žrtvu.

Kada je nadvojvoda Franc Ferdinand, nakon smrti Sisinog sina Rudolfa, postao prestolonaslednik carstva, sa porodicom je često boravio u Miramareu. Upravo iz njega će juna 1914. krenuti na kobno putovanje u Sarajevo, što će dodati još jednu stranicu priči o prokletstvu tršćanskog zamka.

Miramare kao dom vicekralja Etiopije

Tokom Prvog svetskog rata, sav nameštaj i umetnička dela su iz Miramarea preventivno odneseni i pohranjeni u Austriji, uglavnom u palate Šenbrun i Belvedere. Kada je nakon rata Trst sa okolinom, uključujući i Miramare, ušao u sastav italijanske države, nakon sporazuma između Austrije i Italije 1926. pretvoren je u muzej. Tada je u zamak vraćen kompletan nameštaj i izvršena njegova rekonstrukcija.

Miramare je za javnost otvoren 1929. godine, ali ne u potpunosti. U jedan deo zamka, zatvoren za posetioce, uselio se novi stanar – princ Amedeo, vojvoda od Aoste, bliski srodnik poslednjeg italijanskog kralja Vitorija Emanuela III.

Princ Amedeo je završio vojne škole u Engleskoj i Napulju, tokom Prvog svetskog rata borio se u italijanskim redovima, a u međuvremenu živeo standardni život tadašnje aristokratije, ispunjen lovom, dokolicom i uživanjem u luksuzu. Nakon rata napušta vojnu službu i bira Miramare za svoju rezidenciju. Sa porodicom se useljava u deo zamka koji preuređuje u tada popularnom art deko stilu.

Godine 1932. se reaktivira i kao pilot učestvuje u italijanskoj „pacifikaciji Libije“ u kojoj je pobuna lokalnog stanovništva brutalno ugušena. Godine 1937. godine postaje vicekralj i komandant italijanskih vojnih snaga u Istočnoj Africi. Iako se istoričari slažu da je period njegove vladavine u Etiopiji bio znatno blaži u odnosu na vladavinu njegovog prethodnika maršala Gracijana, koji je počinio niz zločina od kojih je najveći masakr 30.000 Etiopljana izvršen 1936. godine, Amedeo je upravljao koristeći surovi kolonijalni aparat, sa koncentracionim logorima, pljačkom.

Kada su maja 1941. britanske snage pokrenule ofanzivu u Etiopiji, njegove trupe bile su opkoljene u planinskoj tvrđavi Amba Alagi. U bezizlaznoj situaciji, Amedeo se predao. Sproveden je u zarobljenički logor u Najrobiju, gde je 1942. godine umro od posledica tuberkuloze i malarije.

Amedeo je u Italiji uživao status nacionalnog heroja, o kome su se još za života ispredale legende kao o vojniku-džentlmenu koji je svojim postupcima zavredeo poštovanje i suparničke strane, kako Britanaca tako i Hajla Selasija. Postao je junak niza filmova, a pominje ga i Hemingvej u romanu Zbogom oružje.

Poslednji Hitlerov rođendan

Nakon Musolinijevog pada 1943. godine, Trst dolazi pod nacističku upravu. Miramare Nemci koriste kao školu za obuku oficira, ali i kao mesto na kome nacisti organizuju „zabave“, koje su se neretko pretvarale u sadističke orgije nad ženama prisilno dovedenim iz tršćanskog logora Riziera di San Saba.

Jedan od najbizarnijih skupova organizovanih u zamku Miramare bila je proslava poslednjeg rođendana Adolfa Hitlera 20. aprila 1945, dvadeset dana pre konačnog pada nacizma.

U ovoj proslavi, koju je organizovao tršćanski gaulajter Fridrih Rajner, koji je sa Odilom Globočnikom vladao nemačkom Operativnom zonom Jadransko primorje, učestvovale su nacističke starešine, lokalni industrijalci, italijanski fašisti, Vlasovljevi oficiri, ali i preostale vođe kolaboracionističkih snaga sa područja Jugoslavije. Tu čudnu proslavu, ali i istoriju zamka, upečatljivo je opisao Klaudio Magris u svom romanu Obustavljen postupak:

„Ručak je poslužen. Lepo je sesti za trpezu; zajedno jesti i piti uliva osećaj većeg prijateljstva. Nemci, Italijani, kozaci, Srbi, Hrvati, Slovenci. Nova Evropa naroda. Svih. Ili skoro svih. Iako predsednika Udruženja industrijalaca nema – ali kao da je tu, zahvaljujući njegovoj toploj poruci – bože moj, tu su drugi što ga dostojno predstavljaju. Pozdrav, poruka, želja; zdravica priziva zdravicu, lica su sjajna i orošena, odraz lustera na tavanici, mrlje svetla po trpezi poput latica belih ocvalih ruža, pozlaćene fleke i drhtavi odblesci mora ulaze kroz prozore i njišu se po grbovima Kronländera-a, zemalja Krune starog Carstva. (…) Snimaju se fotografije, grupna fotografija. Fleš, pucanj, prasak belog dima, bele i žute zavese podrhtavaju, napolju, iza prozora galebovi se raspršuju u zaslepljujućem odblesku belih krila, nemački oficiri pevaju najpre svečano a potom pomalo raskalašno. Dvoglavi orao je punjen i nepomičan na tavanici, kandže beskorisne u onom kavezu; jedino oko grabljivo i oštro jeste oko Suda, balsamovani sudija koji je pak već izrekao neopozivu presudu, Carstvo Meksika i hiljadugodišnji Rajh što su trajali, jedan malo kraće, drugi malo duže od radova na izgradnji Dvorca, ludilo Šarlotino je trajalo preko četiri puta duže od dva carstva zajedno.“

Nakon rata, krajem 1945. u Miramareu su bile smeštene novozelandske trupe koje su sa jugoslovenskim snagama oslobodile Trst, nakon toga britanske snage, da bi, naposletku, zamak 1947. godine postao štab američkog garnizona u Trstu.

Godina 1954. bila je prekretnička u istoriji Miramarea. Vrši se nova restauracija kojom je vraćen originalni izgled zamka i kastelata, i kompleks Miramare, pretvoren u muzej, sledeće godine je otvoren za javnost. Ubrzo postaje turistička atrakcija. Prošle godine je zamak pohodilo preko 300.000 ljudi, čineći ga jednom od najposećenijih destinacija u Italiji.

Popularnosti Miramarea ne odmaže legenda o prokletstvu zamka koje je u prevremenu smrt u tuđini odvodilo careve i carice, nadvojvode i vicekraljeve, ratne zločince i heroje…

Izvor: RTS / Vladimir Petrović
Foto: YouTube printscreen