“Naša je dužnost da insistiramo da tema pada nadstrešnice u Novom Sadu ostane aktuelna kako ne bi prošla kao ‘Ribnikar’ i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovorne, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… A gde će onda biti ta crvena linija?”
U sredu 20. novembra, protesti u Srbiji odvijali su se na tri različita fronta: jedan je bio ispred Tužilaštva u Novom Sadu, drugi na Brankovom i Starom savskom mostu, a treći u zgradi Rektorata. Studenti su se tamo okupili i u želji da prisustvuju svečanosti povodom Međunarodnog dana studenata, na kojoj je trebalo da se pojavi i predsednik Srbije Aleksandar Vučić. Predsednik je, međutim, u poslednjem trenutnku otkazao svoj dolazak, ali su studenti i omladina opozicionih stranaka ostali. Sa jedne strane slavlje, kolo i studenti u svečanim odelima, uz osmeh dočekani u Rektoratu. A tu su bili i oni koji nisu bili dobrodošli.
Student Fakulteta političkih nauka i aktivista neformalne grupe Borba Pavle Cicvarić priveden je kada je pokušao da uđe u Rektorat. Ubrzo nakon toga je pušten na slobodu, a od namere da učestvuje u građanskoj neposlušnosti nije odustao. Tog istog dana se vratio u Rektorat.
Pavle Cicvarić za “Vreme” govori o privođenju studenata i aktivista, prekomernoj upotrebi sile od strane policije i represiji, ali i o političkoj krizi koja već neko vreme potresa Srbiju.
Zbog čega ste bili privedeni prilikom pokušaja ulaska u Rektorat?
Mi, student i članovi neformalne grupe Borba, organizovali smo akciju u Rektoratu jer smo čuli da predsednik treba da dođe na svečanost i da se obrati studentima. Nismo hteli nikakvu nasilu akciju, već samo da uđemo u Rektorat. Želeli smo da pitamo predsednika zbog čega postoje dupli standardi u tretiranju mladih i studenata. Otišli smo da vidimo kakvo je stanje jer smo čuli da je predsednik ipak otkazao dolazak, što smo protumačili kao da se uplašio, kao da je hteo da izbegne situaciju da se pojavi neko u nenameštenim okolnostima, da mu postavi određeno pitanje koje mu ne bi odgovaralo.
Kako smo stigli tamo, prišla su nam dva policajca i tražila nam legitimaciju; pitao sam ih zašto mi to traže pošto imam pravo da znam; jedan je rekao zbog nekog nasilničkog ponašanja, drugi je rekao zbog vandalizma. Izvadio sam ličnu kartu i krenuo sam da je pružim policajcu koji mi je tražio i u tom trenutku je prišao treći policajac koji mi je zavrnuo ruku, pribio me uza zid i krenuo da me psuje. Onda su me stavili u kola. Razlog zbog kog su me priveli jeste navodno bio što nisam hteo da dam ličnu kartu, a to jednostavno nije istina.
U zgradu Rektorata su, za to vreme, neki studenti ušli bez problema.
Kad smo ušli u Rektorat, prva scena koju smo videli jeste par momaka koji su pokušavali da nas spreče da uđemo u salu, na podijumu se igralo kolo kao da se ništa nije desilo. I mogli smo da prepoznamo dosta ljudi sa Fakulteta političkih nauka, iz studentske organizacije Evropski studentski forum, koji su navodno imali čast da slušaju predsednika. I pored toga, bilo je dosta guranja. Jednoj devojci je momak pokušao da iščupa majicu na kojoj je bilo napisano “Krvave su vam ruke”. Kasnije se pojavila informacija da je taj dečko član SNS-a, ali i jedan od studentskih predstavnika.
Po vašem mišljenju, koju poruku vlast želi da pošalje talasom hapšenja aktivista?
Osnovna poruka koju bih ja poslao vlasti u vezi sa hapšenjem aktivista i mladih je da uprkos svemu tome, mi imamo veliki broj ljudi koji su i dalje na ulici. Aktivista Ivan Bjelić je još uvek u pritvoru. Mislim je da je njima Ivan trn u oku zato što je ranije predvodio određene akcije koje su blokirale grad. Mislim da pokušavaju da preko Ivana izvedu pokusnu vežbu i time pokažu šta će se desiti u nekom najekstremnijem slučaju sa ljudima ako nastave da organizuju ili da izlaze na proteste.
Akcija u Rektoratu se, uprkos smetnjama i pritiscima, održala. Je li to na neki način pobeda studentske volje?
Sada kada se sve završilo, mislim da je ovo bila jedna važna simbolična, ali i praktična pobeda. U ovoj akciji nisu učestvovali samo studenti, već i mladi aktivisti i podmladak Pokreta slobodnih građana i Narodnog pokreta Srbije. Akcija je bila korisna i pošto vidimo da se pravi određeni jaz između aktivista i političara. Jedna od ideja je bila da se preko saradnje na ovom polju ublaži ta distanca, jer na kraju krajeva, i podmladak partije su naše kolege i koleginice koje svakodnevno viđamo na fakultetima. Pored toga, važno je napomenuti da su tog dana u Srbiji organizovane tri akcije – blokada Tužilaštva u Novom Sadu, naša akcija ispred Rektorata i blokada Brankovog mosta.
Zbog čega dolazi do tog jaza između aktivista i političara?
Politika je termin koji je na lošem glasu i svi ljudi, čak i kritičari ove vlasti pokušavaju da se sačuvaju od nekih epiteta koje bi mogli da dobiju povezivanjem sa partijama. Ljudi često smatraju da je aktivizam neiskvaren, a da je bavljenje politikom iskvareno, bilo da se njom baviš kao narodni poslanik ili kao omladinac. Mislim da nam je u ovakvim trenucima neophodno jedinstvo cele građanske opozicije. Za to je potrebno da se različite grupe okupe i zajedno bore za celokupne promene u društvu umesto da se vodi nekoliko raspršenih borbi za izolovane probleme. Moramo prestati da tražimo rešavanje konkretnih problema i početi da tražimo konkretne uzroke.
Poslanici opozicije su ispred Tužilaštva u Novom Sadu pokazali spremnost za radikalniji pristup protestima. Kakvo je vaše mišljenje o tome?
Apsolutno pozdravljam takvo delovanje narodnih poslanika. Jasno je da su poslanici izašli iz svoje zone komfora i da su bili ti koji su prvi stali na štit i koji su prvi dobili udarce od strane policije. Mislim da se na taj način stiče poverenje u političare. Mi imamo situaciju u kojoj se vodi negativna kampanja protiv političara opozicije. Paralelno sa tim, vidimo i razdore unutar same opozicije koji dodatno obeshrabruju ljude da im daju poverenje. Opozicija je sada pokazala da je spremna i na nešto malo radikalnije, što naravno neće preći taj nivo da se poziva na nasilje. Primer za to može biti incident od pre nekoliko dana kada je policajcu ispao pištolj, što je moglo veoma tragično da se završi. I tada smo videli da su poslanici ostali pribrani i da su rekli ljudima da se odmaknu. Još jedna slika koju doživljavam kao revolucionarni momenat jeste slika Dragane Rakić i Danijele Nestorović kako čupaju štit policajcu iz ruke.
Da li smatrate da su građani više nego ranije motivisani da izlaze na proteste?
Pre svega, moramo uzeti u obzir i to da je policijska brutalnost prešla na jedan sasvim novi nivo. Rečenica koja se često ponavlja u medijima jeste da što je bliži kraj režima, to će režim postati sve agresivniji. U potezima vlasti se definitivno vidi nervoza. Ono što sam takođe primetio jeste da svi protesti koji se sada organizuju imaju drugačiju formu od ostalih protesta, pre svega od Srbije protiv nasilja. Ovi protesti, iako su bili svuda po gradovima, donekle su bili centralizovani. Epicentar je i dalje bio Beograd, a ostali su davali podršku. Sada vidimo da mnoge grupe građana, lokalna udruženja, neformalne grupe pozivaju ljude i prave sopstvene akcije koje služe tome da pozivaju vlasti da preuzme odgovornosti.
Ostavke i hapšenja odgovornih lica, uključujući Gorana Vesića, usledile su nakon pritiska javnosti. Smatrate li da je to preduzimanje odgovornosti?
Mislim da je svakako potrebno nastaviti ovaj pritisak. Dosta je tema ovde prisutno pored Novog Sada, pošto imamo situaciju da su ljudi koji su izašli da iskažu svoje nezadovoljstvo uhapšeni, a oni koji su krivi su slobodni. Neki od njih, poput Gorana Vesuća, jesu uhapšeni, ali to vidim kao šminkanje i krizni menadžment vlasti kako bi se umirila situacija. Ipak, mislim da hapšenja određenih funkcionera vlasti ne moramo nužno da posmatramo ovako, već to može ljudima dati motivaciju da nastave da izlaze na ulice i da očekuju više. Pored toga, mi ćemo se sada fokusirati na određene akcije kojima se zahteva hitno puštanje aktivista, među kojima je Ivan Bjelić.
Protesti se, kako kažete, sada vode na više frontova. Šta nam to govori o političkoj krizi u kojoj se Srbija nalazi?
Ne mogu da procenim da li je kraj ove vlasti blizu, negde slutim da se ide u tom smeru zbog pojačane agresije policije prema aktivistima i prema građanima, ali ne bih žurio sa tom pretpostavkom. Vidi se da su građani nezadovoljni, da je Srbija u krizi već godinama. Kada je kriza dugačka, ona se normalizuje i ljudi nauče da žive tako, to im postaje neka normalnost. Bitno je sada naglašavati i ovu činjenicu: da je kriza u toku i da nju ne izazivaju građani već vlast, a da građani samo reaguju.
Ključna je stvar da postoje politički akteri i građani koji će komunicirati sa onima koji možda nemaju priliku da ih čuju u medijima, koji možda nemaju svest o tome da je ta kriza iznad nas non-stop, a da ne žive u utopiji kakva im se predstavlja na Pinku ili Hepiju.
Šta mislite, kakve posledice po naše građane ostavlja prikrivanje ove krize?
Tu važnu ulogu igraju mediji, poput Pinka i Hepija, koji se neprestano bave spinovanjem, što može biti veoma opasno. Na primer, o slučaju Vesića sam video nekoliko naslova poput “Žuto tužilaštvo je uhapsilo Gorana Vesića”. Ponovo se igra na tu kartu – izbegava se činjenica da oni koji imaju apsolutnu vlast moraju imati i apsolutnu odgovornost.
Koji je okvirni plan za dalji rad grupe Borba?
Planiramo razne akcije koje će se nastaviti u saradnji sa ostalim aktivističkim grupama, poput SviĆe i Stava. Mislim da je ključna stvar da nastavljamo da pozivamo na odgovornost i da pokažemo solidarnost sa žrtvama iz Novog Sada. Čini mi se da se vlast trudi da i ovo baci pod tepih, a naša je dužnost da insistiramo da tema ostane aktuelna kako ne bi prošla kao “Ribnikar” i Dubona i Malo Orašje, i mnoge druge tragedije. U slučaju da ne uspemo da nađemo odgovornost u ovoj borbi, plašim se i da pomislim šta bi sledeća tragedija mogla da bude… Čini mi se da što više vreme prolazi, tragedije postaju sve veće i veće, i da ako to postane svakodnevica, mi više nećemo reagovati… I gde će onda biti ta crvena linija? Zato, preko ove linije ne bismo smeli da pređemo.
Izvor: Vreme / Mila Jovanović
Foto: YouTube printscreen
