Politička scena u zemlji prethodnih mesec dana neodoljivo podseća na ekspres lonac – sa svakom novom blokadom i protestom eskalacija krize se nastavlja, pritisak se pojačava, a para nema gde da pobegne. Ulozi se podižu, tenzija je opipljiva, a incident većih razmera je pukim slučajem izbegnut. Ovo je, naravno, svim političkim subjektima kristalno jasno, ali ono što ovu situaciju čini posebno opasnom je što su se i vlast i opozicija našle u situaciji u kojoj ne smeju da povuku potez koji bi popustio ventil i izbegao neminovnu eskalaciju.
Koliko god situacija delovala bezizlazno u ovom trenutku, hipotetički postoji niz poteza koji bi doprineli spuštanju tenzija i povratku u disfunkcionalnu svakodnevnicu u kojoj je dominiralo verbalno, a ne fizičko nasilje. Ali kontekst u kojem je došlo do serije blokada i protesta, njihovi dublji povodi i predistorija onemogućavaju izlaz iz pat situacije.
U toku dana ponovo je u više mesta u Srbiji održana akcija Zastani Srbijo, u kojoj se 15 minutnim blokadama u tišini odaje pošta stradalima, ali i zahteva krivična i politička odgovornost. U više mesta došlo je do manjih incidenata kada su pojedinci u automobilima pokušali da probiju kolonu.
Ovakva akcija usledila je dan nakon što je opozicija objavila audio snimak na kojem se navodno čuje funkcioner SNS-a iz Novog Sada Damir Zobenica na kojem daje instrukcije o tome kako članovi stranke treba da opstruišu akciju i vređaju učesnike. Iz vladajuće stranke su negirali da je u pitanju snimak Zobenice, tvrdeći da se radi o snimku generisanom od strane veštačke inteligencije.
A nakon što je akcija „Zastani Srbijo“ održana ispred zgrade Rektorata Beogradskog univerziteta grupa studenata sa više fakulteta je upala u zgradu, rekavši da počinje dvanaestočasovnu blokadu. Iako nisu otvoreno rekli šta je cilj blokade, iz onoga što su preneli pojedini izveštači, verovatno se traži krivična odgovornost ljudi koji su odgovorni za napad na studente Fakulteta dramskih umetnosti koji su tokom prethodne blokade onemogućili prolaz na bulevaru ispred fakulteta.
Tiho vrenje i eskalacija krize
Razvoj aktuelne političke krize, koja ovih dana ulazi u svoju zapaljivu fazu, može da se prati još od 2020. godine i odluke većeg dela opozicije da bojkotuje izbore. Drastičan korak bojkota se pokazao kao promašaj, prvenstveno zbog prevelikih očekivanja opozicije od međunarodne zajednice koja je ravnodušno gledala na gotovo jednopartijski sastav parlamenta. U narednim izbornim ciklusima opozicija je pokušavala da se ukrupni kroz više ad hok koalicija, verujući da su u oktobru 2023. godine u tome i uspeli formiranjem koalicija Srbija protiv nasilja. Na talasu masovnih protestnih okupljanja, vlast je raspisala još jedne vanredne parlamentarne izbore, a opozicija je po prvi put od 2012. godine računala da će makar načeti hegemoniju vlasti. To se nije desilo, a postizborni period obeležili su optužbe na račun legalnosti glasanja koje su dolazile i iz inostranstva. Opozicija je pokušavala da svoje argumente podvuče još jednim ciklusom masovnih protesta, ali se ta energija istrošila. Na kraju se vlast odlučila za strateški kompromis, a u drugom poluvremenu ove izborne sage je potukla opoziciju, prvenstveno zbog toga što se koalicija pocepala.
To nas dovodi do ove situacije. Pad nadstrešnice zatekao je opoziciju u trenutku kada pokušava da sanira štetu koja je nastala rascepom, uz poteškoće da sakrije i dalje postojeće animozitete između pojedinih lidera. Zbog protraćenih šansi i pogrešnih poteza i procena iz prethodnih godina, političku borbu protiv vlasti u velikoj meri preduzeli su aktivistički pokreti koji su napravili jasan otklon od stranaka opozicije. A kada je poziv opozicije na još jedan masovni protest u Beogradu propao, jedino što im je preostalo je da preuzmu metod političke borbe aktivista.
Blokada suda i tužilaštva u Novom Sadu, gde su u prvim redovima bili upravo opozicioni prvaci je s jedne strane primoralo vlast na ustupke u vidu hapšenja osumnjičenih i puštanja dela aktivista, a sa druge je predstavljalo prvi potez koji je naišao na odobrenje opozicione javnosti i aktivističkih grupa. Nakon toga, opoziciji je ponestalo drugih manevarskih poteza, oni sada moraju da nastave sa blokadama i protestima. U suprotnom, rizikuju da budu potpuno marginalizovani. Pritom, protesti su u tolikoj meri decentralizovani, da je naivno verovati da bi „spuštanje lopte“ opozicije imalo ikakav uticaj na sve druge pokrete koji trenutno protestuju zbog različitih stvari.
A kao što opozicija ne može da se povuče, isto tako ne može ni vlast. Ako su događaji nakon decembarskih izbora išta pokazali, to je da je vlast spremna na izvesna taktička povlačenja kako bi kupila vreme, računajući da će deizntegracioni procesu unutar opozicije uraditi svoje. Ipak, zahtevi javnosti nakon pada nadstrešnice daleko prevazilaze kratkotrajne ustupke, traže se stvari koje dovode u pitanje same principe na kojima se temelji vlast. Ostavka premijera Vučevića bi simbolički predstavljalo preuzimanje krivice vlasti za tragičnu smrt ljudi, što je više od onoga što vlast u ovom trenutku može da proguta. Pojedine ostavke i hapšenje par funkcionera jeste priznanje postojanja problema, ali se šalje poruka da pad nije sistemska stvar, već nenameran propust nekolicine. Oni nisu želeli opoziciji ni da dozvole održavanje sednice o poverenju vladi, iako je svima tu jasno da je pozicija izvšne vlasti nedodirljva u ovakvom parlamentu. Ništa prihvatljiviji za vlast nije ni zahtevi da se objave svi tajni ugovori vezani za rekonstrukciju pruge, jer ko zna čega sve u tom tamnom tunelu ima. Pritom, kada bi nekim slučajem i pristali na ove zahteve, vrlo brzo bi se ispostavili novi zahtevi u vidu odustajanja od rudnika litijuma, ustupanja Generalštava i niz drugih.
Izbori koje niko ne želi
A kako ni jedni ni drugi ne žele da popuste, dalja eskalacija je neizbežna. A pritom i jedna i druga strana obigravaju oko teme vanrednih parlamentarnih izbora kao potencijalnog izlaza iz krize.
Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je ponovo izvadio kartu savetodavnog referenduma o poverenju predsedniku, što je potez koji povlači još od letošnjih litijumskih protesta, a sa ciljem da celu problematiku prevede na teren svoje lične popularnosti koja je i dalje neupitna. Ipak, opozicija uporno izbegava da se uhvati za tu udicu.
Opozicija, opet, zahtevom za ostavkom predsednika Vlade implicitno traži i parlamentarne izbore. Tehnički, izvodljivo je da većina izabere novog predsednika Vlade, ali na simboličkom nivou ostavka premijera bi podrazumevala i pad Vlade. I pored toga, oni oklevaju da stvari nazovu svojim imenom.
Suštinski, parlamentarni izbori ne odgovaraju u ovom trenutku ni jednima, ni drugima. Uz sve prerogative vlasti, SNS i njihovi partneri ne žele kampanju pod ovim okolnostima dok je sećanje na tragediju i dalje sveže. Ako išta, oni bi želeli da se stvar zaboravi, da građani, uključujući i one koji glasaju za njih, prestanu da gledaju iznad sebe kada ulaze u bilo koju javnu instituciju. Tim pre što je izgradnja i rekonstrukcija objekata svih ovih godina bila jedna od najjačih predizbornih aduta vlasti.
Opozicija ne želi glasanje zbog toga što nema nikakve garancije da bi na njima prošla išta bolje nego na junskim lokalnim izborima. Pored toga, izborni uslovi su i dalje identični kao što su bili, pa postoji objektivna bojazan da bi se opozicija opet pocepala po starim linijama podele ko je za bojkot, a ko za izlazak na izbore.
Stoga će stvar nastaviti da funkcioniše po principu ekspres lonca. Opozicija i aktivisti će nastaviti sa protestima i blokadama, a ovoga puta ne postoji opasnost od toga da će se građani umoriti, jer ih na ovim protestima uglavnom ni nema. Vlast se za sada uzdržava da upotrebi otvorenu policijsku represiju, ali je sve teže odbraniti tezu da se protestima suprotstavljaju nasumični građani, imajući u vidu da je dosta prolaznika već identifikovano kao članovi SNS-a. Incidenti većih razmera su za sada izbegnuti, ali je samo pitanje dana kada će doći do ozbiljnije esklacije.
Izvor: NIN / Vuk Jeremić
Foto: YouTube printscreen
