Voja Brajović: kulov je onaj koji je nikao i vuče one odozgo nadole

Nagrada Zlatna antena, koju je nedavno dobio za sveukupan doprinos regionalnoj produkciji serija i drama, za Voju Brajovića, barda srpskog i jugoslovenskog glumišta, potvrda je da i drugi ljudi na prostoru nekadašnje zajedničke zemlje misle da je moguće ići ka boljoj budućnosti. Dobitnik najznačajnijih pozorišnih i filmskih nagrada za Radar ističe da naš bivši život u zemlji u kojoj smo nekada rođeni nameće potrebu za zajedništvom. „To nikako ne znači hegemoniju jednih nad drugima. Ja sam suverenista, ali prihvatam nečije domaćinstvo i to ne znači da ne možemo biti dobri prijatelji i saradnici“, kaže Brajović.

Sedimo li, ipak, još na tom balkanskom buretu baruta?

Nažalost, da. Stalno se strahuje od trećeg svetskog rata, a ja mislim da ni Drugi nije prestao. Nije tu bilo mira, i nažalost, mi smo bili ti koji smo dokazali da čak ni balkanski ratovi nisu okončani, već su nesrećnih devedesetih odneli tolike živote i doneli toliko nesreće. Ako pobedimo sami sebe, ugasićemo ili bar skloniti to bure baruta.

Za N1 stvarnost ste opisali Šekspirovim Sonetom 66. Znači li to da se za 400 godina u ljudskoj prirodi ništa nije promenilo, da nismo nimalo napredovali kao vrsta?

Sigurno da Šekspir to nije pisao sa mišlju da će njegov Sonet biti aktuelan i za 400 godina. To je dar, neki kažu božiji, u svakom slučaju poklon univerzumu za svako doba. I nije samo Šekspir, imali smo i mi divne ljude, ogromnog talenta, setimo se Njegoša, Sterije, Krleže… Oni su iz svog dara poručivali nešto što će ostati za vjek i vjekova. Ali, da mi u Sonetu 66 toliko prepoznajemo sadašnjost, to je za divljenje ljudskoj vrsti.

A šta o nama govori činjenica da je taj sonet aktuelniji nego ikada?

Kad Šekspir ukazuje na snagu straćenu nesposobnom vlašću, kad govori o umetnosti kojoj moćnik uzde stavlja, kad ukazuje na zločince koji vladaju dobrotom i mračnjaštvo koje mudrošću upravlja, to se ne odnosi samo na nas. To se odnosi na sva društva koja su zatvorena i podložna populističkom, totalitarističkom sistemu, u kojima cveta kriminal i nepoštovanje sloboda. To je, rekao bih, univerzalna himna.

Rekli ste, takođe, da su pozorišta ponovo puna i da vas to podseća na devedesete godine kada su ona bila punija od crkvi, jer ih tamo ne lažu. Da li nas i sada, kao i devedesetih, lažu?

Služiti veri, a ne aparatu koji upravlja društvom, osnova je svake religije. I to ne samo hrišćanstva. To je primarno, ljudi to prepoznaju i ne prihvataju da služe aparatu. Mislim da je to veliki nauk za institucije, za Crkvu… Verujući ljudi najviše reaguju, protiveći se tome da Crkva služi državi, a ne vernicima i veri. Znate, vera je nešto što ljude održava. Mi smo tako prolazni, naš vek je toliko kratak i ne treba se zanositi verovanjem u neki drugi život. Treba da verujemo da svojim postojanjem činimo dobro tu gde jesmo. Nije dovoljno samo misliti o dobru, činiti dobro je ono što nas obavezuje.

Svedoci smo da se vašim kolegama glumcima i rediteljima zabranjuje da rade zbog drugačijeg stava, ali nisu oni jedini na udaru. Ovaj režim tako lako udara na sve koji nisu saglasni sa vladajućim mišljenjem, kako gledate na to?

To je jedna dobro smišljena i organizovana odbrana režima zbog straha da se ne izgube pozicije. Poniziti, uvrediti protivnika, izmisliti mu bilo kakav rep da bi se on omalovažio i da bi se i dalje manipulisalo ljudima, koji nisu u stanju da razmišljaju ili ocenjuju činjenicu da se neko optužuje i blati zato što drugačije misli, to je naum. Ne odnosi se to samo na umetnike, iako je to najbolnije. Šta je umetnost nego lečenje, ozdravljivanje? Svaka umetnost nam nešto daruje. Kad slušamo neku apstraktnu, klasičnu muziku, ona nema svoju priču, ali nas nadahnjuje, uzbuđuje, obogaćuje i oplemenjuje. To je cilj umetnosti i zato je najviše bolno kad se ostrve na umetnike. Zabraniti reditelju da režira, slikaru da slika, piscu da piše … to su nepravedne i teško izlečive stvari u budućnosti. Kao mlad glumac bio sam svedok kad su zabranjivali predstave Ace Popovića, Dragoslava Mihailovića i to na takav način da to izgleda kao samocenzura. Dakle, da sami skinemo predstavu, jer smo svesni da ona ne doprinosi razvoju društva. Mislim da je tada, pogotovo kad je u pitanju predstava Kad su cvetale tikve, povučena ručna kočnica u velikom naletu umetnika. I to u svim oblastima. Umetnici su bili raširili krila u slikarstvu, filmu, imali smo najveću produkciju rok muzike posle anglosaksonske… To je skretanje u poziciju poslušnosti, iako su se ljudi borili protiv toga. Setite se samo crnog talasa na filmu. Vi se osvrćete na Šekspira, a ja mislim da mi imamo pesnike koji mogu da se takmiče sa pesništvom celog sveta.

Uspevaju li umetnici da se odupru diktatu politike, šta se zbiva sa slobodom koju umetnost podrazumeva?

Umetnici se etiketiraju i to zato što su se pobunili za opšte dobro. Ima kolega koje legitimno prihvataju da podrže vlast i mislim da to rade iz nekog svog interesa. Ovi drugi, koji protestuju želeći zdravu sredinu, ne rade to iz svog interesa. Oni rade sa vizijom opšteg dobra, očuvanja neke lepote, zdravlja i na njih se survavaju salve uvreda. Znamo šta se dešava oko kopanja litijuma i borbe za očuvanje životne sredine. Kako se ne osvrnuti na potrebu tih ljudi da se vlasti ukaže da će za vjek i vjekova tu ostati ogromna rupa, da će to biti jalovina. Ne znam da li postoji tužnija reč, to znači da tamo nikad više ništa ne može roditi. I to u Srbiji, koja je tako mala i tako lepa, pitoma. I sad će tu neko da iskopa ogromnu rupetinu. Neću uopšte da ulazim u to koji je naš ekonomski interes. Ekonomija je pitanje dogovora, dok je pravo pitanje logike. I zato se sada vraćam na one naše divne pesnike. Pronašao sam jednu pesmu, koju ne znam napamet, ali ću je pročitati, jer se po mom mišljenju, odnosi na problem koji smo dotakli.

To je Branko Miljković napisao 1957. u pesmi Pohvala svetu. Zašto napuštamo svet koji bi svima bio lep. Ne znamo da li bi svima bilo korisno. Šta znači to što iz velikog sveta dolaze i čestitaju na velikom ekonomskom prosperitetu? Pa šta mislite, da je u Saudijskoj Arabiji koja ima toliko nafte svaki Saudiarabijac obezbeđen. Samo će bogatiji biti još bogatiji, a naša zemlja opustošena.

„Toplog zeca“ proživljava, recimo, vaša koleginica Svetlana Bojković upravo zbog ovoga o čemu govorite.

Pogledajte, kakve su to besmislice. Pa da neće ona možda imati neke koristi od toga u Nedeljicama? Ili boreći se za saniranje nekog otpada, koji ugrožava živote.

Šta nam to govori o prirodi ovog režima?

To je slepilo i zaluđivanje samoljubljem. I strah. Pitanje je da li su svi u toj jednoj monolitnoj stranci istomišljenici? Ali, neko kaže, a to je ono naše staro, neka ide kako ide. Postoji jedna nepobitna činjenica. Na izbore izlazi malo ljudi, 55, 56, najviše 60 odsto. Od toga neko dobije 27 ili u koaliciji 30 odsto i osvoji vlast, a to nije ni trećina glasačkog tela. Bilo bi poštenije da glasanje bude obavezno. I onda kad neko pobedi, treba im pružiti priliku da vidimo šta mogu da urade. Naravno, opozicija je tu da ih opominje i vraća na prave puteve, ali i da ih podrži u njihovoj viziji. Pa kad vidimo šta su uradili, opet ćemo ih ocenjivati na sledećim izborima. Mi na vlasti imamo manjinu koja se postavlja kao da je apsolutna volja naroda da oni vladaju. Pri tome, smatra da su svi oponenti zapravo mrzitelji i neprijatelji države. To je nedopustivo, to nije demokratsko društvo. Ceo javni sektor, a to su prosveta, zdravstvo i kultura, ugrožen je time što nema dovoljno sredstava za život. Uzmimo recimo lekara koji do kasnog popodneva radi u državnoj bolnici, a odmah potom trči u privatnu praksu da bi mogao da preživi. Šta je njegov život? Prosvetne radnike napadaju đaci i njihovi roditelji, a oni treba da budu uzor, ideal tom detetu. Gledao sam svog profesora filozofije i razmišljao kako bi bilo fantastično da postanem nešto poput njega. Roditelji sada savetuju ćerke da se ne zabavljaju sa profesorom matematike, jer je to neka beda u ovom sistemu vrednosti. Penzioneri gledaju da li su višak ili da se održavaju da bi pomogli svojoj deci i unucima da prežive.

Govorili smo o političkim zabranama, koliko one mogu da koštaju ljude?

Ivo Andrić kaže: „U klancu voda vri.“ Pitanje da li su zabrane klanac u kome se nalazi nešto što se zabranama protivi, što se bori da to probije ili ljude ostavlja bez inspiracije? Uvek mislim da će umetnost opstati, kao što opstaje Šekspir ili Sofokle. Ključno je ne podleći udvorištvu. To je nešto što je najbolnije, a mi imamo sklonost da budemo udvorice, da vaspitavamo decu da vole više Tita nego roditelje. To me plaši, a inače mislim da rođeni umetnik ne može prestati da to bude.

Da li ste nekada i sami bili u situaciji da budete zabranjivani?

Učestvovao sam u predstavi Kad su cvetale tikve i predstavama Ace Popovića Mrešćenje šarana i Pazarni dan, koja je bila zabranjena u Pirotu, u Savremenom pozorištu na Krstu, ali smo njom, ipak, otvorili Zvezdara teatar. Sećam se Pazarnog dana, bio sam pozvan u Opštinski komitet i tamo su mi rekli: „Šta ti treba da nosiš taj prsten kao Tito?“ Uopšte nisam nosio prsten. Doneo sam knjigu i pitao ih da li su je čitali. Odgovorili su da nisu, ali da su čuli. Dao sam im da pročitaju, da mi kažu gde su tu uopšte pominje Tito, gde se ruži sistem. To je više jedan ciničan odnos Ace Popovića prema čitavoj toj priči. Onda su rešili da se ta predstava igra u Zvezdari, ali da ne može da gostuje nigde. Neka tu bude ta trovačnica, ali da se infekcija ne širi dalje. Kad je u pitanju Mrešćenje šarana situacija je drugačija nego sa predstavom Kad su cvetale tikve. Ljudi koji su gledali premijeru Tikava, žalili su se Titu i pitali šta se to zbiva u Jugoslovenskom dramskom pozorištu? Tito se osetio povređenim jer je vojska pustila Ljubu Vrapčeta da se obračuna sa Stoletom Apašom. Dakle, on kao vrhovni komandant te vojske se osetio strašno uvređenim, jer je uvrediti vojsku značilo uvrediti njega. Upravnik JDP-a je bio veliki Bojan Stupica i nama su savetovali da to sami skinemo. I to se tako i desilo. Nikad to neću zaboraviti, na tu petu predstavu su svi došli, prepuno gledalište, a među nama samrtnička atmosfera. U salonu JDP-a se donosi odluka da se to, ipak, ne igra. To je velika predstava, svi su bili užasnuti, a onda je jedan od velikih glumaca pokušavajući, tobože, da smiri situaciju, rekao: „Jedna predstava više ili manje, nije važno.“ Lično mislim da je to koštalo života Bojana Stupicu, pa i Ljubišu Jovanovića. Poživeli su pola godine nakon toga. Jedan je umro u 61, drugi u 60. godini. To su ljudi u punoj snazi. Pozorište je živa reč, vlast se plaši pozorišta. Ona su 90-ih bila puna, ali političari nisu dolazili. Apsolutno nisu smeli. Tačno su znali šta predstava hoće da kaže, bez obzira na to da li su to Rodoljupci, Pozorišne iluzije, Ruženje naroda, Bure baruta…

Dolaze li danas političari u pozorišta?

Ne viđam ih i nisam tužan zbog toga.

Svojevremeno je Čerčil, u vreme kada su nacisti bombardovali London, jednom od ministara koji je predložio da se novac za odbranu namakne iz kulture, odgovorio pitanjem: „A šta onda branimo?“ A šta mi branimo ako su izdvajanja za kulturu u Srbiji manja od jedan odsto budžeta?

Bio sam ministar kulture od 2007. do 2008. u kohabitacionoj vlasti, premijer je bio Vojislav Koštunica, a predsednik Boris Tadić. U Ministarstvo sam doveo vredne i posvećene ljude za koje sam znao da znaju ono što ja ne znam. Napravili smo krovni Zakon o kulturi, kratko sam bio ministar, ali sam namicao novac iz tadašnjeg Ministarstva za investicije od posebnog interesa za državu. Pretvorili smo san u javu, uvodeći nacionalne penzije i kad bih sve to uračunao, budžet je prelazio jedan posto.

Šta branimo onda, ako je tačno ovo što je Čerčil rekao?

Političari brane svoje lične interese i zatupljivanje. U urbanoj sredini u kojoj sam odrastao, u Beogradu, gde sam rođen i Valjevu, gde sam sticajem okolnosti završio gimnaziju, odigravala se večita borba protiv primitivizma. Mi smo je nazivali borbom protiv kulova. Kulov nije seljak, čak nije ni snob, ni malograđanin. To je onaj koji je nikao i koji vuče one odozgo nadole. Ta bitka je izgubljena. To je smišljen, opasan projekat koji se sprovodi kroz pink kulturu i on pogoduje tom carstvu primitivizma. To je povlačenje čitavog društva na dno i od toga se teško spasti. Mi vidimo da se pojavljuju neki hrabri borci protiv toga, ali oni odmah bivaju obeleženi, ispljuvani, marginalizovani… A reč je o našim najvećim vrednostima.

Pomenuli ste pink kulturu, kako gledate na to što je kulturu zamenila industrija jeftine zabave? Ovih dana smo gledali promociju teatra Odeon vlasnika Pinka, Željka Mitrovića?

Jeftina zabava nije zamenila kulturu, ona je osvojila prostor. Kamo sreće da ima još više pozorišta, Beogradu treba još četiri-pet pozorišta. Postojao je projekat još pre četvrt veka da se Odeon pretvori u pozorište. O ovom sad ne mogu da sudim, nisam to gledao, ne znam šta se tamo daje. Ono čega se bojim je činjenica da se rađa glumački proletarijat. Svake godine iz pet ili šest priznatih škola izlazi 100 glumaca. To su mladi ljudi od 22-23 godine. Generacija starija deset godina ima sada 32-33 godine. Dakle, 1.000 mladih ljudi bez perspektive. I to nisu samo glumci. Tim mladima ljudima ne omogućavamo ništa. U socijalističkom društvu smo imali elektromehaničara, poštara, medicinsku sestru, koji su na svom radnom mestu dobijali bodove koji će im omogućiti da dobiju stan. To je danas nemoguće. U kulturi su postajali SIZ-ovi i sistem nagrađivanja „dinar na dinar“, pa koliko zaradite, još toliko dobijate. Ne znam kako su u tom Odeonu plaćeni glumci, ali znam da u serijama mesečno imaju nekih 500 ili 1.000 evra i oni su radna snaga. To je neka vrsta robovlasničkog odnosa.

Rekli ste da se ne može biti apolitičan jer se politika bavi nama u svakom segmentu života. Kako vam danas izgleda politika u Srbiji?

Sve je politika. Kad sam pomenuo Branka Miljkovića, to je njegov vapaj. Kad govorimo o Šekspiru, on upozorava politički. Ima jedan izraz kod nas na selu, kad neko vrda i mudruje, ljudi obično kažu nemoj da mi političiš, molim te. A politika je i cena hleba, koliko je dece ugroženo vršnjačkim nasiljem, kakva je mogućnost da imamo dobro grejanje ili čist vazduh, da budemo među najboljim reprezentacijama u fudbalu. Sve je to briga o jednoj velikoj porodici. Ne možemo imati državu koja prema svojim građanima ima odnos kao maćeha prema deci koja nisu njena. Ili, ipak, možemo. Nažalost.

Od 2008. do 2012. bili ste predsednikov savetnik za kulturu. Šta biste da ste u prilici savetovali sadašnjem predsedniku Vučiću?

Teško je njega savetovati i ne verujem da on uopšte ima savetnike. On je toliko „zauzeo“ da savetuje i savetnike. Činjenica je da bih mu uvek govorio, bez obzira na to što ga ne podržavam, da se ne okreće protiv drugih. Pogotovu protiv ljudi koje krasi istinska čovečnost i koji se bore samo za istinu i pravdu. To je nešto što bi mu jednom, kad ne bude na vlasti, donelo miran san. To je poruka i za one koji budu došli na vlast, da ne učine nikakvo zlo, nikakav revanšizam.

Kultura je uvek oblikovala društva i pojedince, ona je bila važna i za demokratije i za diktature, s tim što su diktature pokušavale da je kontrolišu. Aktuelna vlast podstiče kulturu spektakla i rijalitija, kako to utiče na društvo, a kako na pojedince?

Kultura nije samo umetnost, ona je negovanje društva. Ako izađemo na ulicu i pitamo nekoga da li je Dostojevski napisao Rat i mir ili Zločin i kaznu, možda neće znati. Ali, to nije nekulturan čovek, on je neobrazovan. Ali kada izađemo na ulicu i vidimo nekog kako je pljunuo na pločnik, reći ćemo „kakav nekulturan čovek“. Zato je prosveta tako važna, ona je stub. Ta deca koja dolaze, možda i od roditelja koji ne umeju da ih usmere, moraju da imaju učitelja koji to ume. To su temelji kulture. Posle toga sledi učenje. U školi sam znao ko su slikari, operski pevači, glumci… U to vreme sam gledao spektakularne predstave sa Slobodanom Cicom Perovićem, Ljubom Tadićem, Ljiljanom Krstić, Marijom Crnobori. Od čega će danas da živi slikar? Šta je perspektiva darovitog pesnika? Pa pesnici su ranije prepoznavani i zapošljavani u biblioteci, izdavačkoj kući… Mi danas ne znamo da nabrojimo slikare, a imamo tako darovite ljude. I pobegoše svi.

Nedavno smo gledali digitalizovanu verziju serije Otpisani, ljudi vas i dalje pamte po liku Tihog. Prisustvujemo li pokušaju prekrajanja prošlosti, kakva god ona bila, i koliko je opasno to površno posezanje za istorijom?

Mi svedočimo tome. Da je moj otac bio u četnicima, ja bih govorio sa te pozicije. Otac mi je bio prvoborac, majka je sa 15-16 godina oslobađala Beograd. Dakle, oni su neki oslobodioci i stvaraoci novog društveno-političkog sistema. Negde u Jajcu 1943. se skupila neka grupa ljudi, napravila Drugo zasedanje AVNOJ-a i nacrtala granice. Pokušajte da promenite te granice. To znači da je to već tada bila međunarodno priznata tvorevina. Naravno, uz pomoć velikih imperija, pre svega Engleske. Kad ste već pomenuli Otpisane, i danas se prepričavaju detinjarije ko je pobio više Nemaca, ali to je bila borba protiv domaćeg zla. Kriger je bio folksdojčer, ali cela ova ekipa koja mu pomaže su naši ljudi. U tom vesternu se, dakle, radi o borbi dobra protiv zla. U Povratku otpisanih, četnički kapetan koga igra Bata Živojinović hoće da likvidira Nedićevog ministra, dakle, kolaboracionistu. Treba otvoreno govoriti, a ne prekrajati.

Uvek ste govorili da niste birali uloge, da ste na tržištu i da ste uloge dobijali. Da li, ipak, ima nešto što niste odigrali, a želeli biste?

Zaista nema, toliko igram da nisam siguran da imam snage za sve to, da li sam uopšte gledljiv posle toliko uloga. Na repertoaru u ovom trenutku imam još šest naslova. Hvala Bogu, ima još publike. Odigrali smo 252 predstave Voz Kormaka Mekartija u Zvezdara teatru. Igram jednu od najizazovnijih uloga u predstavi Otac Florijana Zelera u Ateljeu 212. U JDP-u igram u Andrićevoj Gospođici više od 10 godina. Čak kad bi mi neko rekao da izmislim neku ulogu, ne bih znao šta.

Izvor: Radar / Zoran Preradović
Foto: YouTube printscreen