Autor dokumentarca “Vidimo se u čitulji”, Romilo Aleksandar Knežević, kaže da je podzemlje danas neuporedivo surovije: “Posle dvadeset godina života na Svetoj Gori, u Oksfordu i Parizu, moram da primetim da su ne samo kriminalci agresivni, već smo to i mi, obični smrtnici“.
Sumanuta žudnja za večnošću u kovitlacu dobra i zla tema je debitantskog ostvarenja novinara i doskorašnjeg monaha Aleksandra Kneževića. Reč je o filmu „Vidimo se u čitulji 2.0“, koji je u Art & Popcorn produkciji dobio podršku Filmskog centra Srbije i, kako piše u obrazloženju, predstavlja proširenje narativa i novi pogled na staro, ali ne manje aktuelno društveno pitanje. Premijera je planirana za početak 2025. godine, a Knežević je s Vojislavom Tufegdžićem bio koautor kultnog Vidimo se u čitulji i pisac bestselera Kriminal koji je izmenio Srbiju.
Knežević (1963) je diplomirao i magistrirao na katedri za Opštu književnost i teoriju književnosti Filološkog fakulteta u Beogradu, a doktorirao na Teološkom fakultetu Univerziteta u Oksfordu. Od 1990. do 1998. radio je kao novinar u dnevnom listu Politika. Te godine postaje iskušenik u manastiru Studenica, odakle posle dve i po godine prelazi na Svetu Goru, gde je zamonašen u manastiru Hilandar i dobija ime Romilo. Monaški život napustio je pre pet godina. Danas je viši naučni saradnik u Inovacionom centru Univerziteta u Nišu, a u zvanju docenta predaje i na Filološkom fakultetu u Beogradu na predmetu Biblijska praistorija i Mojsijevo Petoknjižje. Autor je dve monografije Vreme i saznanje; Teološko čitanje Marsela Prusta, kao i Homo Theurgos Freedom According to John Zizioulas and Nikolai Berdyaev koju je na engleskom jeziku izdala prestižna francuska kuća Les Editions du Cerf.
Poznat je po tome što retko daje intervjue, iako njegova životna priča zavređuje ekranizaciju. U ekskluzivnom razgovoru za Radar, Knežević otkriva šta ga je motivisalo da opet prikaže život žestokih momaka devedesetih godina prošlog veka, ovog puta kroz nešto drugačiju prizmu.
„Prema propozicijama filmskog festivala u Oberhauzenu, gde je film Vidimo se u čitulji prikazan 1995, dokumentarac nije smeo da traje duže od 35 minuta”, kaže Knežević. „Ne računajući video-materijal o Goranu Vukoviću, koji sam samostalno snimio još 1993. za TV Politika, tokom naredne dve godine Voja Tufegdžić i ja smo načinili više od dvadesetak časova video-zapisa. Pre početka rada na filmu, tri i po godine sam pisao o fenomenu kriminala u Politici. Za to vreme sam obradio i razvio desetinu tema koje su mi služile kao smernice u razgovorima s ljudima iz podzemlja. U sirovom materijalu zbog toga nema praznog hoda. Postavilo se pitanje koja od ovih priča treba da bude glavna tema filma, s obzirom na to da se od toliko materijala može napisati desetak potpuno različitih scenarija. Smatrao sam da je bilo najvažnije naslikati psihološku pozadinu bez koje suštinu kriminala devedesetih nije moguće razumeti. Reč je o simbiozi rata, sankcija UN i nezapamćene inflacije, bede i privatnih banaka koje su pokrale narod. Kada kažemo `devedesete` mi uglavnom mislimo na kombinaciju ovih elemenata.“
Šta je bilo neophodno tada da žrtvujete?
Prvenstveno, narativne tokove. Na primer, u prvom filmu nije bilo mesta za izuzetno uzbudljive, intimne ispovesti kriminalaca u kojima se na paradoksalan način prožimaju zlo i dobro. Kako je moguće istovremeno biti nemilosrdni, hladnokrvni ubica i nežni otac ili suprug? Taj fenomen smo videli kod nacističkih zločinaca koji žive u idili sa svojim obiteljima, dok nedaleko od njih iza ograde gasne komore rade punom parom.
Šta biste danas istakli o tom ostvarenju koje se s pravom pozicioniralo u istoriji srpske kinematografije?
Suština tog filma se sažima u sintagmi „obični smrtnici“ koju izgovara Bane Grebenarević. S njim sam proveo nekoliko dana u Budimpešti i više puta sam ga čuo da koristi ovaj izraz. Najzad, pitao sam ga ko su ti „obični smrtnici“? „To su oni ljudi“, rekao mi je, „koji za ceo svoj život ne dožive ono što mi doživimo za jedan dan“. Grebenarević nije prihvatao ulogu „običnog smrtnika“. On je, dakle, hteo da pobedi smrt, da postane „besmrtnik“. Grebenarević je često pominjao i reč „Estrada“. Pitao bih ga za mišljenje o nekom kriminalcu, a on bi rekao: „On je ozbiljan, ali nije na estradi.“ A biti na estradi znači, kako to kaže petnaestogodišnja Sonja iz filma, „da te svi vide, da te svi znaju“, rečju, da si slavan. Nesumnjivo da su se devedesetih kriminalci bavili kriminalom zbog sticanja materijalne koristi. Čini mi se, međutim, da im je, makar onim najmlađima, najvažniji motiv ipak bila želja da, po rečima Bate Trlaje, „izađu iz ovog sivila“. To je bilo sivilo anonimnosti, sivilo koje su poistovećivali sa smrću i zaboravom: Bilo je važno steći oreol slave, makar i posthumno. Otuda naslov Vidimo se u čitulji znači „vidimo se na mestu u kome je slava preobrazila smrt u besmrtnost“.
Otkud naslov filma, koji ste i sada zadržali?
Zanimljivo je da je kriminalni milje sam iznedrio ovaj izraz. Posle jedne konferencije o ratnim zločinima, održanoj 1995. u hotelu „Metropol“, razgovarao sam s pripadnikom paravojne formacije „Žuti mravi“. On me je na rastanku pozdravio rečenicom „Vidimo se u čitulji“. Ovaj nesuđeni narodni pesnik očigledno je bio nadahnut fenomenom čitulja koje su kriminalci devedesetih davali svojim nastradalim prijateljima. Kao što se sećamo, nekada su te čitulje zauzimale i po nekoliko stranica i bile su objava i ozvaničenje tobožnjeg prelaska iz smrti u besmrtnost.
Šta je ostalo nedorečeno?
Još tokom snimanja mi je bilo jasno da intimne priče kriminalaca imaju veliki potencijal. Međutim, sticajem okolnosti tek pre tri godine sam našao malo vremena da razmišljam o pravljenju novog filma. Ukratko, u Vidimo se u čitulji 2.0 prikazujem ispovesti četiri aktera čiji psihološki profili opisuju ceo raspon identiteta podzemlja. Film započinje pričom najmlađeg prestupnika čiji je san da postane „broj 1“. Na nju se nadovezuje ispovest sredovečnog kriminalca koji govori o ubistvima u kojima je učestvovao, o razbojništvima i bekstvima iz zatvora. Zbog svog nepokolebivog optimizma, vidim ga kao Feliksa Krula srpskog podzemlja. Treći antiheroj je potpuna suprotnost prethodnom. Dobio je nadimak „najmalerozniji kriminalac u podzemlju“, jer je robijao po evropskim zatvorima i samicama i za dela koja nije počinio. On je verovatno najdepresivniji prestupnik koga sam imao prilike da upoznam. Četvrti akter je „najveći cinik među kriminalcima“, on razotkriva mitove podzemlja, opsednut je seksom, želi da povrati pređašnje pozicije u svetu kriminala. Sve četiri priče se završavaju tragično. Ovaj osnovni pripovedački tok se grana u razgovore sa zavađenim gangovima, odslikavajući lažni sjaj i istinsku bedu života u podzemlju. Trebalo bi, svakako, napomenuti da u ovom filmu ima i potpuno novih likova od kojih su se neki od njih u međuvremenu probili u sam vrh podzemlja.
Novinari su često pitali reditelja Janka Baljka da li će biti nastavka filma i on je odgovarao da je to nemoguće u tom obliku.
Ako je reč o pravljenju novog filma od starog materijala, Baljak doista nije mogao da napravi nastavak zato što mu sirovi materijal nikada nije ni bio dostupan. Naime, Voja Tufegdžić i ja smo apsolutni vlasnici video-zapisa. Mi smo već počeli da snimamo kada smo Verana Matića zamolili da nam da nekoga ko bi bio realizator i osoba za tehničku pomoć. Nasuprot lažnim mitovima stvorenim tokom poslednje tri decenije, moram da kažem da je Baljak prvi put u životu video kriminalce iz Čitulje kada smo ga mi par puta odveli na snimanje. Tokom snimanja nije sa njima progovorio ni reč, jer to nije ni bio njegov posao. U to vreme on ništa nije znao o ovoj tematici. Tek kasnije će postati „stručnjak“ za kriminal. Sva poznanstva i pristanak na razgovore obezbedili smo Voja i ja, tako što smo godinama pre toga pisali o kriminalu i stvarali veze u podzemlju. Od tridesetak snimanja koliko smo imali, Baljak se pojavio na tri ili četiri. Jedan od tih izlazaka bila je sahrana, dakle, događaj koji nije zahtevao poznanstva i koji je bio otvoren za javnost. Povrh toga, Baljak nije imao nikakvog udela u pisanju scenarija, koji je i najveći kvalitet ovog filma. Nije potrebno biti veliki stručnjak pa videti da je upravo kinematografski aspekt zapravo najslabiji deo Čitulje. Baljkov učinak se sveo bukvalno na nekoliko filmskih dosetki, poput one u kojoj Kristijan na odjavnoj špici kaže: „Nepobediv sam“. Najzaslužnija za „pokrivanje“ scenarija i za vizuelni identitet filma je zapravo montažerka Jovana Krstanović. Greška je bila u tome što smo Voja i ja pomalo naivno dopustili da Baljak bude potpisan kao reditelj. Kako se režija u ovom filmu u devedeset pet odsto slučajeva svodi na nalaženje odgovarajućih kadrova za ilustrovanje scenarija, onda smo mi, Voja i ja, podjednako reditelji, a ne samo idejni tvorci, autori i scenaristi.
Koji su noviteti u filmu Vidimo se u čitulji 2.0?
Sa stanovišta scenarija ovo je sasvim nova priča. Treba napomenuti i da sam odlučio da novi film bude bez naratora. Što se režije tiče, film je ispričan filmskim jezikom koji se retko sreće u dokumentaristici. Vidimo se u čitulji 2.0 zapravo i nosi ovu oznaku iz sveta tehnike zato što je reč o novoj generaciji tog filma. Sledeće godine biće tri decenije od kako je napravljena prva Čitulja i bilo bi neozbiljno kada bih se pretvarao da se za to vreme svet nije promenio.
U čemu se ogledaju te promene?
Novi film je hibridno ostvarenje, delom i zbog animacija. One ne služe samo kao ilustracija, već i kao mogućnost za ironijski i humoristički otklon. S obzirom na to da su neki akteri filma u međuvremenu postali kultne ličnosti potkulture, mislio sam da je prirodno da se njihov status negativaca ozvaniči i na stripovski način. Povrh toga, želeo sam i da se poigram s filmskom sintaksom tako što ću moj doživljaj devedesetih izraziti neverbalno i ekspresivno. Zbog toga sam osmislio desetak montažnih sekvenci u kojima „govore“ samo slika i zvuk. U nekima od njih koristim muziku koju su tokom snimanja slučajno zabeležili naši mikrofoni. Primerice, dok se s Grebenarevićem vozim u kolima kroz Budimpeštu, upravo prolazeći pokraj Šečenjijevog mosta, jednog od simbola Mitteleurope, sa CD-a se začuju zurle iz hita I na moju sreću došao je red Snežane Savić. Te zurle sam shvatio kao simbol „varvarizma“ devedesetih koji u liku ovih mladih kriminalaca „preti“ zemlji mira i blagostanja. Treba napomenuti da je sada originalni song za film, i uveren sam budući hit, komponovao Rasta. Film je, povrh toga, obogaćen i sa sedam već poznatih numera ovog izuzetno nadarenog repera. U tom pogledu, Čitulja 2.0 će biti filmski bogatija, raznovrsnija i maštovitija, čemu doprinosi i vrlo dinamična, na momente svesno korišćena spotovska montaža, za koju je zaslužan Andreja Radosavljević.
Da li je i koliko rad u novinarstvu, potom na knjizi Kriminal koji je promenio Srbiju, zatim na filmu Vidimo se u čitulji, uticao na odluku da se zamonašite?
Te dve stvari nisu bile ni u kakvoj vezi. Neću da kažem da nema onih koji su se zamonašili zato što su bili razočarani u svet ili, pak, zbog ljubavnih jada. Međutim, to su sve pogrešni razlozi za monašenje. Monah se postaje zbog iskustva Božije ljubavi. Ta ljubav se apsolutno ne može porediti ni sa čim u ovome svetu. Čovek želi da je uvek ima, da je nikada ne izgubi, i zbog toga odlazi u monašku samoću. Većina ljudi, nažalost, to ne razume jer nisu nikada osetili ovu vrstu božanske blagodati. Kako nekome objasniti kakav je ukus meda ako ga nikada nije probao? To duhovno putovanje pokušavam da opišem u mom romanu Monah čiji bi prvi deo uskoro trebalo da se pojavi u knjžarama.
Pretpostavljam da ste, i kada ste bili iskušenik u Studenici, potom monah na Svetoj Gori, ipak krajičkom oka pratili našu svakodnevicu. Kako biste uporedili vreme kada je vaš film nastao i ovo sadašnje?
Vesti sam počeo da pratim preko interneta tek kada sam, posle jedanaest i po godina, iz manastira došao u Oksford. Kada primite blagodat, kada osetite kako vam srce gori od ljubavi kakvu nikada pre toga niste upoznali, sve vam u ovom svetu izgleda besmisleno i bljutavo. Godinu dana pre nego što ću otići u manastir nisam mogao da uključim televizor, nisam mogao da dotaknem novine. Sve što je bilo vezano za moj stari život izazivalo mi je doslovno telesnu mučninu. Ali, kada se čovek posle više godina utvrdi u novom životu, onda sa manje neprijatnosti može da posmatra svet iz koga je otišao. Danas ne čitam novine. Na televiziji ne pratim informativni program, gledam isključivo sport i filmove.
Sad, kada ste opet među nama, šta vas je najviše dojmilo?
Tokom devedesetih mogli smo osetiti opipljivo prisustvo zla u vazduhu. Ali, u pozadini toga stanja bili su rat, inflacija, privatne banke… i nezapamćeno siromaštvo. Zbog toga, teško je porediti to vreme sa današnjim. Iz onoga što načujem, rekao bih da je podzemlje danas neuporedivo profesionalnije, surovije, i da bi među kriminalcima teško bilo naći nekoga ko bi govorio o „običnim smrtnicima“ i „estradi“. Posle dvadeset godina života na Svetoj Gori, u Oksfordu i Parizu, moram, međutim, da primetim da su ne samo kriminalci agresivni, već smo to i mi, „obični smrtnici“. Duhovno stanje jednog naroda moguće je proceniti i na osnovu sitnih detalja. Primera radi, skoro svakoga dana dolazi do ozbiljnih svađa i sukoba u saobraćaju koji se srećom ne okončavaju tragično. Živeo sam desetak godina u Engleskoj i video sam da do ovakvih izliva besa i mržnje dolazi sasvim retko. Pre je reč o izuzecima nego o pravilu. Uz veliki napor i disciplinu, oni su uspeli da izgrade društveno ponašanje koje odlikuje, neko bi rekao možda i preterana ljubaznost, kao i hrabrost da se bližnjem uvek da prednost. Ono što mi pogrešno vidimo kao „englesku hladnoću“ uglavnom predstavlja njihov napor da razumom zauzdaju strasti. Izgleda da mi još nismo naučili da vatreni temperament ipak nije nešto neizostavno šarmantno, pogotovo ako nas baca iz krajnosti u krajnost, i ako nas primorava da svakih pedesetak godina od nule započinjemo gradnju naše kuće.
Izvor: Radar / Suzana Sudar
Foto: YouTube printscreen
