Ivan Ostojić jedan od najuticajnijih stručnjaka za tehnologije i inovacije sa ovdašnjih prostora, rođeni Valjevac, koji već dve decenije živi i radi u Švajcarskoj, gde je godinama radio kao partner u globalnoj kompaniji Mekinsi, kaže da je teško da se bilo ko protivi tehnološkom progresu i ekonomskom napretku. Tim pre što su inovacije i nove tehnologije u fokusu njegove profesionalne saradnje sa vodećim svetskim kompanijama, investitorima i javnim organizacijama. Uz to je i zagovornik ubrzavanja evropskih integracija Srbije. Uprkos svemu tome, otkriva da ga veoma brine jedan od retkih sporazuma Srbije sa EU o strateškoj saradnji, koji se odnosi na kritične mineralne sirovine.
„Brine me što po tom dokumentu Srbija postaje jeftina destinacija iz koje će se izvlačiti prirodni resursi uz minimalnu dobit za državu, uz veliki potencijalni rizik za uništavanje životne sredine. Mnogi stručnjaci su dokumentovali da bi najviše bile ugrožene rezerve vode. Ne samo zbog toga što se značajne količine vode koriste za preradu rude i ekstrakovanje litijuma, već i zato što se tokom prerade korišćena voda zagađuje toksičnim hemikalijama i teškim metalima, zbog čega postaje praktično neupotrebljiva. S druge strane, korist za državu i društvo od projekta Jadar je veoma upitna“, ističe Ostojić i preporučuje sasvim drugačiji put ekonomskog razvoja.
I do sada je bilo rudarenja u Srbiji, ali se čini da otpor jednom rudniku nikada nije bio veći. Zašto?
Pa nikad dosad se nije iskopavao litijum, a taj rudnik bi mogao da uništi jedan od najplodnijih i najzelenijih delova Srbije, Podrinje i Mačvu. Rizik je prevelik. Što se tiče ostalih rudnika, oni su napravljeni u drugom ekonomskom trenutku, jedno vreme bili su u vlasništvu države, prvo Jugoslavije, posle Srbije, pa je i većina profita ostajala državi, dok nisu prešli u privatne ruke. Sada se prvi put, već na startu, jedan rudnik predaje u ruke stranoj kompaniji, uz minimalnu rudnu rentu.
Da, ali argument vlasti je da je i RTB Bor, dok je bio državno preduzeće, godišnje stvarao gubitak od 150 miliona dolara, a od kad ga je preuzeo kineski Ziđin pravi ogromne profite?
A za koga Ziđin pravi profit? Ne kažem da nije dobro praviti profit, jer se kompanije zbog toga i osnivaju. Pošto se radi o prirodnim resursima, suštinski je važno šta od toga ima država, društvo u celini, jer svako rudarenje ostavlja posledice po životnu sredinu. Da li bi Srbija imala neku korist od projekta Jadar? Ako se sve sabere i oduzme, rezultat te jednačine bio bi negativan.
A šta mislite o navodnim garancijama nemačkog kancelara i Evropske komisije da će litijum iz Srbije koristiti samo ako budu poštovani najviši standardi zaštite životne sredine?
Srbija baš i nema neku istoriju zaštite životne sredine. Po Indeksu postignuća u zaštiti životne sredine (Environmental Performance Index – EPI) američkih univerziteta Jejl i Kolumbija, Srbija je po indikatoru kvaliteta vazduha od 180 rangiranih zemalja na 116. mestu, a po indikatoru upravljanja otpadnim vodama je još lošije plasirana, na 128. mestu. Bolji od nas po tome su Paragvaj i Filipini, a za dlaku lošiji Istočni Timor i Senegal. I kao da to nije dovoljno, pa je Ministarstvo finansija Srbije od 10. aprila do 3. maja 2023. dalo na javnu raspravu Nacrt zakona o izmenama i dopunama Zakona o naknadama za korišćenje javnih dobara, u kom se predlaže da se takse firmama za ispuštanje otpadnih voda u reke smanji 1.000 puta. Sa takvim iskustvom teško je verovati da će se ubuduće primenjivati najviši ekološki standardi.
Sad nas vlast ubeđuje da će i Nemačka biti garant toga. Svaka čast nemačkoj državi, ali naši odnosi u poslednjih više od 100 godina i nisu bili bajni, počev od Prvog i Drugog svetskog rata, tokom kojih je stradala trećina stanovništva Srbije, uključujući zločine u Kragujevcu i Kraljevu, da bi se ta agresivna politika nastavila i u novijoj istoriji, pa je Srbija bila prva zemlja u koju je Nemačka poslala svoju vojsku posle Drugog svetskog rata bez mandata UN. A sad nas ubeđuju da smo im bitni, da je kopanje litijuma dobro za nas i da će oni garantovati najviše ekološke standarde. I kako ne bih bio skeptičan? Plašim se da za jednu, dve decenije ne konstatujemo da smo od genocida stigli do ekocida.
Da ne ispadne da su ovo samo kritike na račun Nemačke, imamo mi primere i investitora sa Istoka, koji su se namerili na naša prirodna bogatstva pa su nemilice krčmili resurse, Rusi naftna polja u Vojvodini, a Kinezi rude u okolini Bora, ne hajući mnogo za životnu sredinu. Što se garancija Evropske komisije tiče, i najbolji kardiolog bolesnika pre operacije ubeđuje da se radi o rutinskom zahvatu, a opet se dešava da pacijent umre. I u ovom slučaju nešto slično može da se desi. Nema kopanja po utrobi zemlje bez nekih rizika i ekoloških posledica. Umesto da imamo tutore i očekujemo od drugih da nas štite, moramo se sami zaštititi. Tim pre što bi rudarenjem trebalo da se bavi privatna korporacija, kojoj je pre svega bitan profit, a već je pravila ekološke probleme u drugim zemljama.
Vlast tvrdi da se rudniku protive oni koji ne žele dobro Srbiji, koji bi da zaustave njen dinamičan ekonomski rast i da je litijum istorijska šansa za „kvantni skok“ srpske ekonomije? Kako vama kao ekonomisti deluju ti argumenti?
Ekonomski efekat se meri kroz rast BDP-a, koji predstavlja vrednost svih usluga i dobara proizvedenih u jednoj zemlji za godinu dana. Pri tome se očekuje da rast BDP-a prati i rast bogatstva, da su te dve stvari u direktnoj korelaciji. U taj kontekst vlast stavlja i rudnik litijuma i s njim povezanu industriju, a nije sve baš tako.
Možete li to da pojasnite?
Da bi se lakše shvatilo navešću dva scenarija. U prvom 100 dinara BDP-a stvara kompanija u stranom vlasništvu i ima 60 dinara profita, koji će izvući iz zemlje i usmeriti ga u investicione projekte u drugim državama, gde može vlasniku da donese veći prinos. Uz to, optimizovaće poresko opterećenje na četiri-pet odsto tako da će u srpskom sistemu od stvorenih 100 ostati najviše pet dinara od poreza, a još toliko po osnovu rudne rente od pet odsto. Ostatak od oko 30 dinara isplatiće zaposlenima, od čega polovinu strancima na ključnim pozicijama. Kad se povuče crta, od ukupno 100 u Srbiji će ostati samo 25 dinara, pa je dobit za društvo i državu minimalna. Ovaj scenario karakterističan je za afričke zemlje, koje su bogate prirodnim resursima, ali im ostaju samo mrvice, dok strane kompanije iz njih izvlače svu dobit.
U drugom scenariju, ako tih 100 dinara stvara kompanija čiji je vlasnik ovdašnji biznismen, svih 100 dinara ostaje u Srbiji, jer u takvoj firmi uglavnom rade radnici iz Srbije, koji će ovde trošiti svih 30 dinara za plate. Uz to, domaća firma u Srbiji plaća i porez na dobit 15 odsto, znatno veći nego strane kompanije, koje se i registruju u zemljama sa manjim poreskim opterećenjem, a ni profit domaći vlasnici neće iznositi kao stranci. Primer je Norveška, koja naftu crpi s morskog dna, a sav profit sliva se u državni fond, koji dalje taj novac investira u razvoj. Plašim se da naša vlast povlači poteze zbog kojih je Srbija mnogo bliža prvom nego drugom scenariju.
Ispada da je struktura rasta BDP-a možda i važnija od same stope rasta?
Mnogi previđaju da se tržišna vrednost firme koja se bavi veštačkom inteligencijom utvrđuje tako što se njeni prihodi množe sa koeficijentom 25,8. To znači da sa 100 dinara prihoda takva firma vredi 2.580 dinara. Za rudarske kompanije, pak, taj multiplikator je 0,8 i ako ostvaruju 100 dinara prihoda njihova vrednost je samo 80 dinara. Rudarenje, dakle, nije baš tako atraktivna delatnost kao što neki u Srbiji pokušavaju da prikažu. Pogotovo u odnosu na nove tehnologije. Na stranu što je upitna i ekonomska dobit od rudarenja. A koliko je važan kvalitet rasta BDP-a svedoči i primer SAD. Iako je u prvoj polovini 2024. američki BDP porastao 2,8 odsto, više od očekivanih dva odsto, to nije izazvalo oduševljenje, već podozrenje investitora na berzama zato što on nije bio posledica organskog i održivog rasta privrede, već su rast pogurali veća potrošnja američke administracije, fiskalni podsticaji i veći troškovi zdravstvenih usluga zbog starenja stanovništva. Zato takav rast BDP-a tržišta nisu nagradila, već kaznila.
Kad već ističete kvalitet rasta, kako vama deluje podatak da Srbija već godinama izdvaja sedam-osam odsto BDP-a za javne investicije, a ostvaruje mnogo niže stope rasta BDP-a? Šta to govori o efikasnosti tih investicija, koje se još i finansiraju novim zaduživanjem?
Istine radi, na kratak rok ne mogu se ni osetiti efekti infrastrukturnih investicija po privredni rast. No, s obzirom na to da se za infrastrukturu izdvaja značajan deo BDP-a već pet godina, očito se radi o pokušaju vlasti da rast ubrza kroz povećane investicije, uz negativan povrat na uložena sredstva. U suštini u ekonomiji je to oprobana strategija pravljenja kratkoročnog ekonomskog buma tako što vlada kreira tražnju, trošeći više nego što prihoduje od poreza. Iz izveštaja Fiskalnog saveta vidi se da je od 2020. do sada ukupni deficit, odnosno minus u budžetu Srbije 21,4 odsto BDP-a, a BDP je povećan 15,3 odsto. Sa takvim negativnim prinosom ova mera ima kratkoročne efekte, a na duži rok je rezultat vrlo upitan, često negativan.
Pretpostavljam da bi vlasnik privatne firme odmah otpustio direktora koji bi ulagao novac pod takvim uslovima?
Svakako, bez razmišljanja, jer na dugi rok nije održivo ulagati novac sa negativnim prinosom. To svakako nije rast baziran na zdravim osnovama.
Znači li to da Srbiju na dugi rok očekuju problemi, iako sada, bar na papiru, izgleda kao da je sve u redu?
Po prirodi sam optimista, ali struktura našeg privrednog rasta nije ni blizu idealne. Pogotovo što se on bazira na fiskalnim stimulansima i povećanim državnim investicijama, kao u SAD, a tamo investitori nisu oduševljeni takvim rastom.
Ministar Tomislav Momirović kaže da Nemačkoj i još nekim razvijenim zemljama preti recesija i da je „dužnost Srbije da im pomogne“. Kako to vama zvuči?
Treba praviti jasnu razliku između političkog marketinga i realne ekonomije. Tačno je da se Evropa suočava sa velikim problemima i da su se tmurni oblaci nadvili nad nju. Posebno je na udaru njena automobilska industrija, koju je Kina tehnološki pobedila. SAD su preuzele primat u veštačkoj inteligenciji, a u Ameriku se sele i druge industrije, započete u Evropi, poput kvantnog računarstva. Evropa se suočava sa mnogim strukturnim problemima, nezaposlenost raste, stopa rasta je manja od planirane i plašim se da je opasnost od recesije u nekim zemljama realna, ali ne vidim da Srbija može bilo kome da pomogne. Pogotovo ne Nemačkoj, koja ima 59 puta veći BDP od Srbije. Zato je ova izjava ministra deo političkog marketinga sa primesama Daning-Krugerovog efekta, kada ne znaš koliko ne znaš i po kome najbolji đaci potcenjuju svoje sposobnosti, dok ih najlošiji daleko precenjuju.
Može li Srbija biti kolateralna šteta u globalnom sukobu evropske i kineske automobilske industrije?
Realna je opasnost da Srbija postane zemlja iz koje će se izvlačiti jeftina rudna dobra za potrebe industrije u razvijenim državama. S druge strane, pitanje je koliko dugo će se još litijum koristiti za električne baterije. Trenutno su takve baterije dominantne, ali se već odmaklo u istraživanju desetak alternativnih tehnologija za baterije, s tim da neke kompanije planiraju da već 2028. počnu njihovu serijsku proizvodnju, što bi svakako dodatno smanjilo tražnju za litijumom. A osim problema u proizvodnji litijuma, i recikliranje litijum-jonskih baterija je prilično skupo i ekološki zahtevno. Konačno, koliko god električni automobili mogu doprineti zaštiti životne sredine, najslabija karika u tom lancu je da i električna energija, koju oni koriste, mora biti „zelena“.
Šta to znači ako i bez električnih automobila EPS u julu nije uspevao da proizvede dovoljno struje za domaće potrebe, pa je morao da uvozi ogromne količine električne energije po prilično visokim cenama?
Da bi bilo koristi od električnih automobila mora se povećati udeo proizvodnje struje iz obnovljivih izvora, koji ne emituju gasove sa efektom staklene bašte. U suprotnom se oni ne isplate. Konkretno, ako troši energiju dobijenu iz uglja, električni automobil bi morao da pređe 150.000 kilometara da bi se ekološki „isplatio“ u odnosu na konvencionalne automobile. Uz to, kada bi svi u Srbiji prešli na električne automobile, pitanje je da li bismo imali dovoljno infrastrukture za njihovo punjenje. A posebna priča je da se još uvek veći deo struje dobija iz uglja.
Na čemu bi onda trebalo bazirati ekonomski razvoj Srbije?
Srbija još uvek ima izuzetan ljudski potencijal, za koji se nadam da ga sistem neće do kraja urušiti. Industrije u koje se država nije previše uplitala i u kojima je dozvoljeno slobodno takmičenje suštinski su na svetskom nivou. Dva najbolja primera za to su IT i stomatološke usluge u privatnim ordinacijama. Mnoge IT firme, čiji su vlasnici iz Srbije, vrede stotine miliona evra, sklapaju odlične poslove širom sveta, a neke se pripremaju i da izađu na američku berzu. Uz te, trebalo bi razvijati industrije srednje i visoke tehnologije, pa i veštačku inteligenciju, koje stvaraju veliku dodatu vrednost, s tim što je vreme da se sa usluga pređe na tehnološke proizvode i platforme, jer bi to obezbedilo mnogo brži i čistiji razvoj.
Mnogo veća vrednost može se stvoriti i u poljoprivredi, prehrambenoj i prerađivačkoj industriji, čiji bi finalni produkt bila u svetu sve traženija zdrava hrana. Konačno, treći pravac razvoja trebalo bi bazirati na srednjim proizvodnim preduzećima koja su već uspela da se pozicioniraju i sada snabdevaju velike multinacionalne kompanije, poput Koka-Kole i svetski poznatih proizvođača frižidera, Libhera i Hajera. Ima dosta takvih malih i srednjih „bisera“, koje bi trebalo podržati i ojačati da mogu brže da razviju sledeću generaciju proizvoda i da postanu važan šraf u globalnim lancima snabdevanja. Uz te sektore, koji već postoje u Srbiji, trebalo bi odabrati još dve-tri tehnologije budućnosti, kao što je kvantno računarstvo i na tome bazirati razvoj u narednom periodu.
Dokle će poljoprivreda biti neiskorišćena šansa, jer Holandija sa manjih obradivih površina izvozi 20 puta više hrane od Srbije?
Mora se omogućiti ukrupnjavanje poseda i slobodan izvoz, s tim da se umesto zaleđenih osnovnih proizvoda izvoze prerađevine, sa većom dodatom vrednošću. U poslednje vreme često sam boravio u Americi i shvatio sam koliko je za uspeh u biznisu, posebno za nove tehnologije, važan sistem, jer od toga zavisi i priliv kapitala, ali i talenata, edukovane radne snage. Jedan deo tog sistema je zaštita investitora, da se podstiče konkurencija, da se spreče prljave igre i da nema zloupotrebe monopolskog položaja, jer su kazne za to veoma rigorozne. Drugi deo su stimulacije, razvijeno tržište kapitala i javno-privatna partnerstva, čija je svrha da doprinesu razvoju novih tehnologija. E, kad se takav sistem uspostavi, onda možete i da očekujete razvoj nekog sektora.
A šta je sa zemljama poput Srbije, u kojima se sistem svodi na citat iz filma Varljivo leto `68, „a u taj sistem smo ti tato, ti bato i ja“?
To je jako loš sistem. Umesto toga, Srbija bi trebalo da se ugleda na Švajcarsku i Irsku, u kojima institucije besprekorno funkcionišu, dok je privreda veoma slobodna, nema direktnog upliva države u privredu i niko nema privilegovan položaj, tako da u ravnopravnom takmičenju pobeđuju najbolji. U Srbiji to, nažalost, nije slučaj. Naš fundamentalni problem je što pobeđuju podobni, a ne najbolji i zbog toga smo osuđeni na postepeno propadanje. Podobni mogu da pobede samo u domaćem prvenstvu, a redovno gube na međunarodnoj sceni. Isto kao i naši fudbalski klubovi. Neki su godinama u vrhu domaće lige, a ne mogu da prođu ni prvo kolo kvalifikacija za neko evropsko takmičenje.
Hoćete da kažete da su nama potrebne pobede i na međunarodnom planu, jer je domaće tržište suviše malo i da onaj ko hoće brže da se razvija mora da izvozi?
Da, Srbija je mala zemlja da bi bila sama sebi dovoljna i svaka kompanija koja želi da širi svoj biznis prosto je osuđena da kupce traži i na tržištima drugih zemalja. U suprotnom će da tavore, a neke će i da propadnu.
Izvor: Radar
Foto: YouTube printscreen
