“Ovo čemu prisustvujemo poslednjih godina je sunovrat kakav Srbija nije doživela. Država se survala kulturno, politički, na svaki način. Najveća opasnost je što tonemo u jednu vrstu fašizma”, rekao je slikar Dragoljub Raša Todosijević u razgovoru sa Radmilom Stanković za Radar.
Krajem marta dobio je nagradu za životno delo Udruženja likovnih umetnika Srbije. A već ima jednu za životno delo iz 2009. godine, koju mu je dodelio 50. Oktobarski salon. Poslednje dve godine obogatio je sa tri velike izložbe. Dve su postavljene u muzejima savremene umetnosti u Novom Sadu i Banjaluci, pod nazivom Sutra je ponedeljak. U velikoj galeriji Kameno zvono u Pragu, prošlog leta je tri meseca trajala reprezentativna izložba njegovih radova koji su se prostirali na četiri sprata ovog velelepnog zdanja. Sve je to bilo veoma naporno, ali uz Rašu je njegova supruga Marinela Koželj, primenjena umetnica čija izložba pod nazivom 50 lakih komada upravo traje u Malom likovnom salonu u Novom Sadu. Njena snaga, pomoć i razumevanje su neraskidivi deo Rašinih uspeha i izlaganja.
Treba makar malo poznavati Dragoljuba Rašu Todosijevića (78) pa razumeti njegovo iskreno čuđenje da mu je ULUS, kome nije plaćao članarinu, dodelio ovo značajno priznanje. Doduše, sva su mu priznanja kasno stizala, ništa nije imao ni dobio kada mu je bilo potrebno, kada bi mu značilo. Nikada nije dobio nijednu stipendiju, čak ni onu jednomesečnu „Moše Pijade“, koja se davala pionirima. Kasnije, ostao je i bez ateljea i do danas crta u svom stanu na trpezarijskom stolu.
Šta je bio problem? Sa čime se suočio kao mladić koji je završavao studije likovnih umetnosti? To mnogim mladim ljudima i danas nije jasno. Tada su postojali slika, skulptura, crtež, grafika i izvan tih takozvanih klasičnih medija ništa nije postojalo. Onda se spontano javila grupa mladih ljudi koji počinju da koriste nešto drugo. Sama činjenica da koriste druge materijale ili drugačiji pogled na umetničko delo, da koriste i vlastito telo – dovela je do konflikta, do lažne optužbe da su ustali protiv slikarstva, ne bi li ga uništili.
Bio je to kraj šezdesetih i početak sedamdesetih godina prošlog veka kada se formirao deo obrazovane i otuđene beogradske mladeži koja je stasavala izvan novoformiranog establišmenta socijalističke srednje klase. Raša je bio jedan od utemeljivača nove, postformalne umetnosti u Beogradu, čija su glavna načela bila usmerena ka definisanju novih pogleda na umetnički individualizam. Ostaće zapisano da je rođen pravac – konceptualizam. Njegove fotografije, video-snimci, tekstovi, foto-kopije, polaroidi, plakati, instalacije i ručno rađene publikacije, njegovi performansi u kojima su glavni akteri njegovo telo i telo njegove životne saputnice Marinele, postaju legitimna izražajna sredstva naspram do tada neprikosnovenih slika ili tradicionalnih grafičkih tehnika.
Ta skupina mladih buntovnih ljudi, među kojima je bila i Marina Abramović, predstavljala je novu umetnost koja je obitavala na periferiji ondašnje Jugoslavije – u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, na Tribina mladih u Novom Sadu, u Studentskom centru u Zagrebu i u Studentskom kulturnom centru u Ljubljani. Kao pokret, nisu imali blisko kulturno zaleđe na koje bi mogli da se nastave. Imali su Zenit, ali sa njim nisu imali vremenski link. Za Rašu je postojala umetnost Ilije Bosilja, Save Sekulovića, Gabrijela Stupice, i naravno, Micićev pokret.
Ali, imali su fantastično razumevanje i podršku tada već afirmisanih umetnika u Evropi. Raša i Marina Abramović su se već 1973. u Edinburgu upoznali sa rodonačelnikom nove umetnosti Jozefom Bojsom (1921-1986), jednim od najvećih umetnika 20. veka. Bojs je bio prvi konceptualista Evrope koji je uzburkao umetnički svet koji se i danas deli na njegove vatrene pristalice i one koji ga jednostavno preziru. Iduće godine, pre svega zahvaljujući Biljani Tomić, Bojs je došao u Beograd i bio učesnik Aprilskih susreta u Studentskom kulturnom centru.
Na kraju 2023. u SANU vam je uručena nagrada „Ivan Tabaković“ koju dodeljuje Srpska akademija nauka i umetnosti. Prilična je ironija da imate delo koje je zastupljeno u najznačajnijim muzejima sveta, ali da niste akademik?
Ja sam crna ovca, ili bela ovca kako vam se sviđa, u bilo kom kontekstu. I ovo što sada ULUS meni dodeljuje nagradu za životno delo, to je mene potpuno iznenadilo.
Pa zar nije zahvaljujući i vašem insistiranju, u ULUS-u osnovana Sekcija proširenih medija?
Jeste, naravno. Nas nekoliko je to zahtevalo jer se osetila potreba za tim. Pojavili su se novi mediji, umetnici su uveliko koristili te medije kao sredstvo svog rada, i trebalo je reagovati. Međutim, veliki broj umetnika starije generacije, članovi ULUS-a, bili su protiv tog predloga. Toliko energije i revolta su pokazali da spreče tu inicijativu, ali uspeli smo.
Da završimo priču o SANU. Nikada vas niko nije predložio za člana SANU?
Ne, niko i nikada. Ponoviću vam nešto što sam vam davno kazao. Bio jednom davno, dobri neki deda, zvao se Mića Popović i u Akademiji nauka naumio da održi jedno predavanje o konceptualnoj umetnosti. I održao je to predavanje, relativno pristojno. A ljudi su se sprdali na njegov račun.
Akademici?
Da, akademici.
Toliko o konceptualizmu u Srba?
To sa konceptualizmom u Srba je od početka bilo pod znakom pitanja, nešto sumnjivo. Srećom, postojao je veliki globalni link koji sam imao sa umetnicima iz Velike Britanije, Skandinavije, San Franciska, Njujorka… koji su bili renomirani i veoma cenjeni. I mnogi od njih su dolazili ovde. Mi smo poznavali Jozefa Bojsa kada za njega ovde niko nije znao. U ono romantično vreme šezdesetih i sedamdesetih, stavili bismo ranac na leđa, malo siće u džep, i kreneš – Italija, Francuska, Engleska, vraćaš se preko Nemačke, Austrije i tako ostaneš u svakom gradu po dva-tri dana, razgledaš, učiš. To je bila moja prava škola Ova formalna koju sam završio, još nije nikakva škola. Bojim se da sada mladi ljudi nemaju ni novca za putovanje, već samo toliko da zbrišu u jednom pravcu.
Srbi se plaše novog, da citiram rečenicu koju ste mi davno kazali.
Da. Kao da ne postoji želja da se borimo za novo. Kao da je novo opasnost za zajednicu. Srpsko društvo pretpostavlja da je novo opasnost za našu zajednicu. To je jedna opasna crta. Kao da će novo da naruši one parametre i vrednosti na kojima počiva jedno društvo. Baš suprotno. Novo unapređuje, daje snagu društvu. Samo ovde ne.
Da li ste u nekom trenutku ipak osetili da ste kao umetnik prihvaćeni u ovoj sredini, da je umetnost kojoj ste se posvetili prihvaćena?
Ako sam i osetio, bilo je to samo u nekim trenucima. Međutim, ovde i danas kada se kaže da je neko umetnik konceptualista, to ima prizvuk sprdnje. Mene to odavno ne pogađa. Svima nama koji smo izabrali taj put, bilo je važno da znamo, da vidimo šta se događa u svetu. Da odemo u Edinburg na festival gde su u pratećem programu izlagali umetnici koji su promovisali savremeno stvaralaštvo.
Ponešto ste, ipak, izlagali ovde i na jugoslovenskim izložbama u inostranstvu?
To je bila ambivalentna situacija. S jedne strane, stvarno smo još od najranijih vremena bili nekakvi srpski ili jugoslovenski reprezenti u inostranstvu, sa druge strane ovde smo bili ekonomski izolovani. Možete da pričate bajke, ali naše karijere nisu temeljene na ideji da se muvamo po srpskim ili jugoslovenskim institucijama, jer tu nismo mogli da pečemo hleb.
Kako ste preživljavali bez ikakvih stalnih prihoda, bez stipendija…?
Imali smo sreće da je Marinela tih prvih godina, tačnije prvih trinaest godina, radila i privređivala da imamo za elementarne životne potrebe. Zatim je radila i prodavala svoje radove na svili, što je značilo da može da se živi. Uglavnom od danas do sutra. A s godinama, i ja sam nekako uspevao da dobijem ponešto od svojih radova. Devedesete su bile strašne u svakom pogledu, a dvehiljaditih sam počeo da osećam kako to što radim ima svoje bolje mesto u ovoj sredini. Ipak je to bilo vidljivo otvaranje prema svetu. Neki važni ljudi su pozivali umetnike u inostranstvo.
Kada ste 2011. godine izabrani da predstavljate Srbiju na 54. Venecijanskom bijenalu sa projektom Svetlost i tama simbola, prijatno su vas iznenadili nagradom koju je dodelila Unicredit banka?
Da, bila je to lepa i materijalno velika nagrada, a ovde je to bilo na ivici da se prećuti. Kad to vidim, neminovno počnem da razmišljam o patriotizmu, pitam se koga ja predstavljam. I odgovaram: ja predstavljam prvenstveno sebe. Ja ne predstavljam ni Senjak, ni Beograd, ni moju ulicu, ni Srbiju. U inostranstvu ja, pre svega, predstavljam sebe. Moj rad nije delo kolektivnog napora, nego deo mog vlastitog imena. I tačka. To je ta demarkaciona linija koja me razgraničava od polusveta koji stalno misli da predstavlja Srbiju. I uvek kad sam napolju, govori se o Raši Todosijeviću. Nije meni Srbija napravila moja umetnička dela, nego sam ja to napravio. Moja misao, moji napori. To mora da bude jasno ko dan, bez iluzija, šta sam, ko sam i gde sam. Nisam ja ničiji reprezent do svoj. A ako nešto loše uradim, onda sam loše uradio za sebe i konsekvence toga su moje
Mogu samo sa prezirom da gledam na trijumfalizam lažnog tipa, sportistu na primer, koji dođe i odmah traži stan, i još neku lovu za to što slini nad zastavom.
Pre dosta godina, u jednom intervjuu, kazali ste mi da je Mediala bila samo mali začin na veliku nacionalističku temu. Znate li ko je sve tada bio pogođen tom vašom tvrdnjom?
Znam, i ne zanima me. Ja i danas mislim to što sam onda rekao, i danas ne razumem kako sam tom izjavom pogodio nekoga ko je za sebe govorio da je veoma uspešan slikar u Parizu. Pa kad si već takav car u Parizu, šta te svrbi što jedan slikar u Beogradu kaže.
Kad neko radi i traje toliko godina, svedoči promenama, ne samo društvenim i političkim, već pre svega promenama sistema vrednosti.
Kako vidite te promene pod današnjom vlašću? Mislite li, na primer, da je normalno da svi evropski glavni gradovi imaju svoje glavne železničke stanice u centru grada, gde su zidane pre stotinak i više godina, samo je Beograd odlučio da je ukine?
To što ste vi opisali, to su, nažalost, činjenice kojima svedočimo. Kada se sve obriše i priča vrati na početak, dolazimo do osnovne namere – da se zarade pare po cenu da se ruši istorija. Tako gledano, što se ne bi srušila Ajfelova kula? Šta će nam ta gvožđurija usred Pariza? Hajde, recite čemu ona služi? Lepo srušiš Ajfelovu kulu i sazidaš neki oblakoder od dvadeset spratova. Isto to uradiš i sa Trijumfalnom kapijom.
Ovo čemu prisustvujemo poslednjih godina je sunovrat kakav Srbija nije doživela, kakav ne pamti. Oni ljudi koji su išli na proteste devedesetih, a više nisu među nama, prevrću se u grobu jer nisu mogli ni da pretpostave da će ova država ovako da se surva. Da se surva kulturno, privredno, politički, na svaki način. Ako se ovaj narod malo ne prizove k sebi, biće još mnogo gore. Najveća opasnost je što svakim danom sve više tonemo u jednu vrstu fašizma.
Mislite li da u narodu postoji svest o toj opasnosti?
U mojoj akumulaciji znanja nedostaje mi svest, informacija, šta se događa u dubini Srbije. Ne volim reč provincija, jer smo svi mi potekli iz provincije. Ne znam da li se nešto menja u svesti ljudi, ili je u manjim mestima strah od vlasti još veći. Znam slučaj iz osamdesetih godina prošlog veka, koji dobro ilustruje ponašanje ljudi u unutrašnjosti. Pozvana je grupa umetnika iz Beograda, članova ULUS-a, došla je u manji grad da izabere radove lokalnih umetnika i napravi izložbu od njih. Oni su sve to uradili, vratili se u Beograd. Za dva-tri dana, neko od njih ode u taj grad i vidi da su na izložbi sasvim drugi radovi od onih koje su oni odabrali. Čim su im videli leđa, lokalni moćnici su napravili izložbu svojih, lokalnih miljenika. Bojim se tog kontinuiteta u ponašanju koji suštinski traje i danas. Bojim se straha ljudi koji ne smeju da iskažu svoju misao i svoj zahtev, jer su okruženi onima koji iz ljubavi ili iz interesa podržavaju vlast. Opasno je u maloj sredini biti svoj, jer kazna za to počinje od obdaništa do radnog mesta.
Rekla bih, ipak znate šta se događa?
Čujem za neke užasne primere koji mi to ilustruju. Recimo, Marinela i ja poznajemo jednu mladu ženu iz Pirota, istoričarka umetnosti koja ima pedesetak godina i uvrh glave tri godine radnog staža. Dok je radila, pretrpela je mobing, sudila se i dobila na sudu. Taj koji je bio vinovnik i koga je dobila na sudu, rekao joj je: Dok sam ja na vlasti, ti nećeš moći nigde da radiš! I tako je bilo. Ona danas živi na rubu egzistencije, prima socijalnu pomoć od nepunih deset hiljada i brine o majci. I šta vredi što je izvanredan stručnjak, što je konkurisala na svim mestima gde bi mogla da bude primljena, kad se ostvaruje ono što je rekao lokalni moćnik.
Na izvestan način, i vi ste imali sličnu sudbinu?
Ja sam bio onemogućen da imam bilo kakvu karijeru osim da o svom trošku radim svoje radove. Ali, bio sam pozivan u inostranstvo i bio sam profesor u San Francisku. Ko je od ovih koji su ovde bili moćni da me onemoguće da završim postdiplomske studije, ko je od njih predavao u Americi? Niko, naravno, jer se njihova moć svodila na to da eliminišu svakog ko bi mogao da ih ugrozi. Posle dvehiljadite, imao sam jedan sjajan poziv iz Švedske i dva meseca sam proveo u Stokholmu, imao sam dobar smeštaj i atelje. Video sam kako umetnik može da živi.
Bojim se da ovo što govorim iz domena kulture, odnosno umetnosti, sa malim korekcijama može da se primeni na celo društvo. Kao da postoje narodi koji u jednom trenutku idu napred, i oni drugi, koji iz nekog, ne znam kog razloga, iz neke neopisive karme, počinju da zaostaju.
Izvor: Radar / Radmila Stanković
Foto: YouTube printscreen
