Slovi za umetnika koji ima neupitan opus, čoveka koji je i van glumačke umetnosti toliko toga uradio za ovdašnje pozorište i kulturu, ličnost najviših etičkih svetonazora… Pomenimo tek nekolicinu sjajnih pozorišnih uloga koje čine njegov i kvantitetom i kvalitetom bogat opus, ne vodeći računa o hronologiji: mirnoćom impulsivan, nezaboravni Serž u predstavi Art, svevremeno savremen Filip Trnavac u Putujućem pozorištu Šopalović, inovativnoj rediteljskoj postavci Tomija Janežiča, u kojoj je svojim glumačkim habitusom bio i uporište i ishodište tog inspirativnog scenskog istraživanja same suštine teatarske umetnosti, u dubinama duše uskovitlan a sveden Gajev u Višnjiku JDP-a, impresivan Otac Jegor u predstavi Jegorov put Budva grad teatra, otelotvorujući bez reči da je ljudskost najveći podvig…
Ponirući u dubine i tajne ljudskog bića, i nekad i sad, oblikovao je naslovnu rolu u Banović Strahinji Budva grad teatra, Getea i Samjuela Fišera u Čarobnjaku Narodnog pozorišta Sombor, otelotvorio u naslovnoj ulozi Prafausta Beogradskog dramskog, između ostalog, i lice i naličje žudnje za životom…
Njegova glumačka ostvarenja na ekranu ubrajaju se u sam vrh postignuća ovdašnjeg hvaljenog glumišta. Radio je sa najboljim domaćim rediteljima, od Žike Pavlovića, Puriše Đorđevića, Gorana Paskaljevića, Gorana Markovića do Miše Radivojevića, ostvarivši preko osamdeset uloga.
Kao Mladić u Vremenu čuda Gorana Paskaljevića postao je temeljni deo čovekovog stvaranja i rušenja Boga, u čuvenom filmu Dušana Makavejeva Gorila se kupa u podne, kao major Viktor učinio je da od krvi i mesa postane neuhvatljiva igra opstanka. Igrajući glavnu ulogu u filmu You Go to My Head Dimitrija de Klerka, o kojoj je inostrana kritika argumentovano pisala hvalospeve, prepleo je tajnovitost i duhovitost, iskreno snoviđenje i manipulaciju, nadu i beznađe…
Rafinirano je odigrao i zahtevnu rolu u filmu koji je 3. marta zatvorio 52. Fest, Ruskom konzulu Miroslava Lekića, rađenom po romanu Vuka Draškovića. Ukratko, radnja filma odvija se sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka na Kosovu, gde se kroz lične priče i živote nekoliko junaka prelamaju društvene (ne)prilike i usijana politička pitanja. Naslovnu rolu, kao svoju poslednju ulogu, igra Žarko Laušević, tumačeći čoveka koji se povremeno i vrlo simbolično poigrava svojim identitetom. U središtu priče je lekar Ilija Jugović (Nebojša Dugalić), čija je sudbina ogledalo tame i ljudi i sistema, i svojevrsni dokaz teze Hane Arent o banalnosti zla. Slojevito, a nepretenciozno otelotvorio je Svetozar Cvetković doktora Albanca, direktora prizrenske bolnice u koju dr Jugović dolazi da radi nakon što ga proteruju iz Beograda, čoveka oženjenog Srpkinjom koju voli i koja zbog toga ima problema, ličnost koja je upletena u razne tokove i igre, ali nije bez savesti…
Cvetković je u razgovoru za NIN, sa novinarkom Tatjanom Nježić, predano govorio o toj i drugim ulogama, svojim svetonazorima, našem vremenu…
Od prvog susreta sa scenariom pa do poslednje klape, kako ste gradili lik direktora prizrenske bolnice u filmu Ruski konzul? Kakav je vaš odnos prema temi?
Lepo je što je reditelj Lekić imao poverenja da bismo to mogli da napravimo. Njegova namera je bila da sve likove koji postoje u tom šarenom kolopletu igraju ljudi koji pripadaju toj sredini, narodu, mentalitetu… Tako je pravio čitavu podelu. Laušević i ja smo izuzeci. Dakle, svi glumci koje je izabrao autentično pripadaju miljeu u koji je smešten njihov lik. Imao je veliku dilemu da li da se upustimo u ovo upravo zbog toga što Albanci igraju Albance, a trebalo je da i ja igram Albanca. Onda smo radili nekoliko proba. Privilegija ovog posla je da probaš nešto što ti ne pripada samo po sebi, i kad to nešto uradiš i dokažeš sebi da možeš. Tako je bilo na početku, potom smo kroz snimanje uvideli da možemo naći pravo mesto za taj lik i otvoriti u njemu prostor i za neku ljudskost, a da to ne štrči.
Da li ste osećali pritisak budući da se film bavi pitanjem Kosova, dakle, gorućom temom? Ne nečiji tuđ, eksplicitan pritisak, nego sopstveni?
Celog života nam je Kosovo goruće pitanje. Svesno ili ne. To je tako kako je. Drago mi je što je film pružio priliku autoru Lekiću da ukaže na neki svoj stav o tome, da ga prikaže u javnosti, s obzirom na to da će ovaj film ljudi gledati, da će pratiti tu priču i svojevrsnu poruku koja je, posebno u poslednjim kadrovima, potpuno jasna. Ona pretpostavlja i ukazuje na to da je moguće. Nije tačno da je nemoguće. Samo zavisi hoće li i u kom trenutku biti odlučeno da je moguće.
Mislite da je moguć zajednički život Srba i Albanaca, mir, komunikacija?
Naravno. Sasvim je moguće.
Poznavaoci prilika kažu da to nije u interesu, finansijskom i svakom drugom, ne samo visokih moćnika, nego i drugih koji u ovoj situaciji profitiraju?
Znam da nije u interesu, ali je moguće. Pokazuje se da je moguće. Na filmu to vidimo kroz odnose među ljudima, kroz odnose srpskih i albanskih zatočenika u zatvoru. Sasvim je moguće, samo je pitanje ko hoće.
Otvara se pitanje dominacije interesa. Koliko kontekst oblikuje čoveka i koliko je danas kontekst određen golim interesima nekolicine?
Teško je dati jedinstveni odgovor. Sklon sam da verujem da taj kontekst u kome postojimo i kreiranje čoveka u odnosu na kontekst u kom se nalazi zavisi, pre svega, od individue, od ličnosti. Kako sam prolazio kroz različito vreme svog života, različite periode u ovoj zemlji, različite kontekste u kojima sam bio, menjalo se i moje mišljenje u odnosu na to u čemu se nalazim, što ne znači da nisam dosledan. To samo znači da je u okviru sopstvene doslednosti moguće menjati neke stavove, da je čovek adaptibilan i da ta njegova adaptacija ne mora uvek da bude izdajnička ili prevratnička. Jednostavno se adaptiraš na okolnosti u kojima si, s obzirom na vreme u kojem živiš.
A gde je granica između nužno legitimne borbe za opstanak i pada ispod crte morala?
I tu granicu postavlja sama ličnost, pojedinac. Važno je da je postavlja, o njoj misli. Meni je jako sumnjivo kad neko nekog optužuje za to da je izdao ranije stavove. Čoveku je puno toga dozvoljeno, samo je pitanje kako se on kroz to vodi. Možeš za nešto, za šta si do juče mislio da je loše, da danas misliš da je dobro zato što to gledaš u drugom svetlu. Samo je pitanje koji motiv stoji iza toga. Po svojoj prirodi čovek je adaptibilno biće i ne mora biti nužno nemoralan. Ali ljudi vole da budu isključivi. Pogotovo kod nas, jer je kod nas politika sredstvo isključivosti, a nije ono što bi trebalo da bude – umetnost kompromisa u cilju opšteg dobra. Nego ili ovako ili nikako, zbog toga smo i u skorijoj prošlosti ulazili u ratove iz kojih nismo izlazili onako kako smo mislili da ćemo izaći kad su počinjali, i kao narod i kao država.
Pratite li medije, šta vam je od konkretnih stvari na društvenoj, političkoj sceni privuklo pažnju?
Odustao sam od toga da pratim medije. Ne na prste jedne ruke, nego ni na jednom prstu jedne ruke ne bih mogao da kažem „evo, ovo sam u stanju da pratim a da ne budem ogorčen“. Jednostavno, ne mogu više da ih pratim. Pokušavam da neki svoj stav uspostavim zahvaljujući nečemu što negde vidim, u šta imam poverenja. Mislim da su mediji sami sebe ugasili u svojoj želji da svoj uticaj toliko mnogo eksponiraju u javnosti. Ugasili su svoj značaj neprimerenim, pretencioznim stavovima i prečesto banalnim sadržajima, bilo da se odnose na politiku, život, skandale… Odustao sam od medija.
Vratimo se ulogama. Možemo li reći da vam je naslovna rola u predstavi Prafaust Beogradskog dramskog pozorišta jedna od onih koja vas je obeležila?
Naravno, uz razne druge stvari koje sam radio, recimo kad sam bio mlađi, koje su me nosile. Prafaust jeste nešto što je trebalo raditi – tu sam se složio sa rediteljem Borisom Liješevićem – priču o tome kad se zarad ovoga ili onoga poseže za onim što nam ne pripada, prihvata neprihvatljivo, dopušta nedopustivo… Imam izvanredne partnere u toj predstavi.
Prafaust se gleda na kartu više, ovenčan je raznim nagradama, a ko je i kakav je Faust danas? Jesmo li danas, posebno kao društvo, više Faust ili Mefisto?
Mi smo poseban slučaj. Teško mi možemo da odredimo sebe na takav način. Ljudi kod nas uglavnom ne pristaju na to da vreme prolazi. Misle da će njihovo vreme trajati više od onoga što je moguće, sa jedne strane, a sa druge, lako zaboravljaju i istoriju i ljude oko sebe.
Prodaju dušu đavolu?
Ima slučajeva. To prodati dušu đavolu deluje kao jedan idiom, ali to je kod Getea mnogo složenije i delikatnije nego što mi percipiramo u našim životima.
U aktuelnoj seriji Vreme smrti igrate Nikolu Pašića…
… Nisam gledao.
Da li je za glumca opterećujuće kad igra istorijsku ličnost?
Nije. Može se reći i da je zahvalno, zato što ima za šta da se uhvati. I istorijski, i što se date ličnosti tiče: kako je izgledala, šta je radila… Igrati istorijsku ličnost nikada nije imitacija, odnosno ne bi smelo da bude, ali jeste interesantno.
Neki smatraju da nam danas treba Nikola Pašić, šta vi kažete?
Sasvim nam je dovoljno što postoji kao trg.
A gledajući aktuelnu političku scenu i ključne likove, koji vam je utisak?
Ne gledam političku scenu. Moja bliska prijateljica Biljana Srbljanović kaže da sam ja politički diletant. I ja se toga držim, jer sve što sam predviđao, za šta sam se zalagao u politici, otišlo je u aut. Prema tome, ostajem diletant u tom domenu.
U jednom od prošlih intervjua rekli ste mi da je duh ovog vremena rat preko tuđih leđa.
Očigledno. To sad pokazuje i svet ratom u Ukrajini, što je evidentno rat preko tuđih leđa. I ta ideja, i u doslovnom smislu, vrlo široko opstaje. Stalno negde planirano tinja sukob da, kad se na jednom mestu ugasi, istog trenutka može da bukne na drugom.
Svojevremeno ste kazali i da smo se svi povukli pred estradnom politikom. A danas?
To je bilo dosta davno. Estradna politika je u međuvremenu drastično ambicioznija i strahovito razočaravajuća. Estradna politika nas je koštala mnogo toga i ja se ne usuđujem više da govorim o politici. Jako volim i ovaj grad i ovu zemlju. I ove ljude. Na kraju krajeva, zato sam tu i dalje. Pamtim reči velikog reditelja s kojim sam radio, i prijatelja, Dušana Makavejeva. On koji je otišao iz ove zemlje, bio oteran zbog svojih umetničkih radova, govorio je da ovde treba ostati i tu raditi stvari vredne prikazivanja napolju. Ostajem pri tome da je Makavejev u pravu, i zbog toga, bez obzira na to što sam radio u inostranstvu, uvek mi je posebno bilo važno ono što uradim ovde, a što neko napolju može da vidi.
Da li ste se na poseban način posvetili takođe izuzetnom reditelju Miši Radivojeviću?
Jesam. Miša Radivojević je čovek koji ima izuzetan autorski stav, razmišljanje, ozbiljnost u bavljenju poslom, autentičnu filozofiju života. Ponosim se tim kreativnim prijateljstvom.
Vlastimir Đuza Stojiljković je za vas govorio da ga fascinira koliko pratite i poznajete „sva nova čuda tehnike“. Da li i danas pratite „čuda tehnike“?
Onoliko koliko mi vreme i glava dozvoljavaju, ali to lagano prepuštam sinu. A proba mi počinje za manje od deset minuta.
Šta je vaš sledeći profesionalni korak?
Proba koju pomenuh. Predstava Kako sam naučila da vozim Paule Vogel, u režiji Tare Manić. Premijera je 17. marta u Hartefakt kući. Igram sa izvrsnom mladom glumicom Martom Bogosavljević, koja će, verujem, tom ulogom otvoriti vrata ozbiljne glumačke karijere. Taj tekst je pre 25 godina dobio Pulicerovu nagradu, ja sam ga čitao kada sam postao direktor Ateljea 212, i nameravao sam da ga postavimo, ali nisam hteo da ja to igram, jer sam u to vreme igrao Art, pa sam mislio da bi bilo previše, a nisam uspeo da nađem reditelja i glumce koji su raspoloženi da ga rade. Vrlo je provokativan, vezan je za odnos između jednog starijeg čoveka i vrlo mlade devojke, kroz koji se otvara nešto što je u ovom trenutku i kod nas i u svetu vrlo aktuelno.
Izvor: NIN / Tatjana Nježić
Foto: YouTube printscreen
