“Biti cenjen na Dalekom istoku danas vredi četiri puta koliko biti cenjen u Evropi ili osam puta više nego u Sjedinjenim Državama”, kaže Ivo Pogorelić.
Posle dve godine od prethodnog nezaboravnog nastupa na 54. Bemusu, kada je sa Šopenovim delima osvojio našu publiku, Ivo Pogorelić, slavni pijanista ponovo gostuje u Beogradu, u organizaciji CEBEF-a. Slušaćemo ovog puta njegovu, uvek osobenu i nesvakidašnju interpretaciju Koncerta za klavir i orkestar br. 2 Sergeja Rahmanjinova 18. marta od 20 časova u Velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine, sa Vojvođanskim simfonijskim orkestrom, pod upravom Aleksandra Markovića.
Pogorelićeva izvođenja inostrana kritika ocenjuje kao kreacije koje su uvek ispred vremena u kom živimo, a za njegove koncerte podjednako kao i nekada vlada veliko interesovanje na prestižnim pozornicama sveta (Karnegi hol, Rojal Festival hol, Muzikferajn, Tonhale, Teatro Kolon, Santori hol itd.). Posle višedecenijske pauze Pogorelić se ponovo vratio studijskom snimanju 2019. kao ekskluzivac diskografske kuće „Soni klasikal”, a pre dve godine je objavio album sa delima Šopena. U međuvremenu je uspešno gostovao na Dalekom istoku, gde ima vernu publiku. U ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Ivo Pogorelić govori o mnogim muzičkim i životnim temama.
Zašto ste izabrali za beogradski nastup Rahmanjinova i njegov Koncert za klavir i orkestar br. 2, nastao posle jedne stvaralačke krize, koju je ovaj čuveni kompozitor prevazišao?
Rahmanjinov se nametnuo kao nezaobilazna stanica na prirodnom toku mog muzičkog obrazovanja. Roditelji su me još u dobi od sedam godina usmerili na violinu i klavir. Učenje violine nije išlo, međutim klavira jeste, te sam se na tom putu pijanističkog razvoja u jednom trenutku susreo i sa opusom Sergeja Rahmanjinova, jedne od centralnih figura klavirske muzike koja je u sebi sjedinjavala tri profesije – pijanistu, kompozitora i dirigenta.
Sam Drugi klavirski koncert je zbog melodija i harmonija vanvremene lepote postao jedno od najviše komercijalizovanih dela, čije su se teme našle u mnogim filmovima i takozvanim popularnim žanrovima zamaglivši originalno značenje i dejstvo date muzike. Iako verovatno najviše izvođen u poređenju sa ostalim koncertima autora, Drugi klavirski koncert je do danas ostao jedna od najmanje shvaćenih kompozicija Rahmanjinova, čije izvođenje zahteva ogromne napore od orkestra i soliste. Sam autor je na više od devedeset stranica notnog teksta ubeležio više od sedamdeset naznaka za promene tempa i karaktera muzike koje je gotovo nemoguće primeniti u praksi, jer to zahteva istovetno čitanje i doživljaj od strane dirigenta, soliste i orkestra. To je, međutim, zadatak koji je ovaj genijalan autor ostavio generacijama izvođača za budućnost.
Sa kojim orkestrima i dirigentima ste imali najbolja iskustva tokom karijere?
Mojih iskustava sa dirigentima bilo je, naime, srazmerno malo u odnosu na resitalske nastupe, jer izbegavam rad sa simfonijskim orkestrima koji podrazumeva dosta učesnika u kreiranju muzičke izvedbe. Više volim samostalnu posvećenost radu na muzici, i upravo takvu vrstu nastupa najviše i održavam u svojoj koncertnoj praksi.
U prošlom intervjuu za naš list ste rekli da ste prema snimljenim delima vrlo odgovorni i da zato nema „štancovanja” albuma kao na traci, odnosno da snimate tek kad osetite da je sve dorađeno do kraja…
Kraj ne postoji, postoji samo zaključni trenutak u ljudskom životu. Kraj pripada Bogu, a zaključni trenutak pripada ljudima.
Da li ste osetili da je vreme za novi kompakt-disk i koja dela biste izabrali da snimite?
Jesam, ali za to je potrebno sesti na stolicu i dobro je zagrejati. U sadašnjem trenutku nemam takvu vremensku zapreminu na raspolaganju.
Bili ste nedavno na turneji po Dalekom istoku, gde vas posebno poštuju. Kakvi su utisci i zašto vas publika tog podneblja tako dobro razume?
Daleki istok je prostor visoko razvijene civilizacije, ne samo po naprednosti njihove tehnologije već i po umešnosti očuvanja svojih tradicija. Njihova današnja ulaganja u obrazovanje i kulturu višestruko nadmašuju budžete evropskih zemalja iz kojih je klasična muzika potekla, te oni poslednjih decenija iskazuju i daleko veći interes za evropsku muzičku baštinu od samih zemalja na Starom kontinentu – jednako iz pozicije izvođača kao i publike. Stoga, biti cenjen na Dalekom istoku danas vredi četiri puta koliko biti cenjen u Evropi ili osam puta više nego u Sjedinjenim Državama.
Da li Vas inspirišu i neke druge umetnosti poput slikarstva ili književnosti i pomažu da muziku dublje doživite?
Apsolutno i u potpunosti! Osim kolekcije umetničkih slika, ponosan sam i na svoju biblioteku. Međutim, u novije vreme u značajnim delima svetske literature volim da uživam kroz interpretacije najboljih svetskih glumaca. Naime, posedujem dva kompleta od 26 i 24 diska Prustovog monumentalnog dela „U potrazi za izgubljenim vremenom” (razlika u broju diskova potiče od razlike između originala i engleskog prevoda teksta) – jedan koji su snimili glumci pariskog Komedi Franseza i drugi koji su načinili glumci Šekspirovog teatra u Londonu. Slušam ih naizmenično…
Ističete da je vaš život uvek povezan sa klavirom, da li ima i drugih prioriteta iza ovog najvažnijeg, da li volite da slušate druge pijaniste, savremenike ili velikane iz prošlosti? Ko Vam je od njih najbliži po senzibilitetu?
Klavir je prvi prioritet, a drugi bi bio tek na dvadeset i drugom mestu, nakon puno praznih… Međutim, muzika koju uvek rado slušam je muzika etno-melosa koja potiče iz naroda. Ona je uostalom u prošlosti bila korišćena u delima brojnih stvaralaca klasične orijentacije poput Betovena, Šuberta i drugih kompozitora kasnijih razdoblja…
Trenutno uživam u izvođenjima Lole Novaković, čiji glas pleni neodoljivim kvalitetima. Naročito njen smisao za rubato, koji je pretpostavljam izbrusila u Bejrutu gde je provela više meseci sklonivši se od komunističke partije SFRJ između 1959. i 1960. godine. U Bejrutu je mogla izvući tajne i znanja egipatskog melosa iz kojeg su proistekli osmanski, sarajevski i latinski melos, danas zastupljen u čitavom svetu.
Koje su to male stvari u kojima uživate u životu i koje vas čine spremnim i odmornim za velike poduhvate na sceni?
Obožavam prati veš nakon koncerta, te svaki put najpre operem svilene čarape u kojima nastupam. Naime, kao umetnik koji je stalno na putu dužan sam voditi „visoku higijenu”, ali kako su u današnjim hotelima srozani svi standardi, ja individualno primenjujem specifične načine pranja tkanina koje sam naučio još pre pedeset godina kao učenik stanujući u internatu Centralne specijalne muzičke škole pri konzervatorijumu „Čajkovski” u Moskvi.
Izvor: Politika / Biljana Lijeskić
Foto: YouTube printscreen
