Šta je danas takozvana međunarodna zajednica?

Na koju „zajednicu“ su mislili politički lideri Atlantskog saveza kada su pozivali Beograd da prihvati sve uslove koje zahteva „međunarodna zajednica“?

Da li su mislili na onu koju međunarodnu zajednicu koju predstavlja Organizacija Ujedinjenih nacija (UN) ili samo Atlantski savez, pita se Filip S. Golum u autorskom tekstu za Le Monde Diplomatique?

Posle nekoliko uzastopnih proklizavanja, zapadni zvaničnici počeli su da identifikuju NATO sa multilateralnim institucijama i da mešaju odluke Saveza sa umišljenom nedostupnom univerzalnom voljom.

Unilateralizam velikih sila

Iako se lako primeti korist od instrumentalizacije ovakve zamene definicije, posebno za one koji žele da se oslobode nezgodnog multilateralnog sistema, to ne može da sakrije raspad te famozne „međunarodne zajednice.“

Izuzimanje UN iz upravljanja kosovskom krizom ponovno je kod mnogih zemalja koje bi trebale da igraju značajnu ulogu na svetskoj sceni, probudilo nepoverenje u, prema njihovom mišljenju dominantno mnenje Zapada.

To je slučaj, naravno, sa Rusijom, ali i sa Kinom, Indijom, Vijetnamom i Južnom Afrikom. Sve ove države, od kojih su tri nuklearne sile, izrazile su jasno, ponekad čak i oštro, svoje protivljenje bombardovanjima NATO-a i osudile su akciju koja se vodila izvan UN-a i Saveta bezbednosti.

Tako, suprotno svom povučenom stavu tokom Zalivskog rata 1991. godine, Peking je zatražio od NATO-a da „odmah obustavi svoje vojne intervencije“.

Što se tiče indijske vlade, ona je već 25. marta 1999. godine izjavila da „čak i ako se preduzmu u kontekstu regionalnih inicijativa, takve jednostrane akcije koje se sprovode bez odgovarajuće dozvole Saveta bezbednosti UN, one ozbiljno podrivaju autoritet sistema UN u celini“. 

The Times of India verovatno je interpretirao zvaničnu doktrinu Nju Delhija kada je krajem marta 1999. napisao:

„Poruka ostatku sveta sasvim je jasna. Sjedinjene Države i njihov poslušni instrument, NATO, danas mogu vojno intervenisati protiv bilo koje druge nacije koja nema interkontinentalne projektile niti nuklearne kapacitete.”

Preventivni rat je opasan koncept

Pol-Mari de La Gors piše za Le Monde Diplomatique o preventivnom ratu kao opasnom konceptu:

Pred vojnom akademijom Vest Point, američki predsednik Džordž V. Buš je 1. juna 2002. godine predstavio stratešku doktrinu koju će SAD ubuduće slediti. Ovo nije samo novi koncept odbrane, već otvoreno preispitivanje dosadašnjih prihvaćenih principa od strane Sjedinjenih Država, sa značajnim posledicama po vođenje njihove spoljne politike, organizaciju, komandovanje i doktrinu upotrebe vojnih snaga.

Prema Bušovoj doktrini, pretnje sa kojima se Amerika mora suočiti dolaze od međunarodnih terorističkih grupa i država koje ih tolerišu, pružaju im utočište ili ih podržavaju, ali i od onih koji poseduju oružje za masovno uništenje, onih koje ga upravo nabavljaju ili se pripremaju da ga izgrade.

S obzirom na to da su se poreklo i priroda ovih petnji promenili, mora se potpuno promeniti i odgovor na njih.

U suštini, predsednik je tvrdio da Sjedinjene Države apsolutno ne smeju više prihvatiti da njihovi novi neprijatelji budu u stanju da izvedu napade slične onom koji su se desili 11. septembra 2001. godine. Takođe im ne smeju dozvoliti ni da napadaju, kao što je bilo u prošlosti, ambasade, pomorske jedinice ili vojne garnizone Amerikanaca.

Stoga je 2002. najavio da će strategija Vašingtona ubuduće imati za cilj sprečavanje takvih pretnji pokretanjem „preventivnih akcija“ protiv potencijalnih neprijatelja (preemptive actions).

Bilo je pogrešno verovati da se radi o izjavama izrečenim u stanju šoka izazvanog terorističkim napadom od 11. septembra, što bi se i moglo razumeti.

Stručnjaci iz Pentagona su u stvari od stupanja na dužnost Buša mlađeg, sproveli tri važna istraživanja: jedno se bavilo uslovima života vojnog osoblja, dok su druga dva, Nuclear Posture Review (koja je predata u januaru 2002. godine) i Quadriennal Defense Review, imala ključni strateški značaj.

Predsednikov tadašnji govor je otkrio značaj ovih istraživanja i najavio početak njihove primene. Do tog trenutka, Sjedinjene Države su tvrdile – iako u stvarnosti to i nije bilo tako – da će vojnu silu primeniti samo kao odgovor na napad i da će ratovi u kojima učestvuju uvek biti oni koje započinju njihovi neprijatelji. Taj tabu je sada ukinut.

Ovo se već moglo naslutiti iz govora o stanju Unije koji je predsednik Buš održao na početku 2002. godine. Sekretar za odbranu, Donald Ramsfeld, je to jasnije objasnio 31. januara 2002. godine izjavivši:

„Odbrana Sjedinjenih Država zahteva prevenciju, samoodbranu i ponekad da prvi delujemo. Odbrana od terorizma i drugih pretnji koje se javljaju u 21. veku može zahtevati da se rat donese neprijatelju. U nekim slučajevima, jedina odbrana je dobar napad.”

Na ministarskom sastanku Severnoatlantskog saveza (NATO) 6. juna 2002. godine on je takođe izjavio:

„Ako teroristi mogu da napadnu bilo kad, bilo gde i bilo kojom tehnikom, i pošto je fizički nemoguće stalno se braniti od svih tehnika, onda nam je apsolutno potrebno da ponovo definišemo šta je defanzivno. (…) Jedina moguća odbrana je uložiti napor da se pronađu međunarodne terorističke mreže i da se sa njima postupi onako kako treba, kao što su Sjedinjene Države učinile u Avganistanu.”

Ova razmišljanja je Skupština nacionalne bezbednosti objedinila pod opštim naslovom Nacionalna strategija bezbednosti: ona su jasno najavila napuštanje prethodnih doktrina „odvraćanja” ili „obuzdavanja” i definisala novu doktrinu upotrebom izraza poput „defanzivna intervencija”, „preventivna akcija” ili „preempcija”.

Dakle, postavljeno je pitanje: protiv kojih protivnika Sjedinjene Države mogu da pokrenu „preventivnu akciju”?

Američki zvaničnici nisu štedeli truda kako bi to objasnili svojim građanima i, koliko god je to bilo moguće, međunarodnoj zajednici. Sve je rečeno i napisano kako bi se jasno pokazalo da se ne radi o pripremi takve akcije prema Rusiji.

Protiv Rusije, nuklearna odvraćanja iz vremena Hladnog rata ostaju jedino odgovarajuće sredstvo, ali kao krajnja i teoretska mera opreza, s obzirom na to da je očigledno da nema stvarno preteće konvencionalne sposobnosti i da, nadalje, njen nacionalni interes leži u osiguravanju trajnog sporazuma sa Sjedinjenim Državama – posebno u borbi protiv tzv. terorističkih aktivnosti inspirisanih islamizmom, kako je to pokazao predsednik Vladimir Putin pridružujući se momentalno Vašingtonu nakon napada.

Na Kosovu je odbačeno diplomatsko rešenje

Ako „genocid“ nad Albancima na Kosovu, za koji se tvrdilo da se želi zaustaviti po svaku cenu, nije bio genocid, zar se nije radilo o tome da Sjedinjene Države želele da, putem NATO saveza, nametnu svoje prisutstvo na Balkanu?

Otuda uporno odbijanje „saveznika“ bilo kakvog istinskog diplomatskog rešenja, navodi Noam Čomski u svom autorskom tekstu za Le Monde Diplomatique, čiji deo prenosimo u nastavku: 

Tokom godine pre bombardovanja, 1998. godine, Kosovo je bilo izuzetno opasno mesto. Prema Severnoatlantskom savezu (NATO), oko dve hiljade ljudi, uglavnom Albanaca, bilo je ubijeno tokom nasilnog sukoba koji je počeo u februaru 1997. godine akcijama Oslobodilačke vojske Kosova (OVK), koju su Sjedinjene Države nazvale „teroristima“, i brutalnom reakcijom od strane Srba.

Početkom leta 1998.godine, OVK je preuzela kontrolu nad otprilike 40% pokrajine, izazivajući snažnu reakciju od strane snaga bezbednosti i srpskih paravojnih grupa koje su napadale civilno stanovništvo. Prema Marku Veleru, koji je bio pravni savetnik delegacije albanskih Kosovara na konferenciji u Rambujeu, „u roku od nekoliko dana [nakon povlačenja posmatrača 20. marta 1999.godine], broj raseljenih osoba ponovno se povećao, dostigavši više od dve stotine hiljada“, broj koji je bio otprilike figurirao i kod američkih obaveštajnih službi.

Pretpostavimo da posmatrači nisu povučeni uoči bombardovanja i da su diplomatski napori nastavljeni. Da li su takve opcije bile moguće? Da li bi proizvele rezultate koji bi bili još gori, ili možda bolji?

Pošto je NATO odbacio tu mogućnost, ovo nikada nećemo saznati. Ali barem možemo analizirati poznate činjenice i videti šta one sugerišu. Da li su posmatrači Verifikacione misije na Kosovu Organizacije za evropsku sigurnost i saradnju (OEBS) mogli ostati na mestu, ili da su možda čak bili ojačani?

Čini se da je to bilo moguće, posebno ako se uzme u obzir hitna osuda njihovog povlačenja od strane Narodne skupštine Srbije. Nije naveden nijedan argument koji bi sugerisao da bi povećanje zabeleženih zločina nakon njihovog povlačenja ipak nastupilo da su ostali, a kamoli o ogromnom eskaliranju koje su predviđali usled kampanje bombardovanja nakon njihovog povlačenja.

Na isti način, NATO nije uložio mnogo napora u istraživanje drugih mirnodopskih opcija; čak i embargo na naftu, osnova svake ozbiljne politike sankcija, razmatran je tek nakon početka bombardovanja.

Međutim, najvažnije pitanje odnosi se na diplomatske opcije. Dve ponude bile su na stolu pred bombardovanje. Jedna je bila sporazum iz Rambujea, predstavljen kao ultimatum Srbiji.

Druga je bila pozicija Srbije izražena u njenom revidiranom predlogu sporazuma od 15. marta i rezoluciji od 23. marta Narodne skupštine Srbije.

Iskrena zabrinutost za zaštitu kosovskih Albanaca mogla je dovesti do razmatranja drugih opcija, uključujući, na primer, nešto slično predlogu predsednika Savezne Republike Jugoslavije Dobrice Ćosića koji je 1992-1993. godine predviđao podelu Kosova, omogućavajući mu da se odvoji od Srbije, izuzev „određenog broja srpskih enklava“.

U to vreme, predlog je odbijen od strane Ibrahima Rugove, Kosovo je proglasilo svoju nezavisnost i uspostavilo paralelnu vladu; ali taj predlog je mogao poslužiti kao osnova za pregovore u potpuno drugačijim okolnostima početkom 1999. godine.

Međutim, ograničimo se na dva zvanična stava iz kraja marta 1999. godine: ultimatum iz Rambujea i srpsku rezoluciju. Važno je i značajno da je, u celini, suštinski sadržaj ovih dokumenata bio skriven od javnosti, izuzev disidentskih medija koji nisu dosezali do većeg broja korisnika.

Rezolucija Narodne skupštine Srbije, iako odmah preneta od strane novinskih agencija, ostala je skoro tajna. Vrlo malo se spominjalo njeno postojanje, a kamoli njen sadržaj.

Rezolucija je osudila povlačenje posmatrača OEBS-a i zatražila od UN i OEBS-a da olakšaju diplomatsko rešenje putem pregovora „radi postizanja političkog sporazuma o suštinskoj autonomiji za [Kosovo], garantujući potpunu ravnopravnost svih građana i svih etničkih zajednica, i poštujući suverenitet i teritorijalni integritet Republike Srbije i Savezne Republike Jugoslavije“.

U rezoluciji se pominjala mogućnost „međunarodnog prisustva“, čija su „veličina i karakter“ ostali nedefinisani, kako bi se nadgledala primena „političkog sporazuma o autonomiji koji su prihvatili predstavnici svih nacionalnih zajednica koje žive [na Kosovu]“.

Sporazum Republike Savezne Jugoslavije (RSJ) „o razmatranju veličine i karaktera međunarodnog prisustva [na Kosovu] odgovornog za sprovođenje sporazuma koji bi bio prihvaćen u Rambujeu“ formalno je saopšten pregovaračima 23. februara 1999. godine.

Izvor: Le Monde Diplomatique
Foto: YouTube printscreen