Najava potencijalnog rušenja stadiona fudbalskog kluba Crvena zvezda Rajko Mitić, odnosno „Marakane“ kako je kolokvijalno i dalje zove većina navijača, pokrenula je lavinu emocija, sećanja i nedoumica. Kako je nastajala „Marakana“ i ko je gradio?
Generalni direktor Crvene zvezde Zvezdan Terzić pričao je nedavno o dugoročnim planovima kluba, a jedan od njih tiče se stadiona „Rajko Mitić“ odnosno neminovnosti „da je rušenje neizbežno“. Spominjalo se i da je Zvezda „blizu dogovora“ da kupi 20 hektara zemlje na poziciji blizu aerodroma i da napravi trening kamp, kako bi se kompletno preselila, ali je to kasnije demantovano.
Sve ovo, navelo nas je da se vratimo daleko u istoriju, u trenutak kada je Beograd oslobođen, još uvek ranjen od avionskih bombi, granata, metaka. Težnja svih Beograđana bila je da se što pre normalizuje svakodnevni život, a tako je bilo i u sportu.
U oživljavanju i organizovanju novih sportskih aktivnosti prednjačili su omladinci, kroz svoju organizaciju Ujedinjeni savez antifašističke omladine Srbije (USAOS), koji je bio preteča Crvene zvezde.
Sto godina fudbala na „Marakani“, fudbal na šljaci i Zvezda na stadionu JNA
Fudbal se na lokaciji sadašnjeg Zvezdinog stadiona igra skoro 100 godina. Prva posleratna utakmica odigrana je u Beogradu 19. novembra 1944. godine. Antifašistička omladina odigrala je svoj meč protiv najboljih fudbalera Prve proleterske divizije na stadionu nekadašnje Jugoslavije otvorenom 24. aprila 1927. godine, na kojem je podignut sadašnji Zvezdin stadion.
Izgradnja starog stadiona kapaciteta 19.000 posetilaca stajala je oko milion ondašnjih dinara, a najveća utakmica odigrana do Drugog svetskog rata bio je međunarodni susret Jugoslavije i Španije 1933. godine (rezultat je bio 1:1, zahvaljujući Blagoju Moši Marjanoviću koji je savladao slavnog Rikarda Zamoru).
Taj stadion nasledila je Crvena zvezda i na tom terenu igrala je, s prekidima do 1959. godine.
Sa igrališta je postepeno nestajala trava, igralo se po zemlji i šljaci. Drvene tribine bile su dotrajale. Na jednoj utakmici sa BSK-om u prvenstvu 1951. neko u publici panično je uzviknuo „ruše se tribine“, i svi su se poput lavine stropoštali naniže. Taj događaj ubrzo je zaboravljen, ali je ostala opomena, da je sa starim stadionom i tribinama praktično gotovo, i da valja misliti na novi dom.
Za to nije bilo dovoljno novca, pa je strpljenje je bilo jedina opcija. Tribine su se krpile, poravnavao teren, ali trave ni za lek. Konačno 1959. stavljen je ključ u bravu.
Pre toga 27. decembra 1959. godine Crvena zvezda je odigrala oproštajnu utakmicu sa Novim Sadom, pa je posle nje stadion porušen i na njegovim temeljima počela je četvorogodišnja gradnja novog, modernog sportskog objekta, buduće „Marakane“. Za to vreme Zvezda je skoro četiri godine igrala na stadionu JNA, odnosno Partizana.
Gradnja stadiona, rekordi i popularnost
Zvezdina popularnost je rasla, a prethodni stadion bio je pretesan. Rekordna zabeležena poseta na njemu bila je 1. maja 1949. kada su igrali Zvezda i Partizan (1:1). Klub je već osvojio pet titula prvaka i tri titule pobednika kupa Jugoslavije, zakoračivši punom parom na evropsku scenu, sa asovima poput Rajka Mitića, Bore Kostića, Vladimira Beare, Takača, Palfija, Tomaševića. Već tada je Zvezda bila najuspešniji jugoslovenski klub.
Stadion Crvene zvezde izgrađen je na jedinstven način, sredstvima republike, grada i radnih organizacija, ali i prilozima prijatelja i članova, i aktivnošću samog fudbalskog kluba, koji je od početka bio zadužen za objekat.
Stadion je rađen po projektu arhitekata Aleksandra Radovanovića i Koste Popovića, iz projektantskog ateljea Sport projekt. Prvi zadatak, da bi se uopšte došlo do površine novog terena, 12 metara nižeg od prethodnog, bio je da se izbaci preko 350.000 kubika zemlje i 15.000 kubika kamena.
Prvobitni zvanični kapacitet bio je 97.502 mesta, od toga je 70.000 bilo stajaćih mesta (sever i jug).
Na čelu kluba je tada bio legendarni „čovek sa lulom“ dr. Aleksandar Aca Obradović, koji je težio da Crvena zvezda ne bude isključivo fudbalsko društvo već sportsko, pa je zato i zidanje „Marakane“ u stvari bilo zidanje sportskog centra Crvena zvezda, jer je projektom bilo predviđeno da se na platou u podnožju Banjice izgradi sve što je potrebno jednom modernom sportskom društvu.
Znog toga su izgrađena i dva travnata igrališta i dva terena od šljake, pokrivena atletska četvorostazna pista od 95 metara, sportska dvorana, sala za boks, saune, restorani, pres služba i još nekolicina objekata za različite namene, uključujući i muzej. Pored velelepnog izgleda, stadion je dobio i u to vreme izuzetnu travu na igralištu, sa drenažom i svim slojevima nepohodnim za „život“ travnatog terena.
Izgradnja novog stadiona za trostruko više gledalaca bila je više nego dobra procena, ali se to pokazalo tek na prvom derbiju, ne i na debiju.
Novi stadion zvanično je otvoren 1. septembra 1963. godine, kada su fudbaleri Crvene zvezde i Rijeke odigrali prvu zvaničnu utakmicu na Marakani. Crveno-beli su trijumfovali rezultatom 2:1, a strelac prvog gola za Crvenu zvezdu bio je Dušan Maravić. Utakmici je dvadesetak hiljada duša, kako je to voleo da kaže Milojko Pantić, Zvezdin legendarni komentator.
Već na prvom derbiju sa Partizanom, druga priča, pa je 17. novembra 1963. godine utakmici prisustvovalo 74.000 navijača, a 26. marta 1967. godine 77.779 sa plaćenim ulaznicama.
Meč pred 110.000 gledalaca
Rekordi su tada počeli da padaju kao čunjevi na kuglanju. Od 1963. godine, više od 20 puta na Zvezdinom stadionu je prisustvovalo više od 70.000 gledalaca sa plaćenim ulaznicama.
U samom vrhu je utakmica iz 23. aprila 1975. godine, meč protiv Ferencvaroša. Zvanično, utakmici je prisustvovalo 110.000 gledalaca, a navodno je broj ljudi sa plaćenim ulaznicama iznosio neverovatnih 96.070.
I danas se priča da je ogroman broj navijača ostao ispred kapija „Marakane“, kako je iz milja Zvezdinom stadionu nadenut nadimak, zbog grandioznosti, veličine i kapaciteta, kojim tada nije mnogo stadiona moglo da se pohvali, pa je beogradska Marakana poistovećena sa onom brazilskom u Rio de Žaneiru.
Utakmici polufinala Kupa šampiona sa Panatinaikosom 1971. prisustvovalo je 93.500 ljudi, a finalu Kupa šampiona Ajaks – Juventus 30. maja 1973. godine 90.142 gledalaca. Zvezda je tada bila evropski gigant po broju poseta i svojevrsni fenomen, a o tome najbolje svedoči izjava Velibora Vasovića, koji je kao kapiten Ajaksa imao čast da posle pobede nad Panatinaikosom u finalu Kupa šampiona primi pehar: „Moram priznati da je Ajaksu laknulo kada smo čuli da je grčki Panatinaikos eliminisao Zvezdu, da smo protiv njih igrali na Vembliju sigurno je da bi trijumfovala Zvezda, koja je tada bila mnogo bolja od mog tima“.
Prva međunarodna utakmica na novom stadionu odigrana je 22. novembra 1964. godine sa Sovjetskim Savezom pred 90.000 ljudi (1:1).
Pronošenje slave Marakane i pitanje identiteta
Veliku afirmaciju ovog sportskog objekta u Evropi i svetu donele su gorepomenuta utakmica Kupa šampiona između Ajaksa i Juventusa (Ajaks pobedio rezultatom 1:0) i prvenstvo Evrope u fudbalu u junu 1976. godine. Od tada Marakanom su do početka devedesetih već prošli gotovo svi svetski velikani, Real, Benfika, Ajaks, Juventus, Inter, Liverpul, Totenhem, Arsenal, Glazgov, Santos, Botafogo, Bajern, Hamburger.
Od 2014. godine stadion Crvene zvezde što je bio zvanični naziv, nosi ime legende kluba, prve Zvezdine zvezde – Rajka Mitića, kao što i nekadašnja Hala Pionir danas nosi naziv košarkaške legende Aleksandra Nikolića. Velikoj većini, oba košarkaška objekta su i danas „Marakana“ i „Pionir“.
Da li će sa Marakanom otići i uspomene koje ćemo nepovratno izgubiti protokom vremena, a uz njih i identitet i patinu? Na odgovor ćemo morati da sačekamo.
Vremena i životni tokovi se menjaju, ali istoriju je nekada skoro nemoguće selektivno revidirati, a deluje da bi sadašnja rukovodstva naših najvećih klubova to rado učinila, odnosno, vraćala bi se u istoriju isključivo po onaj deo kolača koji im trenutno odgovara.
Jedan Rim je večan grad, jer je prihvatao sebe u svim svojim fazama, i sebe se nije stideo, čak ni Musolinija. Kod nas se istorija piše i briše kako kome dune, i po pravilu sve ono što je bilo pre je unisono loše. Što naravno nije tačno, a Zvezda i Partizan za to su savršen primer. Dva kluba su u potpunosti nastali kao mezimci tada komunističke Jugoslavije, i njihovih funkcionera, o čemu svedoče i njihova imena, i ne, nisu bili stubovi srpstva i nacionalizma.
Vremena se menjaju, ideologije, politike, i to je potpuno razumljivo, ali kada se na silu biva „veći katolik od pape“, to uvek bude previše usiljeno. U tom slučaju je bolje formirati nove klubove, sa novom glavom i repom, imenom i identitetom.
Ipak, ni jedan Dinamo čak u jeku hrvatskog nacionalizma na kraju nije želeo da postane Kroacija, jer je prosto Dinamo, dakle tradicija je najveći deo identiteta.
Manir rigidnosti, u zemljama regiona, ostao je i dan danas, i najočitiji je kroz spregu politike, vlasti i fudbala. Manje isključivosti i više prihvatanja bi nas verovatno oslobodilo gorčine i netrpeljivosti koje nas guše i dele, ali ta lekcija kako deluje, ni u budućnosti neće skoro biti savladana.
Izvor: N1 / Pavle Jakšić
Foto: YouTube printscreen