Nebojša Romčević, dramski pisac, scenarista i profesor na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu, na početku intervjua za NIN, čije delove prenosimo, kaže da je na njega pristao jer je to „labudova pesma dosadašnjeg uredništva i redakcije“. Ništa manje gorčine u njegovim rečima nije bilo ni u pokušaju da definiše dijagnozu u kojoj se nalazi društvo između decembarskih izbora i predstojećeg formiranja nove izvršne i zakonodavne vlasti.
S obzirom na to da ste profesor, šta nam poručuje država koja hapsi studente, dok su kriminalci i dalje na slobodi?
Država nam uvek poručuje jedno te isto: vlast nad vinošću i nevinošću je isključivo posledica njihove političke računice. Pravda, pravo i zakon su proterani iz institucija. Politička samovolja im daje moć da hapse ili oslobađaju zavisno od dnevnog istraživanja javnog mnjenja. I to zapravo nije ništa novo. Odavno znamo da se budžetskim novcem kupuju savesti, diplome, reputacije. Ovo je zemlja u kojoj vlast sa 30 odsto osvojenih glasova ima 100 odsto moći.
Ali, po pitanju ovoga što se desilo sa studentima, postoji jedna pozitivna strana: ti su mladi ljudi stekli neprocenjivo životno iskustvo. Naučili su sve o zemlji u kojoj žive, i o ljudima s kojima žive. Jednoga dana će, svojoj deci, na ko zna kom jeziku, pričati kako su bili na strani pravde, i biće im primer. I to je jedina pozitivna strana svega ovoga. Ljudima kojima je sve ovo iznenađenje, zapravo ne vredi ništa objašnjavati. Logika ne dopušta kontradikciju: nešto ne može biti i ne biti država u isti čas, i na isti način.
Pretpostavljam da vas nije iznenadio 17. decembar i rezultati izbora, ali kako vam Srbija izgleda nakon tog datuma?
Nekoliko dana pre izbora sam upravo govorio o tome da me ne brinu realni rezultati, već me brine to šta će se desiti nakon krađe. Dakle, niko nije sumnjao da će uslediti izborna prevara. Ipak, strašnije od izborne krađe je to da pokradeni nemaju kome da se obrate kada vapiju za pravdom. To je mnogo strašnije od izborne krađe koja već postaje oblik običajnog prava. I ne mogu da krivim opoziciju. Teško je zamisliti više jasnih dokaza o izbornoj prevari, od ovih koji su obznanjeni nakon 17. decembra.
Retoričko pitanje je – dokle će to moći da se dešava, a realan odgovor – moguće zauvek! Sada i oni nedvosmisleno vide da je Srbija za međunarodnu javnost suviše efemerna da bi se bavila sudbinom njenih građana. Sada vlast više nema ni potrebu da uguši ovo malo slobode, jer ovo što mi pomalo prolajemo jedni drugima nema nikakvih posledica po njih, a služi kao lep ukras diktature. Došli smo do terminalne faze društvene zajednice. Društvo kao što je naše, a koje nije jedino takvo na Balkanu, ali je najizrazitije u takvom stanju, nestaje u demografskom, duhovnom, političkom i moralnom smislu.
Ali, nestajala su i velika carstva. Od Hetita danas nije ostalo ništa, od Persije i Vavilona, od carstva Aleksandra Velikog, pa do Austrougarske, nije ostalo puno. Mi nismo imali dovoljno snage da preživimo sopstvenu istoriju, a naročito ne sopstvenu geografiju. Večna dilema Zapada i Istoka je nerešiva, sve dok postoje Zapad i Istok. U ovom, pretposlednjem trenutku naše istorije, mi smo kolonija s provizornim suverenitetom. Stanovništvo je samo resurs koji plaća porez. Baš kao što je Donald Ramsfeld rekao jednom za Arape – ko im je kriv što imaju zemlje na našoj nafti. Tako i mi, neovlašćeno izgleda, živimo na nečijim mineralnim i rudnim bogatstvima, pitkoj vodi i obradivim površinama. Videćemo dokle će demagoške pseudopatriotske fraze imati nutritivnu vrednost za građane Srbije.
Ali ipak na svakim izborima postoji poneko iznenađenje. Da li je rezultat koji je postigao doktor Nestorović, recimo, samo sledeća tačka te terminalne faze društva o kojoj govorimo? Ili su ljudi stvarno poverovali da glas treba da pripadne čoveku kojeg je proslavila priča o najsmešnijem virusu, nakon čega je tek nastao haos?
Uvek ima takvih akcidenata, setimo se samo Belog Preletačevića, pa Zavetnika na prošlim izborima. Pojavi se povremeno neki novi faktor, koji naizgled deluje kao srednji put. A taj srednji put uvek odlazi tamo gde je „slanina masnija“. Iako se sam Nestorović kleo da neće ulaziti u koaliciju na gradskom nivou, izgleda da to ne obavezuje ostale iz društva iz ćoška, pa danas čujem da je zakazana konstitutivna sednica gradskog parlamenta, znači da su pregovori ipak završeni. Ispada da nikada nije ni postojao „srednji put“, već se uvek radilo o jednoj te istoj marketinškoj iluziji za prevlačenje neodlučnih birača.
Obično je bizarnost bila taj „novi kvalitet“. Parazitskom delu naše političke stvarnosti, tzv. „profesionalnim političarima“ je sasvim jasno da je zemlja u terminalnoj fazi i valja oteti sve što se još uzeti može, jer posle njih neće ostati institucije koje bi ih gonile. Država je takoreći na garažnoj rasprodaji i nije ostalo još mnogo toga. Zato su ovo bili post mortem izbori. Ljudi opozicije koji su ulazili u igru, ulazili su s plemenitom idejom da neko od njih može vaskrsnuti mrtvaca, a ne samo izvršiti neke reforme. Ali ovo je Balkan, a ne Getsimanski vrtovi i nama još samo preostaje ona čuvena dilema kamikaza – da li se obrijati na dan poslednjeg leta?
U šta mi onda trošimo sopstveni život?
To je već neka vrsta filozofskog ili religijskog pitanja, mada i političkog s obzirom na to da uvek živimo u nekoj zajednici. a ne političkog pitanja. I uvek odgovorimo isto na to pitanje – brinuću samo o onome što je u domašaju mojih ličnih emocija. Kao da je moguće izolovati se od politike. Nažalost, nije moguće. I Robinzon i Petko već čine političku zajednicu.
Kako vam se čini grandiozni projekat „Srbija 2027“?
Nisam slušao tu prezentaciju ni sekunde, zbog eksplicitne lekarske zabrane. Ekspo u meni budi asocijaciju na Hitlerovu Olimpijadu iz 1936. To je samodržačka parada u kojoj će opet neki ljudi pobrati masne profite, a nama će ostati gomila nepotrebnog krša koji će po povoljnoj ceni kupiti miljenici vlasti i to pretvoriti u još jednu „prelepu promenadu“ poslovno-stambenih scenografija. Ovde se, konačno, sav novac ulaže u imidž a ništa u supstancu. Ko još razmišlja da bi bilo neophodno uložiti taj novac u izgradnju školskog sistema ne bismo li stvorili generaciju koja će uspeti da biološki opstane na sprženoj zemlji nakon što se ovaj cirkus uruši.
Bojim se da kad svi pismeni odu, ovako ili onako ovi poletarci sa SNS akademija neće umeti da vrše operacije na otvorenom srcu, ni da sagrade nešto, niti da nauče nekoga. Oni će vladati postapokaliptičnom pustom zemljom, pravom „Zonom“ iz Stalkera Tarkovskog. Generacija koja iole išta zna, biološki nestaje. Dolazi generacija koja jedva da nešto zna. A iza njih dolaze oni kojima znanje nije ni potrebno. I oni će uvek moći da sa tri-četiri demagoške parole ubede ovo pasivno stanovništvo da je zemlja ravna ploča i da su plavooki ljudi vanzemaljci. A ja, koji pripadam soju tih vanzemaljaca, mogu samo da otkrijem da smo ovde poslati po kazni.
Izvor: NIN / Dragan Jovićević
Foto: YouTube printscreen
