Kristofer Nolan danas vredi kao ime najvećih glumačkih zvezda. Univerzal mu je za „Odiseju“ ponudio ugovor kakav dobijaju samo autori koji mogu da napune bioskope gotovo nezavisno od priče, žanra i glumačke postave. Ali Nolanov najnoviji film nije samo skupi povratak antičkom mitu. U analizi Slavoja Žižeka, „Odiseja“ postaje priča o tome kako se civilizacije rađaju iz prevare, nasilja i žrtvovanja — i zašto se savremeni svet možda nalazi pred sličnim istorijskim prelomom.
Na premijeri Odiseje u Mumbaju Kristofer Nolan se našalio na račun Toma Holanda. Ako publika ovog leta bude gledala samo jedan film sa Holandom, rekao je, neka to bude njegov film.
Šala je bila precizna. U Odiseji zaista igraju Holand, Met Dejmon, En Hatavej, Šarliz Teron i Lupita Njongo, glumci čija bi imena u većini holivudskih projekata bila glavni deo marketinške kampanje. Kod Nolana, međutim, na posteru iznad naslova stoji nešto drugo: Film Kristofera Nolana. To više nije samo autorski potpis. To je brend.
Nolan je tokom poslednje dve decenije izgradio status koji su u različitim periodima imali Stiven Spilberg i Džejms Kameron. Njegovi filmovi mogu da budu originalne priče, istorijske drame ili ekranizacije antičkog epa, a da njegovo ime ipak ostane najvažniji element njihove komercijalne vrednosti.
To je posebno značajno u trenutku kada se bioskop više ne takmiči samo sa drugim filmovima. Publika ima striming, video-igre, TikTok, Jutjub i gotovo neograničenu količinu sadržaja. U takvom okruženju reditelj čije ime samo po sebi može da motiviše publiku da kupi bioskopsku kartu postaje jednako važan kao najveća glumačka zvezda.
Prema procenama Forbesa, Univerzal je Nolanu za Odiseju isplatio 20 miliona dolara unapred, uz procenat prihoda studija od bioskopske distribucije. Ako film premaši 800 miliona dolara globalne zarade, njegov prihod mogao bi da dostigne najmanje 75 miliona dolara, a sa digitalnom distribucijom i strimingom i više od 85 miliona.
To su uslovi koji su nekada bili rezervisani za Toma Kruza, Denzela Vašingtona i Toma Henksa.
Nolan je do njih došao filmovima koji su uspeli da spoje autorsku ambiciju i masovnu publiku. Početak, Interstelar i trilogija o Betmenu napravili su od njega jednog od najprepoznatljivijih reditelja svoje generacije. Openhajmer je zatim promenio njegovu pregovaračku poziciju: trosatna istorijska drama o čoveku koji je napravio atomsku bombu zaradila je gotovo milijardu dolara i osvojila sedam Oskara.
Posle toga Univerzal je pristao da uloži oko 250 miliona dolara u Nolanovu verziju Homerove Odiseje.
Film je sniman 91 dan u šest država, na IMAX 70-milimetarskoj filmskoj traci. Ali upravo tu nastaje zanimljiva kontradikcija: najskuplji Nolanov spektakl, prema tumačenju Slavoja Žižeka, često deluje kao da odbija da se ponaša kao spektakl.
„Moja prva reakcija na Odiseju bila je veliko iznenađenje“, piše Žižek. „Nakon što sam pročitao brojne kritike nabijene oduševljenjem njenim grandioznim spektakularnim scenama, sirovom autentičnošću borbi i sličnim elementima, sam film mi se učinio gotovo suprotnim tim opisima — kao prilično skromna, gotovo kamerna drama, koja me je povremeno podsećala na niskobudžetne filmove B-produkcije.“
To nije kritika filma koliko objašnjenje njegovog neobičnog postupka. Nolan je dobio novac da drevni mit pretvori u jedan od najvećih bioskopskih događaja godine, ali ne pokušava nužno da svaki njegov element učini većim. Prema Žižeku, u filmu ne vidimo obalu ispred Troje prekrivenu hiljadama grčkih vojnika i stotinama brodova. Grci su često samo mala grupa ljudi izgubljena na pustoj obali, dok Troja nije predstavljena kao megalopolis, već kao prostor uskih i krivudavih ulica.
Čak ni Haribda nije grandiozno čudovište.
„Haribda nije prikazana kao džinovski vrtlog“, piše Žižek, „već kao sasvim skroman kružni vir u vodi koji ne deluje naročito zastrašujuće.“
Najbolji primer je, međutim, Trojanski konj.
U tradicionalnom mitu on je savršena slika vojne genijalnosti. Nolan se, prema Žižekovoj interpretaciji, ne zadržava na njegovoj spoljašnjoj veličini, već gledaoce uvodi u njegovu unutrašnjost. Tamo nema ničeg veličanstvenog: vojnici su nagurani u klaustrofobičnom prostoru, danima čekaju i obavljaju fiziološke potrebe jedni pored drugih.
„Nolan ne žali samo zbog propasti herojskog bronzanog doba“, piše Žižek, „on to čini tako što razotkriva prljavu, svakodnevnu stvarnost herojskih podviga koju pesnički narativi prećutkuju.“
To je možda i ključ za razumevanje filma. Odiseja ne pokušava samo da obnovi mit o velikim junacima. Ona pokazuje šta se nalazi iza mita kada se pesnička veličina zameni telesnom stvarnošću.
Isto važi i za samog Odiseja.
Njegova inteligencija nije moralna vrlina. Ona je oruđe kojim manipuliše drugima. Žižek posebno izdvaja Sinona, mladog grčkog vojnika koji treba da ubedi Trojance da je Trojanski konj dar pomirenja. Odisej zna da će Sinon verovatno biti ubijen, ali upravo zato što Sinon veruje u priču koju treba da ispriča, on može da je učini uverljivom.
Žižek taj trenutak naziva „izvornim grehom“ filma.
„Dante je bio u pravu kada je u svom Paklu smestio Odiseja u osmi krug pakla“, piše on.
U tome se Nolanova verzija junaka razlikuje od klasične predstave o velikom ratniku. Odisej ne pobeđuje zato što je pravedniji od svojih protivnika. Pobeđuje zato što je spreman da ljude pretvori u sredstva. Njegova veličina i njegova moralna problematičnost potiču iz istog izvora.
Zato ni Grci ni Trojanci u filmu nisu jednostavno podeljeni na dobre i loše. Agamemnon je gotovo bez lica, skriven iza ogromnog šlema, a trojanski vojnici su anonimni. Nolan, prema Žižeku, ne prikazuje grčke zločine tako što ih suprotstavlja moralno superiornim Trojancima.
Herojski svet nema čistu stranu.
To je važno i za način na koji film prikazuje žene. Žižek podseća da je Ilijada usredsređena na muško junaštvo i borbu, dok Odiseja u prvi plan stavlja i unutrašnji život žena. Nolan taj pomak ne rešava tako što ženske likove pretvara u idealizovane antičke lepotice.
„Način na koji ih kamera prikazuje otvoreno, ponekad gotovo neprijatno iskreno, otkriva njihove godine“, piše Žižek o En Hatavej i Šarliz Teron.
Čak je i Kirka, koja je u Homerovom spevu zavodnica, u Nolanovoj verziji drugačija. „Ona je jednostavno zgađena muškom proždrljivošću i pretvara ih u svinje kada ne mogu da prestanu da jedu“, piše Žižek.
Promena nije beznačajna. Muškarci više nisu pretvoreni u svinje zato što su odbili žensko udvaranje, već zbog sopstvenog ponašanja.
Odisej, međutim, ne ostaje samo antički junak.
U filmu govori o kraju bronzanog doba, iako čovek koji živi unutar jedne epohe ne može zaista znati da se ona završava. Može samo da oseća da se svet menja.
Tu Žižek vidi vezu sa sadašnjim trenutkom.
„Ulazimo u novu epohu koju obeležavaju dve glavne odlike — dominacija veštačke inteligencije i uspon kulture ‘postistine’“, piše on.
Kao i u Odiseji, danas postoji osećaj da se jedan poredak završava, ali nije jasno šta dolazi posle njega: „nova, mnogo viša civilizacija ili novo varvarstvo“, kako piše Žižek, „ili neka do sada nezamisliva kombinacija jednog i drugog“.
U tom smislu film nije samo priča o povratku jednog čoveka. To je priča o nastanku novog sveta. Žižek smatra da se Odiseja usredsređuje na „utemeljujuće zločine“, na nasilje i prevare koje veliki istorijski narativi kasnije prećutkuju.
To je možda i najzanimljivija veza između Nolanovog filma i njegove pozicije u savremenom Holivudu.
Nolan je postao najmoćniji u trenutku kada se i sama filmska industrija nalazi pred istorijskim prelomom. Njegov odlazak iz Vorner Brosa posle odluke studija da filmove istovremeno prikazuje u bioskopima i na striming platformi bio je više od poslovnog neslaganja. Nolan je pokazao da za njega bioskop nije samo jedan od načina distribucije, već uslov pod kojim film postoji.
Univerzal je zato pristao na uslove koji se retko nude čak i najvećim glumcima: kreativnu kontrolu, procenat prihoda, veliki marketinški budžet i produženi bioskopski period.
Openhajmer je dokazao da je investicija opravdana.
Sada Odiseja testira granice Nolanovog imena.
Prema istraživanju kompanije Greenlight Analytics, više od 70 odsto ljudi koji su znali za film izjavilo je godinu dana pre premijere da planira da ga gleda u bioskopu. Kod Avatara: Fire and Ash i Sinners taj procenat bio je oko 45 odsto.
Nolan je, dakle, postao ono što je Holivud nekada pokušavao da izgradi kroz filmske franšize: samostalni brend koji može da proda projekat pre nego što publika zna sve o njemu.
Ali Odiseja je zanimljiva upravo zato što se iza tog komercijalnog trijumfa krije film koji, prema Žižekovom čitanju, ne veliča jednostavno svet heroja. On pokazuje da iza svake velike pobede postoji neko ko je morao da bude žrtvovan, iza svake civilizacije nasilje koje će kasniji narativi pokušati da zaborave, a iza svakog novog istorijskog poretka neizvesnost onoga što dolazi.
Zato Nolan danas može da dobija honorare kao Tom Kruz i budžete kakve dobijaju samo najveći holivudski projekti.
Ali upravo je Odiseja pokazala da njegova najveća moć možda nije u tome što može da napravi film većim od drugih filmova.
Već u tome što može da uzme najveći mogući spektakl i natera publiku da se zapita šta se nalazi iza njega.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
