Čini se da je Engleska protiv Argentine izgubila jer nije verovala u mogućnost da nakon jednog gola mogu da daju još jedan. Postoje porazi koji dolaze zato što je protivnik jednostavno bolji. A postoje i oni koji nastanu u trenutku kada ekipa prestane da veruje u sopstvenu ideju. Engleska je protiv Argentine izgubila upravo na taj drugi način.
Polufinale Svetskog prvenstva u Atlanti nije odlučio samo pogodak Lautara Martineza u drugom minutu nadoknade vremena, niti dve asistencije Lionela Mesija. Odlučila ga je promena mentaliteta. Posle gola Entonija Gordona u 55. minutu, kojim je Engleska stigla na svega pola sata od prvog finala Mundijala još od 1966. godine, tim Tomasa Tuhela počeo je da igra kao da pokušava da sačuva rezultat, a ne da završi utakmicu.
Na kraju je upravo to postalo njegova najveća greška.
Tuhel je priznao odgovornost, ali ne i grešku
Posle utakmice nemački stručnjak nije pokušavao da pobegne od odgovornosti.
“Odgovornost je na treneru. Ako odluka ne uspe, lako je reći da je bila pogrešna”, rekao je Tuhel.
Ipak, gotovo u istoj rečenici dodao je da nema razloga za kajanje.
“Nemam žaljenje. Mislim da smo odigrali jednu od najboljih utakmica na turniru i zaslužili vođstvo.”
Upravo u toj kontradikciji nalazi se najveća dilema posle engleskog poraza.
Ako je tim zaista igrao jednu od svojih najboljih utakmica, zašto je trener potpuno promenio način igre čim je poveo?
Jedan potez promenio je tok utakmice
Do 70. minuta Argentina nije uspevala da pronađe ritam.
Mesi je bio dobro zatvoren, Aleksis Mek Alister retko je dolazio između linija, dok je Engleska uspevala da kontroliše prostor.
Onda je usledila serija izmena.
U 72. minutu Gordon izlazi iz igre, ulazi Ezri Konsa i Engleska prelazi na sistem sa petoricom u poslednjoj liniji. Samo deset minuta kasnije na teren ulaze još dvojica defanzivaca — Dan Bern i Niko O’Rajli.
Poruka je bila jasna. Sačuvati rezultat 1:0. Posledice su bile još jasnije.
Tuhel je u poslednjih petnaestak minuta pokušao da sačuva minimalnu prednost promenom sistema i prelaskom na odbranu sa petoricom igrača. Umesto Gordona ušao je Ezri Konsa, koji je zauzeo mesto desnog štopera. Ovakav pristup doneo je rezultat protiv Meksika u osmini finala, kada je Engleska sa desetoricom uspela da sačuva pobedu od 3:2.
Ovoga puta plan nije uspeo.
Najveći problem bio je što je takva taktička promena praktično pozvala Argentinu da potpuno preuzme inicijativu.
Prema zvaničnoj statistici, između Gordonovog gola i Lautarovog pogotka Engleska je imala svega oko 12 odsto poseda lopte. Argentina je praktično neprekidno napadala.
Kapiten Hari Kejn posle meča priznao je ono što su svi videli.
“Posle vođstva kao da smo samo pokušavali da izdržimo. Na ovom nivou to nije dovoljno.”
Dodao je da su argentinski napadi dolazili “talas za talasom” i da je Engleska sve vreme samo pokušavala da blokira udarce.
Argentina nije igrala bolje, već hrabrije
Lionel Skalonijev tim nije dominirao tokom većeg dela utakmice. Naprotiv.
Engleska je dugo uspevala da neutrališe Argentinu.
Ali za razliku od protivnika, svetski šampion nije promenio identitet kada je gubio.
Kada je Entoni Gordon početkom drugog dela doveo Englesku u vođstvo, činilo se da Englesku čeka prvi nastup u finalu Svetskog prvenstva još od 1966. godine.
Selektor Lionel Skaloni posle utakmice upravo je na tome insistirao.
“Ova reprezentacija igra najbolje kada je suočena sa problemima. Kada smo primili gol, pokazali smo šta nam fudbal znači. To prevazilazi taktiku.”
Ta rečenica možda najbolje objašnjava zašto Argentina već godinama uspeva da dobija ovakve utakmice.
Tokom čitavog prvenstva sticao se utisak da je aktuelni svetski šampion ranjiv i da može biti poražen. Ipak, nijedna reprezentacija to nije uspela da uradi.
Mesi više nije najbrži, ali je i dalje najvažniji
Statistički gledano, Lionel Mesi nije odigrao spektakularnu utakmicu.
Retko je ulazio u duele, nije mnogo šutirao i veći deo susreta bio je daleko od gola.
Ali kada je utakmica ušla u završnicu, upravo je on kreirao oba gola.
Kod izjednačenja je brzo izveo kratak korner koji je otvorio prostor Encu Fernandesu za udarac sa ivice šesnaesterca.
Kod pobedonosnog gola ponovo je ostao smiren, sačekao pravi trenutak i preciznim centaršutom pronašao potpuno usamljenog Lautara Martineza.
To je razlika između velikih igrača i legendi.
Legende ne moraju da dominiraju 90 minuta. Dovoljno je da odluče utakmicu u dva poteza.
Politička poruka posle utakmice mogla bi da izazove reakciju FIFA
Nakon poslednjeg sudijskog zvižduka slavlje Argentine dobilo je i političku dimenziju.
Lisandro Martinez i Đovani Lo Selso razvili su transparent sa natpisom “Las Malvinas son Argentinas” (“Malvini pripadaju Argentini”), aludirajući na Foklandski rat iz 1982. godine.
Kako FIFA zabranjuje političke poruke i transparente na stadionima, nije isključeno da će zbog ovog poteza biti pokrenut disciplinski postupak.
To pokazuje da utakmice Engleske i Argentine ni četiri decenije kasnije nisu samo fudbalski događaji. Od Maradonine “Božije ruke” i najlepšeg gola veka sa svetskog prvenstva u Meksiku 1986, čini se da je netrpeljivost samo narastala.
Spor oko Foklandskih ostrva (koja Argentina naziva Malvini) jedan je od najdugotrajnijih teritorijalnih sukoba između Velike Britanije i Argentine.
Argentina tvrdi da ostrva pripadaju njoj jer ih smatra delom svog istorijskog nasledstva iz perioda kada je nasledila španske kolonijalne teritorije početkom 19. veka. Buenos Ajres smatra da je britansko preuzimanje kontrole nad ostrvima 1833. godine bilo nezakonito i da je teritorija oduzeta Argentini.
Velika Britanija, s druge strane, tvrdi da su ostrva britanska teritorija već gotovo dva veka i da njihovi stanovnici imaju pravo na samoopredeljenje. Stanovnici Foklanda su 2013. godine na referendumu gotovo jednoglasno glasali da ostanu pod britanskom upravom.
Sukob je prerastao u rat 1982. godine, kada je argentinska vojna hunta izvršila invaziju na ostrva. Britanska vojska je posle deset nedelja borbi povratila kontrolu, a poginulo je više od 900 ljudi na obe strane. Poraz je dodatno oslabio argentinsku vojnu vlast i ubrzao povratak zemlje demokratiji.
Engleska nije izgubila zbog prokletstva
Posle još jednog bolnog ispadanja ponovo se govori o “engleskom prokletstvu”.
Tuhel tu tezu odbacuje.
“Ne verujem u prokletstva. Ovo su različiti treneri, različiti igrači i različite utakmice.”
Možda je u pravu. Ali postoji obrazac koji se uporno ponavlja.
Objasnio je i zašto je odlučio da pređe na sistem sa petoricom pozadi:
„Odlučili smo se za petoricu u odbrani jer su prostori postajali preveliki i želeli smo da budemo jači u vazduhu. Pokušali smo da pomognemo igračima, ali odgovornost je na treneru.”
Čim se približio veliki uspeh, Engleska je počela da čuva ono što ima, umesto da nastavi da igra ono što ju je do tog trenutka dovelo.
Kapiten Hari Kejn priznao je posle utakmice da je upravo taj pristup bio jedan od ključnih razloga poraza.
„Čim smo poveli 1:0, kao da smo počeli samo da čuvamo rezultat. Na ovom nivou to jednostavno nije dovoljno.“
Vidno razočarani Kejn nije skrivao emocije.
„Slomljen sam. Zbog igrača, stručnog štaba, navijača… Svi smo dali apsolutno sve. Trčali smo, borili se, prolili znoj, krv i suze da bismo stigli dovde. Zato ovakav poraz toliko boli.“
Kapiten Engleske ocenio je da je Argentina u završnici potpuno preuzela kontrolu.
„Napadali su u talasima. Pokušavali smo da blokiramo svaki šut, da izdržimo još malo, ali na kraju jednostavno nije bilo dovoljno.“
I pored novog razočaranja, Kejn smatra da ova generacija nije daleko od najvećeg uspeha.
„Već godinama kucamo na vrata. Blizu smo. Samo nam nedostaje taj poslednji korak.“
U Atlanti je upravo strah od pobede postao najjači saveznik Argentine i još jednom je odveo u finale svetskog prvenstva u fudbalu.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
