Partizan je u fudbalskom derbiju izgubio od Crvene zvezde rezultatom 2:1, ali pitanje je koga to više zanima, šokira, raduje? Danima pred poslednji večiti derbi domaći sportski mediji ponovo su stvarali sliku o utakmici dva velika i približno ravnopravna rivala. Analizirali su se sastavi, forma, treneri, taktika i tradicija, kao da će 90 minuta izbrisati sve ono što se između Crvene zvezde i Partizana događalo tokom više od poslednje decenije. Kao i u celom društvu, stvara se privid normalnosti koji odgovara vladajućem establišmentu. Onda je nakon derbija išao još jedan krug sportskih izveštavanja o pobedi Zvezde rezultatom 2:1, pričama o neizvesnom derbiju, čvrstom meču, detaljima koji su odlučili i utakmici dostojnoj velikog rivalstva, kao da se priča o borbi podjednakih fudbalskih titana. A samo je Marko Arnautović, fudbaler Crvene zvezde, skuplji od celog Partizanovog tima.
Takva slika više nema mnogo veze sa stvarnim odnosom snaga. Razlika između dva kluba nije nastala na terenu i ne može se objasniti samo boljim radom jednog sportskog sektora ili lošim potezima drugog. Ona je posledica dugogodišnjeg odnosa države prema dva najveća srpska fudbalska kluba, načina na koji je politička vlast ulazila u njihovo poslovanje i potpuno različitih posledica koje je takav sistem proizveo. Danas se komentariše kvalitet suđenja, ali ni to više nije bitno.
Partizanov finansijski problem nije nastao juče. Nastajao je godinama, od dolaska režima Aleksandra Vučića na vlast, dok je klub prodavao svoje najbolje fudbalere, uništavao omladinsku školu, a istovremeno povećavao obaveze. Potpuno nepoznati Miloš Vazura bio je na čelu Partizana približno deset godina. Još jedan od SNS kumova. Njega je kao čoveka bez ikakvog iskustva u FK Partizan doveo kum Novak Nedić, sekretar u Vučićevoj vladi. A uz pomoć Milorada Vučelića, poznatog pušača tompusa iz 90-tih, za to vreme klub je ostvario niz velikih transfera – Strahinja Pavlović, Umar Sadik, Filip Stevanović, Nikola Milenković, Mihajlo Ilić, Leonardo i Kristijan Belić – na čijim je prodajama Partizan zaradio desetine miliona evra. Samo tih sedam transfera, prema javno objavljenim iznosima, vrede više od 45 miliona evra, ne računajući druge. Odakle se onda pojavio dug 60 miliona evra kada je Rasim Ljajić došao u klub? Da li će neko zbog toga odgovarati?
Ako je dug rastao, dok su se prodavali najbolji igrači i ako je klub iz godine u godinu dolazio u sve težu finansijsku situaciju, onda je nemoguće zaobići pitanje političke odgovornosti onih koji su imali najveći uticaj na sportski sistem. Posebno zato što se u isto vreme u Crvenoj zvezdi učvršćivala pozicija Zvezdana Terzića, čoveka koji je svojevremeno bio obuhvaćen Interpolovom poternicom, a koji je 2024. pravosnažno oslobođen optužbe za zloupotrebu položaja u vezi sa transferima nekadašnjih igrača OFK Beograda. Pre toga je Terzić postao još jedan Vučićev kum, onda i jedan od najuticajnijih ljudi u srpskom fudbalu, a Zvezda je krenula putem višegodišnjeg sportskog i finansijskog rasta. Ne mora se nešto posebno ni dokazivati da je ovakav put FK Crvena zvezda deo političke odluke da bi se postavilo pitanje političkog sistema u kojem je taj uspeh ostvaren. Neki kažu da je Crvena zvezda zaradila od višegodišnjih plasmana u evrokupove. Istina je to, ali mora se istovermeno postaviti pitanje kako je do toga klub stigao. Sigurno nije fantastičnim poslovnim poduhvatima jednog Zvezdana Terzića. I mora se postaviti pitanje kako je Partizan došao do gubitka od 60 miliona evra i ko nije dozvolio da se takva uprava promeni tokom deset godina?
Prema podacima koje je izneo sam klub, FK Crvena zvezda je od države u prethodnih dvanaest godina dobila oko 22 miliona evra, dok je od Telekoma Srbija dobio još oko 18 miliona. Telekom je samo tokom 2024. godine Zvezdi uplatio oko 2,8 miliona evra kroz sponzorstvo. To nisu privatni novci vlasnika kluba, već novac iz sistema u kojem država ima dominantan uticaj. U sve to se ne računaju finansijska sredstva dobijena netransparentnim putem, poput onih kada se u javnosti pojavio snimak razgovora Siniše Malog i Nebojše Šurlana, tadašnjeg direktora Građevinske direkcije Srbije. U tom snimku Siniša Mali traži novac za Crvenu zvezdu, a na Šurlanovo nećakanje kaže “Ti znaš šta će ti glavni šef uvek reći.”
To nije isto što i tvrdnja da Partizan nikada nije dobijao državni novac. Dobijao ga je, naravno. Aleksandar Vučić je u martu 2024. javno potvrdio da je država obezbedila 3,2 miliona evra kako bi Partizan ispunio uslove za evropsku licencu. Ali upravo način na koji je ta pomoć dolazila pokazuje problem: Partizan je pomoć dobijao uvek tek kada bi stigao do ivice i tek toliko da se ne uruši potpuno, dok je osnovni uzrok njegovog finansijskog propadanja ostajao nerešen. I kada režimski mediji spominju 3,2 miliona evra za licencu, nikada se ne spominje pitanje gde je nestalo 60 miliona, zašto je urušena omladinska škola, zašto je klub u potpunosti devastiran i ko je za to odgovoran?
U tom smislu fudbaler Marko Aranutović nije suština priče, već njena ilustracija. Kada jedan klub može da dovede fudbalera čija je plata, prema javno dostupnim procenama, veća od ukupnih primanja čitave Partizanove početne jedanaestorice, govorimo o razlici u sistemu odnosa države prema dva najveća srpska kluba, a ne o razlici u ispravnom ili pogrešnom dovođenju igrača između dva prelazna roka. Naročito nakon višegodišnjeg omalovažavanja ili dovođenja u pitanje navodnih 2 miliona evra koliko je u košarci dobijao Željko Obradović kao najveći evropski trener u istoriji košarke.
Zato je izuzetno lažna priča o dva najveća rivala i nekakvom večitom derbiju, lažna je priča da bilo ko normalana iščekuje derbi ili uživa u fudbalskoj igri.
I zato poslednji derbi nije bio priča o tome kako je Zvezda pobedila Partizan. Bio je još jedna slika procesa u kojem živimo već previše dugo. Neka ide na obraz onih koji opravdavaju savest rečima da je tako uvek bilo.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
