Forenzičke analize potvrdile su špijuniranje studenata uz korišćenje Pegasus-a i nove verzije NoviSpy-a. Najmanje 14 ljudi iz studentskog pokreta, opozicije i civilnog sektora u Srbiji bilo je meta naprednog špijunskog softvera tokom 2026. godine. Pitanje više nije samo ko je špijunirao političke protivnike, već i šta se sa informacijama dobijenim njihovim nadzorom dalje radilo.
Nalazi SHARE fondacije o najmanje 14 osoba koje su od početka godine bile mete špijunskog softvera predstavljaju jedan od najozbiljnijih dokaza o digitalnom nadzoru političkih i društvenih protivnika vlasti u Srbiji. Među metama su članovi studentskog pokreta, aktivisti, opozicioni narodni poslanik i opozicioni lokalni odbornik. Dvanaest osoba obratilo se SHARE-u nakon što su od kompanije Apple dobile upozorenje da su njihovi telefoni bili meta napada, dok su na još dva Android uređaja pronađene infekcije softverom NoviSpy. Nalaze su nezavisno potvrdili Citizen Lab Univerziteta u Torontu i Amnesty International Security Lab.
U jednom slučaju Citizen Lab je potvrdio prisustvo Pegasusa, komercijalnog špijunskog sistema kompanije NSO Group, na telefonu člana studentskog pokreta. Napad je izveden takozvanom zero-click metodom, što znači da korisnik nije morao da otvori poruku ili klikne na bilo kakav link da bi uređaj bio kompromitovan. U dva druga slučaja pronađena je nova verzija NoviSpya, softvera koji je u Srbiji već bio predmet međunarodnih istraživanja. Za razliku od Pegasusa, NoviSpy zahteva fizički pristup telefonu.
Politička dimenzija špijuniranja
Upravo tu počinje politička dimenzija cele priče. Jedna osoba čiji je telefon zaražen NoviSpyem navela je da je uređaj prethodno bio oduzet tokom policijskog zadržavanja. Druga je, prema SHARE-u, posumnjala da je telefon kompromitovan nakon što je Dragan J. Vučićević, glavni i odgovorni urednik Informera, u televizijskom programu govorio o privatnim porukama koje su se nalazile na njenom telefonu.
To nije dokaz da je Informer dobio podatke upravo od državne bezbednosne službe, niti je javno dokazano ko je naredio konkretne napade. Ali jeste činjenica koja zahteva ozbiljno objašnjenje. Ako neko raspolaže sadržajem zatvorenih komunikacija političkih protivnika, a istovremeno se u državnom aparatu koriste sredstva koja omogućavaju pristup njihovim telefonima, pitanje porekla tih informacija više nije pitanje medijske ekskluzive, već moguće zloupotrebe bezbednosnog sistema.
Posebno je značajna izjava samog Vučićevića koju je objavio Financial Times. Govoreći o komunikaciji studentskog pokreta, urednik Informera rekao je: „Znate da mi pratimo njihove zatvorene WhatsApp i Viber grupe“, a na pitanje kako su to uspeli odgovorio je da to neće otkriti.
Ta izjava dobija dodatnu težinu kada se posmatra zajedno sa slučajevima potvrđenog spyware-a. Nije isto imati informaciju koju je novinar dobio od izvora i imati tehničku mogućnost da se pristupi zatvorenim komunikacijama ljudi koji nisu javne ličnosti. Ako je Vučićevićeva tvrdnja doslovna, ostaje pitanje na koji način je Informer dolazio do sadržaja privatnih grupa i da li je za to korišćena infrastruktura ili pomoć državnih institucija.
Vlast negira, ali pitanja ostaju
Vlast je optužbe odbacila. Predsednica Skupštine Ana Brnabić ocenila je tvrdnje studenata i SHARE fondacije kao besmislene i politički motivisane. Međutim, političko saopštenje ne može da zameni forenzičku proveru uređaja. U ovom slučaju postoje nalazi nezavisnih stručnih organizacija koje su potvrdile prisustvo konkretnog špijunskog softvera na telefonima pojedinaca.
Još važnije, ovo nije prvi put da se u Srbiji otkriva korišćenje Pegasusa protiv predstavnika kritičke javnosti. Amnesty International je 2025. godine objavio da su dva novinara BIRN-a bila meta pokušaja napada Pegasusom, dok su prethodnih godina dokumentovani i drugi pokušaji napada na predstavnike civilnog društva.
Novi slučajevi zato ne mogu da se posmatraju kao izolovani incidenti. SHARE ih je označio kao najveći dokumentovani talas takvog nadzora u Srbiji do sada, a činjenica da su među metama ljudi povezani sa studentskim pokretom, opozicijom i lokalnom politikom daje celoj operaciji jasan politički kontekst. Vremenski okvir je takođe značajan: deo napada povezuje se sa periodom oko lokalnih izbora održanih 29. marta, dok se Srbija približava parlamentarnim izborima najavljenim za oktobar.
Špijuniranje političkih protivnika nije zakonito
U demokratskom sistemu tajna kontrola komunikacija političkih protivnika nije pitanje političke taktike, već pitanje zakonitosti i institucionalne kontrole. Državne službe mogu, pod zakonom propisanim uslovima, primenjivati posebne mere nadzora, ali upravo zbog toga mora postojati sudska kontrola, trag o tome ko je meru odobrio i odgovornost za njenu primenu. Kada se pojavi sumnja da su sredstva za nadzor korišćena protiv političkih protivnika, a informacije iz privatnih komunikacija potom završavaju u provladinim medijima, problem postaje mnogo veći od pitanja sajber-bezbednosti.
U ovom trenutku nije javno dokazano da je Aleksandar Vučić lično naredio napade, niti da je BIA dostavljala Informeru podatke prikupljene špijunskim softverom. Ali upravo zato slučaj zahteva nezavisnu istragu, a ne političko negiranje. Potrebno je utvrditi ko je nabavio i koristio spyware, ko je birao mete, ko je imao pristup prikupljenim podacima i da li su ti podaci kasnije korišćeni za političko targetiranje.
Jer suština afere nije u tome što neko može da uključi tuđi mikrofon ili kameru. Suština je u tome ko ima mogućnost da zaviri u privatne razgovore ljudi koji predstavljaju politički izazov vlasti — i šta zatim radi sa onim što tamo pronađe.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
