Nedavno je ministarka Srbije Snežana Paunović, na Međunarodni dan sećanja na genocid u Srebrenici, izjavila da bi etnički očistila Kosovo. Ekonomistkinja rodom iz Peći, koja je bila i članica skupštinskog Odbora za Kosovo i Metohiju, sada se našla u središtu nove kontroverze: prema istraživanju Radija Slobodna Evropa, godinama je primala platu kao v.d. direktora Apotekarske ustanove Peć, iako je ta ustanova formalno ugašena još 2021. godine.
Prema istraživanju Radija Slobodna Evropa, Paunović je na toj funkciji bila od aprila 2014. do aprila 2025. godine. U međuvremenu je Apotekarska ustanova Peć formalno ugašena odlukom Vlade Srbije 2021. godine. Zahtev za njeno brisanje iz registra zdravstvenih ustanova podnela je, prema dokumentima koje je analizirala RSE, upravo Paunović.
Za jedanaest godina, prema zvaničnim podacima, na ime plate primila je oko 146.000 evra.
Ako se navodi pokažu tačnim, problem nije samo u tome što je jedna osoba nastavila da prima novac iz budžeta nakon prestanka postojanja ustanove. Mnogo je važnije pitanje kako je takav aranžman uopšte mogao da opstane godinama u sistemu koji je morao da zna da ustanova više ne postoji.
Drugim rečima: ko je proveravao šta tačno postoji na papiru, a šta funkcioniše u stvarnosti?
Institucije koje postoje u registru, ali ne i na terenu
Kosovo je godinama posebno pogodno tlo za takvu vrstu administrativnog apsurda. Beograd održava mrežu institucija koje predstavlja kao deo svog državnog sistema, dok je veliki deo njih na terenu ili ugašen, ili ne funkcioniše u obliku u kojem formalno postoji.
To stvara prostor između administrativne evidencije i stvarnosti.
U slučaju Apotekarske ustanove Peć, taj prostor je posebno upadljiv. Momčilo Trajković, predsednik Srpskog nacionalnog foruma iz Gračanice, tvrdi da ustanova praktično nije radila još od 1999. godine, kada su Srbi i Crnogorci napustili Peć.
Ako je to tačno, onda se pitanje ne završava 2021. godinom, kada je ustanova formalno ugašena. Ono se proteže unazad mnogo duže: šta je, zapravo, značila funkcija direktora ustanove koja decenijama nije imala stvarnu mrežu apoteka, zaposlene i svakodnevni rad?
To je pitanje na koje javnost još nema odgovor.
A upravo odsustvo odgovora pokazuje problem sistema. Ne mora svaka institucija koja formalno postoji nužno da bude potpuno funkcionalna u svakom trenutku. Ali ako se godinama isplaćuje plata rukovodiocu, onda mora postojati jasan trag rada: odluke, zaposleni, poslovanje, odgovornost i kontrola.
U suprotnom, država ne održava instituciju. Održava njenu administrativnu ljušturu.
Kosovo kao prostor izuzetaka
Priča o Paunović nije izolovana od šireg problema finansiranja srpskih institucija na Kosovu. Godinama postoje paralelni sistemi plata i budžetskih izdvajanja, često bez dovoljno transparentnosti o tome gde novac završava i koje institucije zaista pružaju usluge građanima.
Istraživanja Radija Slobodna Evropa ranije su ukazivala i na slučajeve u kojima su opštine sa srpskom većinom dobijale novac iz budžeta Kosova za zaposlene u obrazovanju i zdravstvu, dok su ti sistemi istovremeno funkcionisali kroz institucije Srbije. Takvo preklapanje samo po sebi proizvodi komplikovan sistem odgovornosti.
Kada postoje dva budžeta, dva administrativna sistema i institucije koje se međusobno ne priznaju, kontrola postaje teža. A tamo gde je kontrola slaba, lako nastaju različite vrste „fiktivnosti“: radna mesta bez jasnog posla, institucije bez stvarne aktivnosti, funkcije koje opstaju u registrima i nakon što prestanu da postoje u praksi.
To nije specifično samo za Kosovo. Ali je tamo posledica mnogo ozbiljnija.
Jer se novac ne troši u nekom apstraktnom administrativnom prostoru. Troši se u ime ljudi koji žive u veoma teškim uslovima i kojima se godinama govori da je očuvanje srpskih institucija jedan od ključnih nacionalnih ciljeva.
Ako je institucija samo formalno sačuvana da bi se sačuvala funkcija, onda se postavlja pitanje: koga tačno takva politika štiti?
Najveći problem nije 146.000 evra
Iznos od oko 146.000 evra privlači pažnju jer je konkretan. Ali novac je samo deo problema.
Mnogo je važnije što ovakav slučaj, ukoliko se potvrde navodi RSE, pokazuje kako politički sistem može da razdvoji odgovornost od funkcije. Osoba može da bude na čelu ustanove, da prima platu, a da javnost godinama ne dobije jednostavan odgovor na pitanje šta ta ustanova radi.
U normalnom sistemu, prestanak rada ustanove trebalo bi da pokrene čitav niz automatskih pitanja: ko je zaposlen, ko rukovodi, na osnovu kog akta se isplaćuje plata i ko kontroliše potrošnju novca?
Ako se ništa od toga ne dogodi, problem nije samo u pojedincu koji prima novac. Problem je u institucijama koje su omogućile da takva situacija traje.
Zato je pogrešno ovu priču svesti samo na moralnu osudu jedne političarke. To može biti opravdano ako se utvrdi da je znala da nema osnov za primanje plate. Ali čak i tada ostaje drugo pitanje: ko je isplaćivao novac i na osnovu čega?
Državni novac ne nestaje sam od sebe. Za svaku isplatu postoji odluka, potpis, računovodstveni trag i institucija koja je morala da je odobri.
„Fiktivno“ nije isto što i nepostojeće
U političkom govoru o Kosovu često se koriste reči poput „fiktivne institucije“. One dobro opisuju apsurd, ali mogu i da zamagle suštinu.
Institucija može biti politički nepriznata, fizički dislocirana ili bez mogućnosti da na terenu obavlja sve svoje funkcije. To samo po sebi ne znači da ne postoji. Međutim, kada se godinama ne obavlja nikakav stvarni posao, a javni novac se i dalje isplaćuje, tada više nije dovoljno pozivati se na formalni status.
U slučaju Apotekarske ustanove Peć upravo to treba razjasniti.
Da li je ustanova imala zaposlene?
Da li je imala apoteke?
Da li je pružala usluge građanima?
Da li je postojala neka druga funkcija direktora osim formalnog održavanja ustanove u državnim evidencijama?
I ko je sve to kontrolisao?
Bez odgovora na ta pitanja, javnost dobija samo dve suprotstavljene tvrdnje: vlast može da kaže da je čuvala instituciju, dok kritičari tvrde da je čuvala radno mesto.
Dokumenti bi trebalo da odluče koja je od te dve verzije bliža istini.
Najgore je što se sve uklapa u poznati obrazac
Ovaj slučaj posebno je problematičan zato što ne dolazi u vakuumu. Godinama se u javnosti govori o partijskom zapošljavanju, dvostrukim primanjima i funkcijama u institucijama koje građani na Kosovu ne mogu da vide u svakodnevnom životu.
Zbog toga svaka nova slična priča više ne deluje kao izolovani incident. Ona postaje deo obrasca.
A obrazac je opasan iz dva razloga.
Prvo, pretvara državnu politiku u sistem privilegija za ljude koji su politički podobni. Drugo, potkopava poverenje upravo među ljudima čije se ime najčešće koristi kao opravdanje za takvu politiku — Srbima koji žive na Kosovu.
Njima se govori da institucije moraju da opstanu. Istovremeno, ako se pokaže da se pod tim institucijama ponekad podrazumevaju ustanove koje ne rade i funkcije koje postoje samo na papiru, onda se granica između državne politike i partijskog zbrinjavanja kadrova opasno briše.
To je suština ove priče.
Ne da li je jedna apoteka bila upisana u registar. Ne samo koliko je novca isplaćeno. Već da li država može da tvrdi da održava instituciju ako ne može da pokaže njen stvarni rad.
I još važnije: ako institucija ne postoji u svakodnevnom životu građana, zašto postoji u državnom budžetu?
Na ta pitanja Vlada Srbije, Kancelarija za Kosovo i Metohiju, Republički fond za zdravstveno osiguranje i nadležna ministarstva, prema navodima iz izvornog teksta, nisu odgovorili na pitanja RSE o primanjima Snežane Paunović i njenoj funkciji u ustanovi koja je prestala da postoji.
Upravo zato slučaj nije završen objavljivanjem jedne priče. Tek kada budu poznati dokumenti o radu ustanove, osnovu za isplatu plate i odgovornosti svih koji su godinama odobravali takav aranžman, biće moguće reći da li je reč o administrativnom propustu, političkoj zloupotrebi ili delu šireg sistema u kojem institucije opstaju na papiru duže nego što postoje u stvarnosti.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
