Slučaj Jorga Heskensa, nemačkog službenika koji je godinama savetnik predsednika Srbije Aleksandra Vučića, izaziva brojne reakcije poslednjih dana. Postoje diplomatske priče koje prolaze gotovo neprimećeno i postoje one koje, kada jednom isplivaju u javnost, otvore mnogo više pitanja nego što daju odgovora.
Nakon istraživanja nemačkog magazina Der Spiegel i BIRN-a, pažnja više nije usmerena samo na jednog savetnika, već na model saradnje koji, prema zvaničnim odgovorima iz Berlina, praktično nema presedan u nemačkoj spoljnoj politici.
Upravo ta činjenica čini celu priču politički značajnom.
Berlin tvrdi da je Srbija jedinstven slučaj
Zvanično objašnjenje nemačkog Ministarstva privrede glasi da je Heskens angažovan kao dugoročni savetnik u okviru upravnog partnerstva između nemačkog ministarstva i Predsedništva Srbije.
Takvi projekti postoje i u drugim državama kandidatima za članstvo u Evropskoj uniji. Međutim, ključna razlika krije se u jednom detalju.
Na direktno pitanje da li postoji još neka država u kojoj nemačko Ministarstvo privrede ima dugoročnog savetnika angažovanog na sličan način, odgovor iz Berlina bio je – ne.
Drugim rečima, upravo je Srbija jedina zemlja u kojoj nemački državni službenik na ovakav način radi uz instituciju predsednika države.
To automatski otvara pitanje zbog čega je upravo Beograd dobio status koji nema nijedan drugi partner Nemačke.
Paradoks srpskog predsedništva
Čitava situacija dodatno dobija na težini zbog specifičnosti srpskog političkog sistema.
Prema Ustavu Srbije, predsednik države nema izvršnu nadležnost nad ekonomskom politikom. Za privredu, investicije i razvoj odgovorna je Vlada Srbije.
Upravo zato deo nemačkih političara smatra neobičnim što savetnik nije raspoređen u neko resorno ministarstvo, već u Predsedništvo.
Na prvi pogled reč je o administrativnoj nijansi.
U političkoj praksi to govori mnogo više.
Jer u Srbiji poslednjih godina najveći deo ključnih ekonomskih i investicionih odluka javnost vezuje upravo za predsednika Aleksandra Vučića, bez obzira na formalne nadležnosti institucija.
Time je Berlin, svesno ili ne, praktično priznao političku realnost Srbije, a ne njenu ustavnu arhitekturu.
Litijum kao geopolitička pozadina
U Berlinu malo ko krije da je Srbija postala jedna od najvažnijih tačaka evropske industrijske strategije.
Poslednjih godina litijum iz doline Jadra prerastao je iz rudarskog projekta u pitanje energetske bezbednosti Evrope.
Električni automobili, baterije i zelena tranzicija učinili su ovaj mineral jednim od najtraženijih resursa na svetu.
Zbog toga nije iznenađenje što je saradnja između Berlina i Beograda intenzivirana upravo u periodu kada je Evropa pokušavala da smanji zavisnost od kineskih sirovina.
Za nemačku automobilsku industriju Srbija nije važna samo zbog litijuma.
Nemačke kompanije već godinama otvaraju fabrike u Srbiji zahvaljujući državnim subvencijama, povoljnijim troškovima poslovanja i geografskom položaju.
Iz ugla Berlina, politička stabilnost Srbije postala je i ekonomski interes.
Kritike dolaze iz samog Bundestaga
Zanimljivo je da najveća pitanja nisu otvorili političari iz Srbije, već poslanici nemačkog Bundestaga.
Predstavnici više stranaka priznaju da ne poznaju sličan primer u kojem nemački državni službenik toliko dugo i tako blisko sarađuje sa jednim šefom strane države.
Posebno su kritični predstavnici Zelenih, koji upozoravaju da takav odnos može ostaviti utisak političke podrške vlasti koja se u međunarodnim izveštajima često suočava sa kritikama zbog stanja demokratije i vladavine prava.
Ni predstavnici vladajućih socijaldemokrata nisu odbacili potrebu da Ministarstvo privrede detaljnije objasni prirodu Heskensovog angažmana.
To pokazuje da pitanje više nije samo srpsko, već postaje i tema unutrašnje nemačke politike.
Između pragmatizma i vrednosti
Poslednjih godina nemačka politika prema Srbiji pokušava da balansira između dve često suprotstavljene ambicije.
Sa jedne strane, Berlin insistira na evropskim vrednostima, nezavisnim institucijama i vladavini prava.
Sa druge strane, Srbija je postala važan partner u lancima snabdevanja evropske industrije, posebno kada je reč o automobilskom sektoru i strateškim sirovinama.
Upravo zbog toga kritičari tvrde da ekonomski interes često potiskuje političke principe.
Slučaj Heskens za njih predstavlja simbol tog kompromisa.
Vučić nikada nije skrivao značaj nemačkog savetnika
Za razliku od nemačkih institucija koje poslednjih dana uglavnom odgovaraju administrativnim formulacijama, predsednik Srbije nikada nije pokušavao da umanji značaj svog nemačkog saradnika.
Naprotiv.
Vučić je više puta javno govorio o Heskensu, nazivajući ga “mojim Švabom”, dok je početkom prošle godine izrazio zadovoljstvo produženjem njegovog angažmana i zahvalio mu na doprinosu u privlačenju nemačkih investicija.
Time je praktično potvrđeno da Heskens nije bio tek tehnički konsultant, već čovek koji je godinama imao pristup samom vrhu političkog odlučivanja.
Pitanje koje ostaje bez odgovora
Berlin i dalje tvrdi da je saradnja “u obostranom interesu”.
To objašnjenje nije netačno.
Nemačka dobija lakši pristup najvećoj ekonomiji Zapadnog Balkana i tržištu važnom za njenu industriju. Srbija dobija investicije, nova radna mesta i snažnu političku vezu sa najjačom ekonomijom Evropske unije.
Međutim, upravo zato ostaje pitanje koje sve više zaokuplja pažnju nemačke javnosti.
Ako ovakav model saradnje zaista ne postoji ni u jednoj drugoj državi sveta, šta je Srbiju učinilo toliko posebnom?
Odgovor verovatno nije moguće pronaći samo u administrativnim sporazumima. On se nalazi na preseku geopolitike, ekonomskih interesa, evropske energetske tranzicije i političke realnosti Balkana — prostoru na kojem se principi i pragmatizam već godinama sudaraju mnogo češće nego što se javno priznaje.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
