EU nikada nije bila samo ekonomski projekat. Nastala je iz političke odluke da kontinent koji je u prvoj polovini 20. veka proizveo dva svetska rata pronađe drugačiji način postojanja – kroz saradnju, institucije i međusobnu zavisnost.
Upravo zbog toga pitanje proširenja na Zapadni Balkan nije samo administrativni proces zatvaranja poglavlja i usvajanja zakona. Ono je pitanje političkog poverenja. A upravo to poverenje poslednjih godina između Srbije i Evropske unije gotovo da je nestalo.
„Do sada se nije desilo da čak pet država članica EU blokira jednoj zemlji-kandidatu otvaranje Klastera 3“, kaže Gert Rorborn, direktor beogradske kancelarije Fondacije „Hajnrih Bel“ za nedeljnik Vreme. Prema njegovom tumačenju, razlog nije samo odnos Beograda prema Moskvi, već i dugogodišnji problemi sa vladavinom prava i visokim nivoom korupcije.
Za Srbiju je problem veći od jednog pregovaračkog poglavlja. Radi se o činjenici da je zemlja, koja je dugo predstavljana kao ključni igrač regiona, danas u situaciji da je prestižu države koje su godinama zaostajale u procesu evropskih integracija.
Crna Gora kao dokaz da proširenje nije mrtvo
Dok se u Srbiji evropska perspektiva sve češće posmatra kroz prizmu razočaranja i nepoverenja, Crna Gora pokušava da iskoristi trenutak koji se otvorio nakon ruske agresije na Ukrajinu i promene evropske bezbednosne paradigme.
Evropska unija je ponovo počela da posmatra proširenje ne samo kao politički proces već i kao geopolitičku potrebu. U vremenu kada Brisel govori o uticaju Rusije, Kine i promenama američke politike, Zapadni Balkan postaje pitanje strateške bezbednosti.
Crna Gora je trenutno najbliža članstvu, ne zato što joj je put bio jednostavan, već zato što je poslednjih godina napravila određene institucionalne pomake. Prema Rorbornu, taj napredak rezultat je kombinacije više faktora: rada različitih vlada, aktivnog civilnog društva i snažnije podrške evropskih partnera.
„Dosadašnji napredak predstavlja zajednički uspeh različitih aktera koji, uprkos razlikama, teže istom cilju“, ocenjuje on.
Srbija, međutim, prema njegovoj oceni, nije iskoristila trenutak kada je EU ponovo otvorila vrata proširenju.
Zašto se Brisel udaljio od Beograda
Jedan od najvećih problema evropskog procesa jeste što on počiva na poverenju. Kandidat mora da veruje da će reforme biti nagrađene, dok EU mora da veruje da reforme nisu samo privremeni politički potezi.
U slučaju Srbije, upravo je to poverenje narušeno.
Rorborn smatra da su pojedine reforme u oblasti pravosuđa i rodne ravnopravnosti bile usvojene više kao taktički potezi nego kao dubinske promene.
To je razlog zbog kojeg danas postoji paradoks: Srbija formalno želi članstvo u EU, ali deo evropskih partnera sumnja u iskrenost tog procesa.
Evropska unija, sa druge strane, takođe snosi deo odgovornosti. Godinama je stabilnost često imala prednost nad demokratskim standardima. Brisel je sarađivao sa vlastima koje su garantovale regionalni mir, dok su pitanja institucija, medijskih sloboda i kontrole vlasti ostajala u drugom planu.
Ta politika „stabilokratije“ možda je kratkoročno donosila rezultate, ali je dugoročno proizvela upravo ono čega se EU danas plaši – gubitak poverenja građana.
Nemačka između ekonomije i vrednosti
Posebno pitanje predstavlja odnos Nemačke prema Srbiji. Berlin je jedan od najvažnijih ekonomskih partnera Beograda, ali istovremeno dolaze i ozbiljne kritike zbog stanja demokratije i vladavine prava.
Rorborn odbacuje ideju da nemačka politika prema Srbiji počiva samo na ekonomskim interesima. Podseća da Nemačka kroz političke fondacije, razvojnu pomoć i programe demokratizacije ulaže u dugoročne društvene promene.
Ali problem nastaje kada ekonomski projekti počnu da potiskuju institucionalne standarde.
„Ako određeni privredni interesi dovedu do podrivanja vladavine prava, transparentnosti i evropskog integracionog procesa, tada se suočavamo sa ozbiljnim problemom kredibiliteta“, kaže on.
U tom kontekstu navodi i kritike prema velikim infrastrukturnim projektima u regionu, gde se često postavlja pitanje transparentnosti i odnosa između kapitala i javnog interesa.
Nema članstva „drugog reda“
Jedna od ideja koja se sve češće pojavljuje u evropskim debatama jeste mogućnost „postepenog članstva“ – uključivanje država kandidata u pojedine evropske politike pre punopravnog članstva.
Međutim, Rorborn upozorava da takav model ne rešava suštinski problem.
Evropska unija ne može imati članice prvog i drugog reda, jer ni evropske vrednosti ni pravni standardi ne mogu biti podeljeni na nivoe.
Pravo pitanje nije kako zaobići reformu EU, već kako je obnoviti tako da može da primi nove članice.
U suprotnom, upozorava on, Unija će ostati ranjiva na unutrašnje i spoljne pritiske – od autoritarnih tendencija do uticaja velikih sila.
Pružena ruka koja čeka odgovor
Fondacija „Hajnrih Bel“ često je predmet kritika dela srpske javnosti i vlasti, koje je predstavljaju kao organizaciju stranog uticaja.
Rorborn odbacuje takvu interpretaciju. Njegova poruka je da je rad fondacije transparentan i zasnovan na ideji demokratske debate.
„Naša ruka ostaje pružena“, kaže on.
Ali problem nije samo u odnosu vlasti prema jednoj fondaciji. Širi problem je što je prostor za dijalog između institucija, civilnog društva i međunarodnih partnera postao sve uži.
Evropska budućnost Srbije neće zavisiti samo od odluka u Briselu. Ona će zavisiti i od toga da li će domaće institucije ponovo izgraditi poverenje koje je potrebno za svaku ozbiljnu političku transformaciju.
Jer EU nije samo tržište, fondovi i politički sporazumi. Ona je, pre svega, sistem poverenja.
A upravo tog poverenja danas ima najmanje.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
