Branko Ružić više nije član Socijalističke partije Srbije. Posle više od tri decenije provedene u SPS-u, Statutarna komisija stranke jednoglasno je donela odluku o njegovom isključenju, uz obrazloženje da je „kontinuirano u dužem vremenskom periodu svesno i namerno kršio odredbe Statuta“, nije poštovao odluke stranačkih organa i jedinstvenu politiku partije i da je svojim delovanjem naneo „ogromnu političku štetu“ SPS-u.
Povod za odluku nisu bili jedan istup ili jedna izjava. Ružić je poslednjih meseci sve otvorenije kritikovao politički kurs svoje stranke, pre svega odnos prema Srpskoj naprednoj stranci. Zalagao se da SPS samostalno izađe na izbore i da ponovo izgradi sopstveni politički identitet, umesto da svoju budućnost vezuje za SNS.
Ružić mesecima kritikovao odnos prema SNS-u
U aprilu je govorio o opasnosti od „ideološkog sunovrata“ i „dobrovoljne političke eutanazije“ ukoliko SPS ne povrati političku samostalnost. U junu je, povodom poziva članovima SPS-a da prisustvuju skupu SNS-a, rekao da zbog stanja u društvu nije njegovo mesto na tom skupu. U razgovoru za „Vreme“ u julu ponovio je da SPS treba da izađe samostalno na izbore, sa sopstvenim programom i kandidatima.
SPS je na sve to odgovorio pozivanjem na statut i partijsku disciplinu. U saopštenju nakon odluke o isključenju posebno je naglašeno da članovi moraju da sprovode odluke organa stranke i njenu jedinstvenu politiku, uz poruku: „Socijalistička partija Srbije ne može imati dve politike.“
Ta formulacija je važna jer pokazuje gde je rukovodstvo stranke povuklo granicu. Nije problem samo u tome što je Ružić kritikovao odluke rukovodstva, već u tome što je svoje neslaganje iznosio javno i zastupao drugačiji politički pravac od onoga koji danas vodi SPS.
Ružić: Odluka je politički doneta „na drugom mestu“
Ružić, međutim, čitavu stvar vidi drugačije. U svom odgovoru rekao je da odluku prihvata „bez gorčine i bez potrebe da od sebe pravi žrtvu“, ali je istovremeno ocenio da je odluka o njegovom isključenju „politički doneta na drugom mestu“. SPS je, prema njegovim rečima, pristao na ulogu „filijale SNS-a“, dok je on smatrao da socijalisti moraju da sačuvaju sopstveni politički identitet.
Tu se i nalazi suština ovog sukoba. Statut može da bude formalni osnov za isključenje, ali politički razlog treba tražiti u činjenici da je Ružić počeo javno da dovodi u pitanje odnos SPS-a prema SNS-u. Njegova kritika nije bila usmerena samo na pojedinačne odluke, već na čitavu strategiju stranke.
Istovremeno, u javnosti se pojavila i interpretacija prema kojoj je Ružić postao otvoreni kritičar stranačkog rukovodstva nakon što je ostao bez političke funkcije koju je želeo. To je argument koji se može čuti u političkim krugovima, ali ga ne treba predstavljati kao utvrđenu činjenicu. Čak i ako se takva motivacija prihvati, ona ne poništava politički sadržaj njegovih kritika. Kao što ni Ružićevo eventualno nezadovoljstvo ličnim položajem ne dokazuje da je njegova ocena odnosa SPS-a i SNS-a netačna.
Od Tadića i DS-a do savezništva sa SNS-om
Mnogo je zanimljivije pitanje zbog čega je SPS odlučio da upravo sada tako oštro reaguje na javno neslaganje jednog od svojih dugogodišnjih funkcionera.
Odgovor se delom može pronaći u istoriji same stranke.
SPS danas insistira na jedinstvenoj politici i disciplini, ali je tokom prethodnih decenija više puta menjao političke saveznike i pravac delovanja. Najbolji primer je saradnja sa Demokratskom strankom i Borisom Tadićem.
Godine 2008. SPS i DS formirali su vladu, a Ivica Dačić postao je prvi potpredsednik Vlade i ministar unutrašnjih poslova. U oktobru iste godine Dačić i Tadić potpisali su Deklaraciju o političkom pomirenju DS-a i SPS-a, kojom je saradnja dve stranke predstavljena kao važan korak u prevazilaženju njihovih istorijskih političkih sukoba. Ružić je tada bio jedan od funkcionera SPS-a koji su prisustvovali tom događaju.
Saradnja sa DS-om nije bila samo kratkotrajni tehnički aranžman. Posle izbora 2012. Dačić i Tadić razgovarali su o nastavku saradnje, a SPS je podržao Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora. Međutim, politički odnos snaga se promenio i SPS je ubrzo postao deo vlasti predvođene SNS-om.
Šta je onda zapravo princip SPS-a?
Ni tadašnja saradnja sa DS-om ni današnje partnerstvo sa SNS-om sami po sebi nisu problem. Političke stranke imaju pravo da menjaju saveznike, posebno kada se promeni odnos snaga nakon izbora. Problem nastaje kada se takve promene naknadno predstavljaju kao posledica čvrstog i nepromenljivog političkog principa.
Upravo tu Ružićev slučaj postaje zanimljiv. SPS je nekada sarađivao sa strankom Borisa Tadića, sa kojom je prethodno decenijama bio u sukobu, a danas njegovi funkcioneri često govore o periodu vlasti DS-a kao o vremenu sa kojim ne žele da imaju mnogo zajedničkog. U međuvremenu, stranka je napravila dugoročan savez sa SNS-om i gotovo potpuno se politički vezala za vlast Aleksandra Vučića.
Zato je teško ne primetiti određenu dozu političke dvoličnosti u sadašnjem insistiranju da postoji samo jedna prihvatljiva politika SPS-a. Ako je stranka 2008. mogla da objasni svojim članovima i biračima zbog čega je istorijsko pomirenje sa DS-om i Tadićem neophodno i politički opravdano, a nekoliko godina kasnije da promeni partnera i svoju politiku prilagodi novim okolnostima, onda je teško prihvatiti da je svako unutrašnje preispitivanje današnjeg kursa automatski napad na stranku.
Funkcije, lojalnost i politički opstanak
Još je problematičnije ako se politička lojalnost meri odnosom prema funkcijama.
Ako je Ružić zaista kritikovao SPS zato što nije dobio funkciju koju je želeo, onda je to pre svega priča o političkoj karijeri jednog čoveka. Ali ako se od njega očekivalo da ćuti o političkom pravcu stranke zato što je rukovodstvo odlučilo da SPS ostane čvrsto uz SNS, onda se otvara mnogo ozbiljnije pitanje: koliko je danas u SPS-u uopšte dozvoljena politička razlika?
Ružić je izbačen, ali njegov odlazak neće rešiti dilemu na koju je ukazivao. SPS će i dalje morati da odgovori šta je njegova samostalna politika i po čemu se razlikuje od SNS-a, osim po imenu, istoriji i nekoliko ministarskih mesta koja dobija kao koalicioni partner.
U tom smislu, poređenje sa periodom saradnje sa DS-om posebno je nezgodno za sadašnje rukovodstvo. Tada je SPS pokazao da mu politički savez nije nepremostiva ideološka prepreka kada proceni da mu saradnja donosi vlast i uticaj. Danas se, međutim, isti pragmatizam predstavlja kao državna odgovornost, dok se kritika takvog odnosa tretira kao nedisciplina.
Zbog toga je Ružićevo isključenje više od partijskog obračuna sa jednim funkcionerom. Ono pokazuje u kojoj meri je SPS izgubio prostor između sopstvene politike i politike SNS-a. Ako je nekada mogao da bude partner DS-a, a potom postane jedan od najstabilnijih partnera SNS-a, onda je legitimno postaviti pitanje šta je u toj promeni bilo princip, a šta interes.
Odgovor na to pitanje neće dati Statutarna komisija. Ona je odlučila da je Ružić prekršio stranačka pravila. Politički odgovor, međutim, mora da pruži SPS: zbog čega je nekada bilo moguće promeniti gotovo kompletan politički kurs stranke i savez sa jednim političkim blokom zameniti savezom sa njegovim nekadašnjim protivnicima, dok danas jedan od dugogodišnjih funkcionera biva izbačen zato što javno traži da SPS ponovo nastupi samostalno.
Upravo zbog toga će Ružićevo isključenje ostati zabeleženo manje kao priča o njegovom partijskom statusu, a više kao još jedan dokaz transformacije SPS-a: od stranke koja je umela da menja saveznike zarad vlastitog političkog prostora do stranke koja je taj prostor gotovo u potpunosti vezala za SNS.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
