Istorijski rekord Ane Brnabić govori više o Aleksandru Vučiću nego o njoj. Ana Brnabić postaje prva osoba u istoriji Srbije koja je obavljala tri najviše državne funkcije: bila je predsednica Vlade, predsednica Narodne skupštine, a nakon ostavke Aleksandra Vučića postaje i vršilac dužnosti predsednika Republike. Na prvi pogled, to izgleda kao impresivan politički rekord. Kada se pogleda način na koji je do njega došlo, međutim, taj rekord govori najmanje koliko o političkoj snazi Ane Brnabić, a mnogo više o načinu na koji Aleksandar Vučić raspoređuje vlast i svoje najbliže saradnike, kako bi što duže opstao na vlasti.
Brnabić je predsednica Vlade postala 2017. godine, kada ju je Aleksandar Vučić, tada predsednik Vlade i lider Srpske napredne stranke, predložio za mandatarku nakon što je sam izabran za predsednika Republike. Na mestu premijerke ostala je kroz tri uzastopna mandata, do 2024. godine, čime je već tada ušla u političku istoriju Srbije.
U martu 2024. godine prešla je na mesto predsednice Narodne skupštine. Sada, nakon Vučićeve ostavke na mesto predsednika Republike, po sili Ustava preuzima i predsedničke nadležnosti. Ustav izričito propisuje da, kada predsedniku mandat prestane pre isteka vremena na koje je izabran, predsednika Republike zamenjuje predsednik Narodne skupštine, najduže tri meseca, a predsednik Skupštine dužan je da raspiše predsedničke izbore.
Tako će Brnabić, makar privremeno, objediniti tri funkcije koje su u normalnom političkom životu države raspoređene između različitih ljudi: šefica Vlade, predsednica parlamenta i vršilac dužnosti šefa države.
Istorijski gledano, to jeste zanimljiv podatak. Politički gledano, međutim, još je zanimljivije pitanje kako je do tog položaja došla.
Tri funkcije, jedan politički centar
Ana Brnabić nijednu od te tri funkcije nije osvojila neposrednim izborom građana.
Za predsednicu Vlade izabrana je u Narodnoj skupštini nakon što ju je za mandatara predložio predsednik Republike i lider SNS-a Aleksandar Vučić. Za predsednicu Narodne skupštine izabrali su je poslanici skupštinske većine predvođene SNS-om. Na mesto vršioca dužnosti predsednika ne dolazi novim izborima, već automatski, zato što je predsednica parlamenta u trenutku kada je predsedniku prestao mandat.
Zato je njen današnji politički uspon teško posmatrati odvojeno od Vučića.
To nije samo pitanje političke bliskosti. Reč je o nizu konkretnih kadrovskih odluka u kojima je Vučić najpre birao Brnabić za premijerku, zatim je politički sistem doveo do toga da postane predsednica parlamenta, a potom je njegovom ostavkom otvoren put da, ponovo po sili zakona, preuzme i predsedničke nadležnosti.
U tom smislu, Brnabić jeste osoba koja će imati tri najviše državne funkcije u biografiji, ali je politički put između tih funkcija neobičan: nije ona prelazila iz jedne u drugu zahvaljujući izbornoj pobedi nad prethodnikom; svaki prelazak bio je deo šireg rasporeda vlasti unutar sistema kojim je dominirao Vučić.
To je ono što ovaj istorijski rekord čini pomalo tragikomičnim. Na papiru izgleda kao koncentracija političke karijere kakvu Srbija nije videla. Iza tog rezultata, međutim, ne nalazi se politički uspon koji je Brnabić samostalno izgradila na izborima, već sistem u kojem je jedna osoba godinama imala presudan uticaj na to ko će zauzimati ključne funkcije.
Od Vučićeve naslednice do Vučićeve zamene
Posebno je zanimljiva okolnost u kojoj Brnabić sada postaje predsednica Republike.
Vučić je sam odlučio da skrati svoj predsednički mandat. Nakon ostavke, Ustav ne ostavlja prostor za političko nadmetanje oko toga ko će ga privremeno naslediti: tu funkciju preuzima predsednica Narodne skupštine.
Drugim rečima, čovek koji je Brnabić doveo na mesto premijerke, a zatim je njegova politička većina postavila za predsednicu parlamenta, sada odlazi sa mesta predsednika, dok osoba koju je prethodno postavio na jednu od ključnih funkcija automatski preuzima njegovu funkciju.
Još je neobičnije što Vučić odlazi iz predsedničke palate sa najavom da želi da se vrati na mesto premijera. N1 i drugi mediji njegovu odluku upravo posmatraju kroz tu političku kombinatoriku: predsedničku funkciju napušta, ali ostaje centralna figura izbornog procesa i najavljuje povratak u izvršnu vlast.
Tako se dobija svojevrsna politička vrteška: Vučić napušta jednu funkciju da bi pokušao da preuzme drugu, dok Brnabić, zahvaljujući mestu koje je prethodno dobila u tom sistemu, privremeno preuzima njegovu sadašnju.
Zašto se poredi sa Medvedevom
U političkim raspravama o ovakvom modelu vlasti prirodno se pojavljuje poređenje sa Rusijom iz perioda kada je Dmitrij Medvedev bio predsednik, a Vladimir Putin premijer.
Poređenje ne znači da su politički sistemi Srbije i Rusije identični niti da su funkcije bile formalno iste. Sličnost koju kritičari vlasti vide mnogo je uža: jedan politički lider napušta funkciju koju više ne može ili ne želi da zadrži, dok njegov bliski saradnik preuzima formalno najvišu državnu poziciju, a stvarni politički centar ostaje vezan za prvog lidera.
U ruskom slučaju Putin i Medvedev su 2008. godine zamenili mesta između predsedničke i premijerske funkcije. U Srbiji je sadašnji raspored drugačiji: Vučić odlazi sa predsedničkog mesta i najavljuje politički povratak kroz premijersku funkciju, dok Brnabić kao predsednica parlamenta privremeno preuzima predsedničke nadležnosti.
Zbog toga je poređenje sa Medvedevom korisno samo kao politička analogija, a ne kao tvrdnja da su dve situacije pravno ili institucionalno iste.
Ono što jeste činjenica jeste da Brnabić u ovom trenutku ne predstavlja politički centar koji je nezavisno od Vučića izgradio sopstvenu većinu. Ona je tokom svoje političke karijere napredovala unutar sistema SNS-a i uz Vučićevu podršku, a sada upravo kroz tu poziciju u parlamentu dobija mogućnost da privremeno obavlja funkciju predsednika Republike.
Rekord koji postavlja pitanje o sistemu
Brnabić će tako moći da kaže da je bila na čelu Vlade, da je vodila Narodnu skupštinu i da je obavljala predsedničke dužnosti. Nijedna žena pre nje nije imala takvu biografiju, a nijedan muškarac u savremenoj istoriji Srbije takođe nije objedinio te tri funkcije. Pre nje su predsedničke dužnosti u svojstvu vršioca funkcije obavljale Nataša Mićić i Slavica Đukić Dejanović, obe kao predsednice Narodne skupštine.
Ali ovaj rekord ima jednu neobičnu karakteristiku: što je veći na papiru, to manje govori o samostalnoj političkoj moći osobe koja ga je ostvarila.
Brnabić nikada nije bila izabrana na predsedničkim izborima. Kao premijerka nije došla na funkciju kao liderka stranke koja je samostalno osvojila vlast. Kao predsednica parlamenta izabrana je glasovima većine koju predvodi SNS. A kao vršilac dužnosti predsednika dolazi na funkciju zato što je predsednica parlamenta u trenutku kada je Vučić podneo ostavku.
To ne znači da Brnabić nema sopstvenu političku odgovornost za odluke koje je donosila. Naprotiv, kao premijerka i predsednica Skupštine imala je velike formalne i političke nadležnosti. Ali objašnjenje njenog uspona teško može da se pronađe samo u njenoj ličnoj političkoj snazi.
Dovoljno je pogledati redosled događaja: Vučić je postao predsednik, Brnabić je postala premijerka; Vučićev politički blok je zadržao vlast, Brnabić je postala predsednica Skupštine; Vučić je podneo ostavku, a Brnabić po Ustavu postaje vršilac dužnosti predsednika.
Tri funkcije tako izgledaju kao tri stepenika jedne impresivne političke karijere. Ali kada se pogleda ko je otvarao vrata između tih stepenika, dobija se sasvim drugačija slika.
Zato će Ana Brnabić možda zaista ući u istoriju Srbije kao prva osoba koja je obavljala tri najvažnije državne funkcije.
Paradoks je u tome što taj istorijski rekord istovremeno pokazuje koliko je politički sistem u prethodnih nekoliko godina bio personalizovan oko jednog čoveka: Vučić odlazi sa mesta predsednika, ali način na koji odlazi određuje i ko će ga privremeno naslediti; Brnabić preuzima njegovu funkciju, dok on najavljuje da će pokušati da preuzme novu.
U takvom rasporedu Brnabić može postati istorijska ličnost po broju najviših funkcija koje je obavljala, dok će politička istorija tek morati da odgovori na drugo pitanje: koliko je taj rekord rezultat njenog sopstvenog političkog mandata, a koliko posledica sistema u kojem je jedan lider godinama određivao ko će sedeti u kojoj fotelji.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
