Vedrana Rudan, književnica, novinarka i jedna od najprepoznatljivijih društvenih komentatorki u regionu, preminula je danas u 77. godini, posle više od dve godine borbe sa karcinomom žučnih kanala.
Vest o njenoj smrti objavljena je jutros na njenom zvaničnom profilu, uz rečenicu koja je bila potpuno u njenom stilu: „Preselila je na područje bez signala“.
Rudan je u maju 2024. godine objavila da boluje od retkog i agresivnog raka žučnih kanala. Bolest je otkrivena u trenutku kada je tumor još mogao da bude operisan. Operacija je prošla dobro, limfni čvorovi bili su čisti, a prva kontrola nije pokazala metastaze. Na sledećoj kontroli, međutim, situacija se potpuno promenila.
„U roku od dva meseca već je bilo mnogo metastaza“, rekla je kasnije u emisiji „Nedeljom u 2“.
O bolesti je govorila javno do kraja, bez pokušaja da je predstavi kao neku veliku životnu lekciju. Nije skrivala strah, ali nije dopuštala ni da joj bolest oduzme prepoznatljiv humor i ironiju.
„Svi se bojimo smrti, ali smrt je normalni deo života. Ne možeš ti sad doveka živeti“, rekla je.
U jednom od poslednjih tekstova na svom blogu pisala je o danima provedenim u bolnici, gubitku snage i sve većoj zavisnosti od drugih. Ćerka joj je pomagala da se osveži i opere, sin joj je pomagao oko svakodnevnih stvari i donosio joj knjige i slatkiše.
U tim zapisima nije pokušavala da od sopstvenog umiranja napravi sentimentalnu priču. Pisala je o strahu, nemoći, porodici, ali i o običnim stvarima koje čoveka zadržavaju u svakodnevnom životu.
„Lepo je biti doma i kad si nepokretan i kad nikako da izračunaš je li već vreme za smrt“, napisala je.
Književnost bez ulepšavanja
Vedrana Rudan rođena je 29. oktobra 1949. godine u Opatiji. Diplomirala je hrvatski i nemački jezik na Pedagoškoj akademiji u Rijeci. Radila je kao učiteljica, turistički vodič i novinarka, a pre književne karijere bavila se i poslovima koji nisu imali mnogo veze sa pisanjem.
Pažnju čitalaca privukla je romanom „Uho, grlo, nož“, objavljenim 2002. godine. Usledili su „Ljubav na poslednji pogled“, „Crnci u Firenci“, „Dabogda te majka rodila“ i „Doživotna robija“, kao i druge knjige u kojima je pisala o porodici, telu, seksualnosti, starenju, nasilju i društvenim odnosima.
Rudan nije pisala tako da bi se dopala svima. Upravo suprotno.
Njene knjige i kolumne bile su direktne, često grube i namerno provokativne. O majčinstvu nije govorila kroz idealizovanu sliku porodice, o ženama bez ulepšavanja, a o muškarcima, politici i društvu bez mnogo obzira prema onima koji bi mogli da se prepoznaju.
Zbog toga je imala i veliki broj kritičara, ali i veoma odanu publiku.
Njene knjige prevedene su na više jezika, a prema njenim delima igrane su predstave u Rijeci, Zagrebu, Beogradu, Varšavi, Londonu, Santa Moniki i Budimpešti.
Glas koji je teško bilo ignorisati
Za širu javnost Rudan je, međutim, bila više od književnice.
Godinama je bila jedna od najčitanijih i najcitiranijih autorki kada se govorilo o društvu, politici i svakodnevnom životu na prostoru bivše Jugoslavije. Nije izbegavala teme oko kojih su se drugi ustezali: nacionalizam, crkvu, političare, novac, seks, brak, roditeljstvo, starenje i smrt.
Njen stil bio je jednostavan za prepoznati. Kratke, oštre rečenice, humor, psovke, ironija i spremnost da kaže ono što bi većina prećutala.
Ni kada je saopštila da ima rak nije promenila način na koji je govorila. Nije nudila priču o „herojskoj borbi“ niti je bolest pretvarala u motivacionu poruku. Govorila je o operaciji, metastazama, zdravstvenom sistemu, novcu, strahu i smrti.
Ali bolest joj je donela i jedno iznenađenje.
„Nikada nisam sumnjala da postoje dobri ljudi, ali nisam znala koliko ih ima“, rekla je.
U jednoj od poslednjih javnih poruka vratila se i svojoj omiljenoj ideji o smrti:
„Želim reći da ima jako puno ljudi koji me vole i da ja volim njih. I da sam besmrtna i neka moju smrt shvate kao odlazak na područje bez signala.“
Vedrana Rudan otišla je u 77. godini, ali je iza sebe ostavila opus koji je teško svesti na jednu književnu ili društvenu ulogu. Pisala je da bi izazvala reakciju, često i sukob, a njen najveći autorski kvalitet bio je upravo u tome što nije pristajala na udobnost.
Nije birala lakše reči. Zbog toga je i ostala jedna od onih autorki koje je bilo nemoguće ne primetiti.
Naslovnica
Foto: YouTube prinstcreen
