Nedavno je preminuo Đorđe Kadijević, reditelj, istoričar umetnosti i jedan od poslednjih velikih intelektualaca jugoslovenske kulture. Njegov opus nije moguće svesti na „Leptiricu“, ma koliko taj film bio važan. Iza njega ostaje mnogo složenija celina: pokušaj da kroz istoriju, fantastiku i televiziju razume društvo koje je gledao kako se menja, raspada i ponavlja sopstvene greške.
Kada je 1973. godine snimio „Leptiricu“, Đorđe Kadijević verovatno nije mogao da zna da će njegov televizijski film postati jedan od najtrajnijih proizvoda domaće kinematografije.
Danas je teško objasniti koliko je taj film bio neobičan za vreme u kojem je nastao. Jugoslovenska kinematografija šezdesetih i sedamdesetih godina bila je poznata po političkom filmu, ratnoj drami, modernizmu i onome što će istorija nazvati crnim talasom. Kadijević je, međutim, ušao u prostor folklora, fantastike i horora.
Ali „Leptirica“ nije bila beg od stvarnosti.
Njena snaga je upravo u tome što je fantastiku tretirala ozbiljno. Vampir nije bio samo filmsko čudovište, već figura nečega što dolazi izvan racionalnog poretka sveta. Strah u filmu nije proizlazio iz količine nasilja niti iz specijalnih efekata, nego iz osećaja da se pred likovima pojavljuje sila koju ne mogu da objasne, kontrolišu ili savladaju.
U tome je Kadijević bio bliži evropskoj tradiciji fantastike nego klasičnom žanrovskom filmu.
Njegov horor nije počivao na tome da gledaocu pokaže više. Počivao je na tome da mu uskrati objašnjenje.
Od „Leptirice“ do istorije koja nije završena
Kadijevićev rad teško je podeliti na „žanrovski“ i „istorijski“. Njegova interesovanja stalno su se preplitala.
Pre „Leptirice“ snimao je filmove koji su se bavili ratom, revolucijom i istorijskim lomovima. Kasnije će režirati „Vuka Karadžića“, jednu od najambicioznijih televizijskih serija proizvedenih u Jugoslaviji, a zatim i dela o Karađorđu i drugim ključnim figurama srpske istorije.
U svim tim radovima postoji ista autorska preokupacija: kako se istorijski događaji pretvaraju u mit i šta se događa kada se iza mita ponovo pojavi konkretan čovek.
To se naročito vidi u „Karađorđevoj smrti“.
Kadijević je pričao da su, tokom snimanja scene Karađorđevog ubistva u Radovanjskom lugu, seljaci prilazili Marku Nikoliću, koji je igrao Vožda, i ljubili mu ruku. Prošlo je gotovo dva veka od Karađorđeve smrti, ali je scena u kojoj se glumac pojavio u kostimu očigledno probudila nešto što nije pripadalo samo televizijskoj produkciji.
Za Kadijevića taj događaj nije bio anegdota sa snimanja.
On je razumeo da istorijski likovi u kolektivnom pamćenju ne funkcionišu kao biografske ličnosti. Oni postaju simboli, često i nesvesni. Karađorđe je tako mogao da bude istovremeno istorijska osoba, politička figura i predstava o slobodi koja je u srpskoj istoriji mnogo puta završavala nasiljem.
U sceni njegove smrti nema herojske estetizacije. Nema komfora nacionalnog mita. Postoji ubistvo, izdaja i užas ljudi koji shvataju šta se dogodilo.
Upravo zbog toga je Kadijevićeva istorijska drama bila snažnija od mnogih filmova koji su se otvoreno predstavljali kao „nacionalni“.
On nije morao da objašnjava istoriju.
Dovoljno je bilo da je prikaže.
„Vuk Karadžić“ kao televizijska istorija Evrope
Ako je „Leptirica“ pokazala da domaća televizija može da proizvede autentičan žanrovski film, „Vuk Karadžić“ pokazao je šta televizija može da uradi sa istorijom.
Kadijević je na toj seriji radio godinama. Rezultat nije bio samo biografski prikaz reformatora srpskog jezika.
Vuk je postao središte mnogo šire priče o Evropi 19. veka — o nacionalnim pokretima, jeziku, modernizaciji i društvima koja pokušavaju da se definišu u trenutku kada se stari poredak raspada.
Serija je u Rimu dobila Gran pri Evrope. Kadijević je naročito cenio ocenu Umberta Eka da je reč o delu koje nije samo prikaz istorije jednog naroda, već televizijska freska Evrope 19. veka.
To je važno i zbog toga što je Kadijevićev odnos prema nacionalnoj istoriji bio složeniji od onoga što bi se danas moglo zaključiti iz pojednostavljenih političkih etiketa.
Bio je izrazito zainteresovan za srpsku istoriju, ali je istovremeno pripadao generaciji kojoj je Jugoslavija bila stvarni životni prostor, a ne samo politička ideja.
„Moja majka je čista Hrvatica, a otac čisti Srbin i nikako ne mogu da budem drukčiji“, govorio je.
Za njega to nije bila biografska zanimljivost, već činjenica koja je određivala njegov pogled na svet.
„Za mene, posle nestanka Jugoslavije, postoje samo komadi naše prave otadžbine južnih Slovena“, govorio je u jednom intervjuu.
Moglo se sa njim slagati ili ne slagati. Ali Kadijević je pripadao retkoj vrsti javnih ličnosti koje su svoje stavove izvodile iz sopstvene biografije, a ne iz potrebe da pripadaju trenutnom političkom rasporedu.
„Politika prolazi, a kultura ostaje“
Kadijević je bio dete istorijskih lomova.
Rođen je u Šibeniku 1933. godine. Njegov otac, oficir Kraljevine Jugoslavije, posle rata je emigrirao u Nemačku. Đorđe je odrastao u socijalističkoj Jugoslaviji sa iskustvom porodice koja je pripadala poraženoj strani prethodnog poretka.
To iskustvo ga je pratilo.
U intervjuu je govorio da su mu kao detetu govorili kako njegov otac čeka da Tito padne i da se vrati u Jugoslaviju. Njegovo poreklo bilo je politička činjenica čak i onda kada on sam nije imao nikakvu političku moć.
Kasnije će postati jedan od najuglednijih autora socijalističke Jugoslavije.
Njegova „Leptirica“ postaće kultni film.
„Vuk Karadžić“ dobiće evropsko priznanje.
Njegova dela predstavljaće zemlju sa čijom se ideologijom i političkim sistemom nije uvek identifikovao.
Kadijević je tu protivrečnost razumeo bolje od mnogih.
„Politika prolazi, a kultura ostaje zauvek“, govorio je.
To nije značilo da je verovao da je kultura izvan politike. Njegov čitav opus pokazuje suprotno. Istorija, revolucija, država, nacionalni identitet i političko nasilje bili su stalno prisutni u njegovim delima.
Ali on je smatrao da umetničko delo ne treba da bude potrošno sredstvo dnevne politike.
U tome je i danas aktuelan.
Čovek koji je izgubio porodicu, ali nije izgubio interesovanje za svet
Kadijevićev privatni život bio je obeležen tragedijama koje nije pokušavao da pretvori u javni spektakl.
Njegova ćerka Jelena umrla je sa 26 godina od šećerne bolesti. Njegova supruga Danica preminula je ubrzo potom. Njegov sin Aleksandar, ugledni profesor istorije arhitekture na Filozofskom fakultetu u Beogradu, preminuo je 1. jula ove godine, svega nekoliko dana pre svog oca.
Aleksandar Kadijević bio je redovni profesor i jedan od vodećih istoričara arhitekture na južnoslovenskom prostoru. Njegova oblast bila je istorija srpske arhitekture novijeg i savremenog doba, uključujući odnos nacionalnog i globalnog u arhitekturi i pitanja prostora pamćenja.
Đorđe Kadijević je tako poslednje godine života proveo nakon što je izgubio gotovo čitavu najbližu porodicu.
Ipak, ono što je karakterisalo njegove pozne intervjue nije bila želja da od sebe napravi figuru tragedije.
Govorio je o politici, kulturi, istoriji, studentima, filmu i društvu sa istom intelektualnom radoznalošću koju je imao i ranije.
Kada su ga pitali šta mu je u životu najvažnije, odgovorio je:
„Jedino u šta verujem i što daje smisao ljudskom životu jeste – ljubav.“
To je bila jedna od retkih njegovih velikih tvrdnji koja nije bila politička, istorijska ili teorijska.
Ali čak ni tada Kadijević nije zvučao kao sentimentalni propovednik.
Ljubav je za njega bila pre svega etička kategorija. Govorio je da čovek ne ubija iz ljubavi, već iz mržnje, i da je pogrešno zločin objašnjavati emocijom koju zločin zapravo negira.
I u tome se vidi njegov način razmišljanja: čak i kada govori o emociji, on je analizira.
„Leptirica“ je postala poznatija od svog autora
Kadijević je doživeo neobičnu sudbinu mnogih velikih umetnika: njegovo najpoznatije delo postalo je veće od njegove javne biografije.
Mnogi su znali „Leptiricu“, ali nisu znali ko ju je režirao.
Mnogi su gledali „Vuka Karadžića“, ali nisu razmišljali o tome da iza televizijske freske stoji istoričar umetnosti koji je razumeo da vizuelna kompozicija može biti jednako važna kao dijalog.
Mnogi su pamtili pojedinačne scene iz „Karađorđeve smrti“, ali nisu uvek prepoznavali autora koji je srpsku istoriju umeo da prikaže bez potrebe da je ulepšava.
Kadijević nije bio reditelj koji je svoje filmove objašnjavao publikom.
Njegova dela su, međutim, nastavljala da žive i bez njegovog prisustva.
Kada je „Leptirica“ prikazana u njujorškom Linkoln centru, reditelj Robert Egers govorio je o njenom uticaju na savremeni horor. To je bila jedna od neobičnih potvrda da film koji je nastao u televizijskoj produkciji socijalističke Jugoslavije može da komunicira sa autorima i publikom pola veka kasnije.
Ali možda je najvažnije to što „Leptirica“ nije ostala samo nostalgična uspomena.
Njena estetika i dalje funkcioniše.
A njen osnovni postupak — da nešto strašno ostane delimično neobjašnjeno — i dalje je moderniji od mnogih savremenih horora.
Poslednji veliki intelektualac televizije
Đorđe Kadijević je pripadao vremenu kada je jedna osoba mogla da bude reditelj, scenarista, istoričar umetnosti, likovni kritičar, profesor i javni intelektualac, a da te uloge ne budu samo stavke u biografiji.
Kod njega su bile povezane. Istorija umetnosti učila ga je da gleda.
Film mu je omogućavao da ono što vidi pretvori u prizor. Istorija mu je davala materijal.
A lično iskustvo razlog da tom materijalu ne prilazi ravnodušno.
Zato je mogao da pređe put od „Leptirice“ do Vuka Karadžića i Karađorđa, a da to ne izgleda kao promena tema.
U njegovom radu fantastika i istorija nisu bile suprotnosti.
U oba slučaja pokušavao je da razume ono što ljudi rade kada izgube kontrolu nad svetom koji su mislili da poznaju.
Đorđe Kadijević preminuo je 10. jula 2026. godine u Beogradu, u 94. godini. Nekoliko dana ranije preminuo je njegov sin Aleksandar.
Njegov odlazak zatvara jednu od poslednjih velikih biografija jugoslovenske kulture.
Ali njegov značaj neće zavisiti od toga da li će ga neko proglasiti „legendom“.
Dovoljno je vratiti se njegovim filmovima. Tamo je već sve rekao.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
