Godinama su ga tražili po Srbiji, Bosni i Hercegovini i Makedoniji. Pratili su njegovu porodicu, ljude za koje se sumnjalo da mu pomažu, proveravali dojave i prisluškivali razgovore koji su često namerno bili zatrpani beznačajnim informacijama. Jedan trag vodio je na jednu, drugi na potpuno drugu stranu. Na kraju je do Ratka Mladića dovela jedna neobična scena koju su operativci primetili nekoliko nedelja pre hapšenja – članovi njegove porodice stajali su ispred kuće u Lazarevu, ali nisu ulazili unutra.
Ratko Mladić uhapšen je 26. maja 2011. godine u Lazarevu kod Zrenjanina, posle gotovo 16 godina bekstva. Vest je tog jutra odjeknula širom sveta, a Srbija je saopštila da je pronađen jedan od poslednjih haških begunaca. Zvanično je potvrđeno da su u akciji učestvovali pripadnici BIA i policijske Službe za otkrivanje ratnih zločina, a tadašnji ministar unutrašnjih poslova Ivica Dačić naveo je da hapšenje nije rezultat dojave, već višegodišnjeg operativnog rada.
Iza nekoliko minuta koliko je trajala završna akcija stajale su godine rada. Potraga za Mladićem nije bila klasična policijska potraga u kojoj postoji poznata adresa, automobil ili osoba koju treba pratiti. Čak ni informacija da se nalazi u određenom mestu nije značila mnogo, jer je svaki dolazak operativaca mogao da upozori ljude koji su čuvali njegovu mrežu. U malim sredinama nepoznat čovek brzo postaje tema razgovora, a služba koja želi da ostane nevidljiva ne sme da ostavi utisak da nekoga traži.
Zbog toga su se koristile različite metode. U jednom slučaju, kada je stigla informacija da bi Mladić mogao biti u Moštanici, operativci nisu želeli da se svakodnevno pojavljuju na mestu na kojem bi njihovo prisustvo bilo primećeno. Postavljena je kamera velikog dometa na skrivenoj poziciji, a za njeno napajanje korišćen je akumulator koji je zakopan u zemlji. Podaci su potom svakodnevno preuzimani i analizirani. Kada je nevreme pogodilo područje i napajanje prestalo da radi, i ta mala operacija pretvorila se u još jedan problem koji je trebalo rešavati.
Takvih provera bilo je mnogo. Nisu se odbacivale ni informacije koje su delovale malo verovatno, jer je u potrazi za čovekom koji je godinama uspevao da izbegne hapšenje svaka mogućnost morala da bude proverena. Najveći deo posla zato nije izgledao kao spektakularna obaveštajna akcija, već kao beskrajno slaganje sitnih informacija, njihovo proveravanje i odbacivanje pogrešnih tragova.
Ljudi koji su znali kako služba radi
Posebnu teškoću predstavljali su Mladićevi pomagači. Neki od njih nisu bili obični ljudi koji su se slučajno našli u ulozi jataka, već osobe sa vojnim i kontraobaveštajnim iskustvom. Znali su da ih služba prati, pretpostavljali su da im se telefoni nadziru i razumeli su koliko operativaca može da bude angažovano na samo jednom tragu.
Među ljudima koji su se pominjali u toj mreži bio je Jovo Đogo. Prema svedočenjima pripadnika službe, on je umeo da namerno proizvodi tragove koji nisu vodili do Mladića. Jedan od načina bio je da sa javnih telefona poziva veliki broj različitih brojeva. Svaki poziv je za službu mogao da predstavlja potencijalnu vezu, pa je morao da bude proveren. Kada bi operativci počeli da rade na tim brojevima, ispostavljalo se da je deo aktivnosti možda bio namerno napravljen upravo zato da bi im oduzeo vreme.
Još komplikovanija bila je analiza razgovora. Ljudi koji su znali da se njihova komunikacija prati mogli su da vode duge razgovore o potpuno nevažnim stvarima, a da tek na kraju ili usput ubace jednu informaciju koja je zaista važna. Ako se razgovor sluša selektivno, takva rečenica lako može da bude propuštena. Zato je analiza morala da bude mnogo šira nego što bi bila u slučaju obične komunikacije.
Mladićeva mreža tako nije morala nužno da sakrije informaciju. Dovoljno je bilo da je zatrpa.
Zašto je Lazarevo privuklo pažnju
U proleće 2011. godine glavni fokus potrage bio je usmeren prema Bosni i Hercegovini. Godinama su stizale informacije da se Mladić tamo nalazi, pa su se proveravale različite lokacije i kontakti. Istovremeno, u Beogradu je postojala svest da međunarodni pritisak zbog njegovog izostanka iz Haga ne može još dugo da bude bez posledica.
A onda se pojavilo nešto što na prvi pogled nije ličilo na obaveštajni trag.
Bio je 6. maj, Đurđevdan, i porodica Ratka Mladića došla je u Lazarevo kod Zrenjanina, mesto u kojem je imala rođake. U takvim okolnostima operativcima je bilo lakše da budu prisutni u selu, jer je tokom praznika bilo mnogo gostiju i ljudi sa strane. Nisu morali da objašnjavaju zašto su tu.
Tokom osmatranja primetili su Mladićevu suprugu Bosiljku, sina Darka, njegovu suprugu i decu u društvu rođaka Bratislava Mladića. Porodica je u jednom trenutku krenula prema njegovoj kući. Operativci su očekivali da će ući unutra, ali to se nije dogodilo. Ostali su u dvorištu i razgovarali.
Jedna ekipa je prošla pored njih. Zatim druga. Situacija se nije menjala.
Upravo taj detalj počeo je da zaokuplja pažnju ljudi koji su pratili događaj. Ako je porodica došla kod Bratislava Mladića, zašto nije ušla u kuću? Nije postojala potvrda da se Ratko Mladić tamo nalazi, ali ponašanje porodice bilo je dovoljno neobično da pitanje ostane otvoreno.
Nekoliko nedelja kasnije odgovor će biti pronađen iza tih istih vrata.
26. maj 2011.
Za 26. maj određen je pretres više lokacija u Lazarevu. Nije se želelo da se akcija ograniči samo na jednu kuću, jer bi time eventualna informacija o operaciji mogla da bude odmah povezana sa potragom za Mladićem. Zato su istovremeno proveravane četiri lokacije povezane sa njegovim rođacima.
U akciju su bili uključeni pripadnici BIA i policijske službe za ratne zločine. Lokalna policija nije bila uključena u pripremu na način na koji bi mogla da sazna za celu operaciju, upravo zbog straha da informacija ne procuri pre vremena. Zvanični podaci potvrđuju da je akcija sprovedena u Lazarevu i da Mladić nije pružao otpor.
Čak ni svi ljudi uključeni u bezbednosni sistem nisu tog jutra imali kompletnu sliku.
Direktor BIA Saša Vukadinović imao je ranije zakazan put u Sjedinjene Američke Države i sastanak sa direktorom CIA. Akcija u Lazarevu još nije davala sigurnu potvrdu da će biti uspešna i nije postojala mogućnost da se zbog pretresa otkaže unapred dogovoren međunarodni sastanak. U međuvremenu se tadašnji koordinator službi bezbednosti Miodrag Miki Rakić vraćao iz Amerike.
Na terenu je, međutim, bilo važnije nešto drugo: da se akcija sprovede bez curenja informacija.
Ušli su na više lokacija gotovo istovremeno.
U kući Bratislava Mladića u prvi mah nije pronađeno ništa što bi odmah potvrdilo da je potraga završena. A onda su operativci pomerili vrata i ugledali čoveka.
Pitali su ga ko je.
Odgovor je bio neposredan:
„Ja sam onaj koga tražite.“
Čovek je pokazao ličnu kartu i predao dva pištolja.
Bio je to Ratko Mladić.
Vest je ubrzo potvrđena i javnosti. Tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić saopštio je da je Mladić uhapšen, a državni organi pokrenuli su proceduru njegovog izručenja Haškom tribunalu.
Najvažnije pitanje ostalo je bez odgovora
Hapšenjem je rešena najveća misterija, ali ne i sve misterije.
Jedno od pitanja bilo je koliko dugo se Mladić zapravo nalazio u Lazarevu i kada je stigao u kuću Bratislava Mladića. Meštani su kasnije govorili da nisu znali da se nalazi u selu. Zvanični podaci iz vremena hapšenja navodili su da je živeo kod rođaka i da nije imao telohranitelje.
Bratislav Mladić nije dao odgovor na sva pitanja.
Za operativce je zato njegov prethodni život i komunikacija predstavljala dodatni materijal za analizu. Telefonski razgovori morali su da se posmatraju unazad, tražeći eventualni trenutak kada je nekome mogao da otkrije da skriva najtraženijeg haškog optuženika.
Takav trag nije pronađen.
A upravo je to možda i najzanimljiviji deo cele priče. Posle godina potrage, praćenja, prisluškivanja, lažnih tragova i provera u različitim zemljama, Mladić nije pronađen zahvaljujući jednom telefonskom razgovoru u kojem je neko izgovorio njegovo ime. Nije pronađen ni spektakularnom akcijom stranih službi, niti na osnovu informacije koja je direktno pokazala adresu.
Pronađen je zato što je neko primetio da se ljudi ponašaju drugačije nego što bi trebalo.
Jedna porodica došla je do kuće, ali nije ušla.
Za operativce je to bila samo nelogičnost koju je trebalo objasniti. Ispostavilo se da je bila mnogo više od toga.
Želja da vidi unuke
Tek kasnije je postalo jasno zašto su Mladićevi članovi porodice tog dana stajali u dvorištu. Ratko Mladić želeo je da vidi unuke. Međutim, deca nisu smela da uđu u kuću jer bi mogla da kažu ili urade nešto što bi slučajno otkrilo da se njihov deda nalazi unutra.
Zato je susret ostao u dvorištu.
Upravo ono što je trebalo da bude diskretan porodični trenutak postalo je detalj koji je privukao pažnju službe.
Mladić je u Lazarevu pronađen 26. maja 2011. godine, čime je okončano 16 godina njegovog bekstva.
Njegovo hapšenje tada je predstavljeno kao završetak jedne od najvažnijih obaveza Srbije prema Haškom tribunalu. Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju kasnije ga je osudio na doživotnu kaznu zatvora za genocid, zločine protiv čovečnosti i ratne zločine, uključujući njegovu odgovornost za zločine počinjene tokom rata u Bosni i Hercegovini.
Ali sama operacija hapšenja ostala je zanimljiva upravo zbog svoje završnice.
Godinama je izgledalo da se potraga vodi kroz ogromnu mrežu ljudi, telefona, lokacija i međunarodnih informacija. Na kraju je presudio detalj koji je mogao da izgleda potpuno nevažan: ljudi koji stoje u dvorištu i ne ulaze u kuću.
Šesnaest godina posle njegovog bekstva, Ratko Mladić više nije bio nedostupan.
Vrata kuće u Lazarevu iza kojih se skrivao konačno su otvorena.
A potraga koja je trajala godinama završena je na mestu na kojem gotovo niko nije očekivao da će ga pronaći.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
