Više od tri veka grad Vilcabamba je postojao negde između istorije i legende. Španski osvajači su znali da se poslednje uporište carstva Inka nalazilo duboko u Andima, ali tačna lokacija grada koji je pružio utočište poslednjim vladarima carstva izgubljena je pod džunglom.
Početkom 20. veka u potragu je krenuo američki istoričar Hiram Bingham III. Godine 1911. objavio je da je pronašao Vilcabambu. Bio je uveren da je drevni grad koji je otkrio upravo ono mesto o kojem su vekovima kružile priče. Nije bio u pravu.
Više od pola veka kasnije, drugi Amerikanac, Gene Savoy, stigao je do ruševina u Espíritu Pampi, oko 60 kilometara severozapadno od Maču Pikčua. Verovao je da je pred njim ono što je Bingham tražio – poslednje utočište Inka.
A najzanimljivije je što je Bingham, tokom svoje ekspedicije 1911, zapravo prošao gotovo na dohvat ruke od tog mesta.
Grad koji je progutala šuma
Priča počinje 1536. godine, kada je Inka Manko Inka Jupanki, nakon gubitka Kuska u sukobu sa Špancima, poveo svoje sledbenike u planine.
Daleko od nove kolonijalne vlasti nastala je prestonica u izgnanstvu. Vilcabamba nije bila samo skrovište. Bila je poslednji politički centar carstva Inka i baza iz koje je pružan otpor španskim osvajačima.
Prema zapisima iz 16. veka, u gradu su postojale palate, hramovi i raskošne građevine. Manko i njegovi naslednici uspeli su da deo nekadašnjeg sjaja Kuska prenesu u zabačene planine.
Franjevac Martín de Murúa, koji je beležio događaje tokom španskog osvajanja Perua, opisivao je grad kao mesto u kojem su Inke, iako prognane, nastavile da žive u gotovo istoj raskoši kao u nekadašnjoj prestonici.
Vilcabamba je opstala nekoliko decenija. Godine 1572. Španci su konačno prodrli u njeno područje. Grad je spaljen, njegovi stanovnici su pobegli, a poslednji vladar Inka, Tupak Amaru, zarobljen je i pogubljen.
Posle toga Vilcabamba je nestala.
Šuma je prekrila ostatke grada, a njegovo ime je polako prešlo iz istorijskih zapisa u legendu.
Bingham je tražio zlato, a pronašao nešto drugo
Kada je Hiram Bingham početkom 20. veka krenuo kroz Peru, nije bio arheolog. Bio je profesor istorije Latinske Amerike na Jejlu.
Godine 1909. lokalni zvaničnici u Peru su ga ubedili da istraži Choquequirao, ruševine za koje se verovalo da bi mogle biti izgubljena prestonica Inka. Bingham je u svojim zapisima otvoreno priznavao da o arheologiji Inka zna vrlo malo.
Ipak, putovanje ga je zainteresovalo.
Dve godine kasnije organizovao je ekspediciju sa Jejla u potrazi za Vilcabambom. U planinama je tražio grad koji je Manko podigao nakon pada Kuska.
Binghamovi vodiči su ga zapravo odveli u oblast u kojoj se nalazio Espíritu Pampa.
Ali ekspedicija je imala probleme. Vreme je bilo loše, hrane je ponestajalo, a nosači su pretili da će otići. Bingham je odustao od daljeg traganja i nastavio put.
Ubrzo je stigao do drugog velikog nalazišta.
Bio je to Maču Pikču.
Bingham je verovao da je upravo pronašao Vilcabambu, poslednju prestonicu Inka. Njegova tvrdnja prihvaćena je i Maču Pikču je zahvaljujući njegovim ekspedicijama postao jedno od najpoznatijih arheoloških nalazišta na svetu.
Ali prava Vilcabamba bila je drugde.
„Nismo mogli da verujemo svojim očima“
Godine 1964. Gene Savoy, 37-godišnji istraživač iz Portlanda u Oregonu, krenuo je putem koji je Bingham napustio pola veka ranije.
Sa njim je bio peruanski istraživač Antonio Santander Cascelli.
Stigli su do Espíritu Pampe, ali su se suočili sa problemom koji nije imao mnogo veze sa geografijom. Meštani nisu želeli da ih odvedu do ruševina.
Postojala je priča da će bogovi kazniti svakoga ko strancima otkrije gde se nalazi drevni grad.
Savoy ih je ipak ubedio.
Kada su konačno stigli do ruševina, pred njima su se pojavili ostaci grada rasuti preko nekoliko planinskih zaravni. Pronašli su građevine od granita i krečnjaka, palate, fontane i druge tragove nekadašnjeg naselja.
„Nismo mogli da verujemo svojim očima“, rekao je Savoy. „Svakog dana bilo je sve fantastičnije.“
Prva zaravan bila je, prema njegovim procenama, višestruko veća od Maču Pikčua.
Savoy je verovao da je pronašao poslednje utočište Inka, mesto na kojem su se poslednji pripadnici carstva povukli pred konačnim obračunom sa Špancima.
Ali ekspedicija nije dugo trajala.
Vodiči su počeli da odlaze. U dubokoj šumi njihovi strahovi od drevnih prokletstava ponovo su postali jači od radoznalosti. Savoy i Santander morali su da se povuku i planiraju novi dolazak.
BBC je stigao šest nedelja kasnije
Samo šest nedelja nakon Savoyevog dolaska, istim putem krenula je filmska ekipa BBC-ja.
Put do ruševina bio je gotovo jednako dramatičan kao i sama potraga. Ekipa je putovala gumenim čamcem kroz brzake, penjala se strmim kanjonima, koristila mazge i probijala se kroz gustu vegetaciju.
Do ruševina su stigli tek posle višednevnog pešačenja.
Džungla je u međuvremenu učinila ono što je radila vekovima.
Drveće je izraslo kroz zidove. Korenje je obuhvatilo kamene terase. Puzavice su prekrile građevine, a gusta vegetacija zaklonila je prolaze.
U nekim delovima šuma je bila toliko gusta da je put morao da bude prosecan mačetama.
Za Savoya je džungla bila neprijatelj, ali i razlog zbog kojeg je grad mogao da opstane gotovo netaknut.
„Mrzim prokletu džunglu“, govorio je.
A onda bi dodao da bi pre umro tamo nego odustao od istraživanja.
Jedan detalj promenio je priču
Sama veličina ruševina nije bila dovoljna da bi se sa sigurnošću dokazalo da je Espíritu Pampa Vilcabamba.
Ključni trag pojavio se u obliku crepova.
To je bilo neobično. Inke su svoje građevine uglavnom pokrivale slamom. Međutim, pronađeni crepovi bili su španskog tipa, ali sa karakteristikama koje su ukazivale na uticaj kulture Inka.
To je bilo važno jer je postojala jedna stara hronika koja je opisivala upravo takvu građevinu.
Martín de Murúa zapisao je da je u poslednjoj prestonici Inka postojala palata na različitim nivoima, pokrivena crepom.
Kasnija istraživanja britanskog istoričara i poznavaoca civilizacije Inka Džona Heminga povezala su opise iz istorijskih izvora sa onim što je pronađeno u Espíritu Pampi.
Komadići kamena i drveta nisu mogli sami da ispričaju priču. Ali kada su se spojili sa starim hronikama, geografijom i opisima poslednjih godina carstva, slika je postala mnogo jasnija.
Bingham je 1911. tražio Vilcabambu.
Samo je nije prepoznao kada joj je prišao.
Blizu Maču Pikčua, a ipak u drugom svetu
Danas je upravo ta činjenica jedna od najzanimljivijih u priči o Vilcabambi.
Bingham je bio dovoljno blizu da je mogao da je pronađe. Umesto toga, njegovo ime ostalo je zauvek povezano sa Maču Pikčuom.
Savoy je, s druge strane, dobio nadimak „pravi Indijana Džons“ – istraživač koji je decenijama tragao za izgubljenim gradovima i koji je verovao da džungla još skriva velike tajne.
Ali ni njegov pronalazak nije zatvorio priču.
Veliki deo područja oko Espíritu Pampe i dalje je teško dostupan. Arheolozi su upozoravali da nalazište nije sistematski istraženo u meri u kojoj bi se očekivalo od jednog od najvažnijih ostataka poslednje faze carstva Inka.
A pitanje blaga ostalo je još neodgovorenije.
Savoy je verovao da su Inke, pred konačni dolazak Španaca, sakrile deo zlata i dragulja kako ne bi pali u ruke osvajača. Govorio je o jezerima koja nisu bila ucrtana na kartama i o zazidanim prolazima koje je pronašao tokom ranijih ekspedicija.
Dokaza za veliko izgubljeno blago nema.
Ali Vilcabamba je već sama po sebi bila dovoljno veliko otkriće.
Grad koji je vekovima postojao samo u pričama ponovo je izronio iz šume. A zajedno sa njim pojavila se i gotovo ironična činjenica: čovek koji je prvi tražio poslednju prestonicu Inka možda je do nje stigao ranije nego što je iko mogao da pretpostavi.
Samo je, nekoliko decenija pre nego što je Savoy otvorio put kroz džunglu, prošao pored nje.
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
