Treći deo: Predsednik između moći i ograničenja – čovek koji vodi Ameriku, ali ne vlada njome.
U političkom imaginarijumu sveta američki predsednik zauzima gotovo jedinstveno mesto. Kada se vrata aviona Air Force One otvore na nekom aerodromu, kada se ispred Bele kuće okupe novinari ili kada predsednik sedne za sto sa drugim svetskim liderima, slika koja se šalje jeste slika čoveka koji raspolaže ogromnom moći.
I to nije samo simbolika.
Predsednik Sjedinjenih Američkih Država ima pod kontrolom najveći vojni aparat u istoriji, komanduje nuklearnim arsenalom, utiče na globalnu ekonomiju, postavlja ministre, ambasadore i sudije, oblikuje spoljnu politiku i svojim odlukama može promeniti živote miliona ljudi širom sveta.
Ali američki predsednik nije američki kralj.
Upravo u toj razlici nalazi se jedna od najvažnijih ideja američkog ustavnog sistema. Predsednik je istovremeno i najmoćnija i najograničenija politička figura u zemlji. Njegova snaga dolazi iz činjenice da ima ogromne nadležnosti, ali njegova slabost proizlazi iz činjenice da nijednu od njih ne može koristiti potpuno samostalno.
Za tvorce američke republike to nije bio kompromis. To je bio cilj.
Oni nisu želeli izvršnu vlast koja bi bila nemoćna, jer su znali da slaba država ne može opstati. Ali nisu želeli ni predsednika koji bi imao moć da svoju volju pretvori u zakon.
Američki predsednik trebalo je da bude dovoljno snažan da vodi državu, ali dovoljno ograničen da nikada ne postane njen gospodar.
Zašto Amerika nije napravila premijera
Jedna od najvećih razlika između američkog i većine evropskih političkih sistema jeste to što predsednik SAD nije proizvod parlamentarne većine.
U većini evropskih demokratija građani biraju parlament, a iz parlamenta nastaje vlada. Premijer zavisi od podrške većine poslanika i može biti smenjen ukoliko izgubi političku podršku.
Američki predsednik funkcioniše drugačije.
On ima sopstveni izborni mandat koji ne dolazi od Kongresa. Čak i ako njegova stranka izgubi kontrolu nad oba doma Kongresa, predsednik ostaje na funkciji do isteka mandata.
To je bila svesna odluka osnivača.
Amerikanci iz XVIII veka nisu želeli izvršnu vlast koja bi bila samo produžena ruka parlamenta. Plašili su se da bi u takvom sistemu trenutna većina mogla postati previše moćna i pretvoriti političku pobedu u potpunu kontrolu države.
Ali istovremeno nisu želeli ni naslednog monarha.
Rešenje je bio predsednik koji ima sopstveni autoritet, ali čiji autoritet stalno nailazi na prepreke.
Zato američki predsednik ne može da raspusti Kongres. Ne može da naredi sudovima šta da odluče. Ne može sam da uvede poreze. Ne može da troši novac bez saglasnosti zakonodavne vlasti.
Čitava konstrukcija napravljena je tako da predsednik uvek mora da pregovara.
Bela kuća protiv Kapitol Hila: stalna borba dve legitimnosti
Američki politički sistem ima jednu neobičnu karakteristiku: i predsednik i Kongres mogu tvrditi da imaju demokratski mandat.
Predsednik može reći: „Izabrali su me građani cele zemlje.“
Kongres može odgovoriti: „I nas su izabrali građani, a mi predstavljamo njihove različite interese.“
Nijedan nije potpuno iznad drugog.
Upravo zato američka politika često izgleda kao neprestani sukob između Bele kuće i Kapitol Hila.
Predsednici svih epoha pokušavali su da prošire granice svoje moći. Neki su to radili zbog velikih istorijskih okolnosti, drugi zbog ličnih ambicija.
Abraham Linkoln je tokom Građanskog rata suspendovao određena građanska prava i proširio predsednička ovlašćenja više nego što je iko pre njega uradio. Njegovi branioci tvrdili su da je država bila pred raspadom i da je vanredna situacija zahtevala vanredne mere. Kritičari su upozoravali da čak i najplemenitiji ciljevi mogu postati opasni kada izvršna vlast počne da prelazi granice.
Franklin Ruzvelt je tokom Velike depresije stvorio jednu od najširih transformacija američke države u istoriji. Njegov program „New Deal“ promenio je odnos između građana i federalne vlade. Milioni Amerikanaca videli su ga kao predsednika koji je spasio zemlju. Njegovi protivnici smatrali su da je Vašington postao previše moćan.
Ali upravo je taj sukob deo američkog modela.
Predsednik pokušava da širi prostor delovanja. Druge institucije pokušavaju da ga ograniče.
Izvršne uredbe: moć koja izgleda veća nego što jeste
Jedan od najčešćih mitova o američkom predsedniku jeste da on može jednostavno da vlada putem izvršnih uredbi (executive orders).
Istina je složenija.
Izvršna uredba omogućava predsedniku da upravlja radom federalnih institucija i usmerava način primene postojećih zakona. Ona može imati ogromne posledice, posebno u oblastima kao što su imigracija, zaštita životne sredine ili rad federalne administracije.
Ali predsednik ne može izvršnom uredbom stvoriti zakon tamo gde Kongres nije dao ovlašćenje.
Granica između predsedničke inicijative i prekoračenja vlasti često završava pred sudovima.
Barak Obama se suočio sa pravnim izazovima kada je pokušao da reformiše imigracionu politiku bez potpunog zakonodavnog dogovora u Kongresu. Donald Tramp se suočio sa sudskim blokadama svojih odluka o zabrani putovanja iz određenih zemalja. Džo Bajden je takođe nailazio na sudska ograničenja svojih odluka u oblasti studentskih kredita i drugih politika.
To pokazuje suštinu američkog sistema: predsednik može pokušati mnogo toga, ali gotovo ništa ne postoji bez mogućnosti institucionalnog otpora.
Najveći strah republike: predsednik koji veruje da je iznad sistema
Američka istorija ima nekoliko trenutaka kada se pitanje predsedničke moći pojavilo u svom najopasnijem obliku.
Najpoznatiji je slučaj Ričarda Niksona.
Tokom afere Votergejt početkom sedamdesetih godina, predsednik i njegovi saradnici pokušali su da prikriju političku špijunažu povezanu sa kampanjom za reizbor. Ono što je počelo kao skandal oko jedne provale pretvorilo se u pitanje mnogo dublje prirode:
Može li predsednik koristiti moć države da zaštiti sebe?
Odgovor američkog sistema bio je — ne.
Sudovi su naložili Niksonu da preda snimke razgovora iz Bele kuće. Kongres je pokrenuo proces opoziva. Suočen sa gotovo sigurnim uklanjanjem sa funkcije, Nikson je 1974. podneo ostavku.
Votergejt nije bio samo politički skandal.
Bio je test jedne ideje.
Ideje da predsednik Sjedinjenih Država nije iznad zakona.
Nova era: kada institucije zavise od političke kulture
Međutim, istorija pokazuje da nijedan ustavni sistem nije automatski zaštićen.
Zakoni mogu napisati granice vlasti, ali ljudi odlučuju da li će ih poštovati.
U savremenoj Americi najveća rasprava više nije samo o tome šta predsednik sme ili ne sme da uradi. Mnogo dublje pitanje glasi: šta se događa kada predsednik ospori same institucije koje bi trebalo da ga ograniče?
Ustav je napravljen za politički sukob, ali je pisan pod pretpostavkom da će učesnici prihvatiti osnovna pravila igre.
Osnivači su računali na ambiciju protiv ambicije. Ali nisu mogli potpuno predvideti situaciju u kojoj jedna politička strana odluči da institucije više nisu legitimne kada joj ne odgovaraju.
Tu se nalazi prava granica između demokratije i autokratije.
Autokratije uglavnom ne nastaju preko noći. Retko počinju ukidanjem ustava i proglašavanjem diktature. Mnogo češće počinju postepenim slabljenjem normi, napadima na nezavisne institucije i idejom da vođa predstavlja narod više nego sama pravila sistema.
Američki model je napravljen da oteža takav proces.
Ali istorija nijedne zemlje ne garantuje budućnost.
Zato pitanje koje se danas postavlja u Americi nije samo koliko moći ima predsednik.
Pravo pitanje je: Da li su institucije dovoljno snažne da ograniče predsednika kada on više ne želi da bude ograničen?
(1) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (prvi deo)
(2) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (drugi deo)
(3) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (treći deo)
(4) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (četvrti deo)
(5) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (peti deo)
(6) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (šesti deo)
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
