Peti deo: Kako demokratski eksperiment umire – od Niksona do Trampa – zašto Ustav nije dovoljan ako politička kultura oslabi.
Najveća slabost demokratije nije loš zakon, već ljudi koji odluče da ga više ne poštuju. Kada su osnivači Sjedinjenih Američkih Država 1787. godine pisali Ustav, pokušali su da reše jedan od najtežih političkih problema: kako napraviti vlast dovoljno snažnu da upravlja državom, ali dovoljno ograničenu da ne postane opasna po građane.
Napravili su sistem u kojem se moć sudara sa drugom moći. Predsednik ograničava Kongres, Kongres ograničava predsednika, sudovi ograničavaju oboje. Ali iza te komplikovane arhitekture postojala je jedna pretpostavka koju nisu mogli da napišu u dokument.
Pretpostavka da će ljudi koji upravljaju sistemom prihvatiti njegove granice.
Ustav može propisati proceduru. Ne može narediti političku pristojnost.
Može definisati šta institucije smeju da rade. Ne može sprečiti izabranog lidera da pokuša da zloupotrebi njihovu moć.
U tome se nalazi jedna od najvećih lekcija američke demokratije: republike se ne održavaju samo zakonima, već i nepisanim pravilima ponašanja.
Kada ta pravila oslabe, čak i najstarije demokratije počinju da pokazuju pukotine.
Niksonov problem nije bio samo Votergejt – već ideja da predsednik predstavlja državu
Ričard Nikson danas se najčešće pamti kroz jednu reč: Votergejt.
Ali suština te krize nije bila samo u političkoj špijunaži i pokušaju prikrivanja tragova. Dublji problem bio je način razmišljanja koji se pojavio u Beloj kući početkom sedamdesetih.
Nikson i njegovi najbliži saradnici verovali su da predsednička funkcija daje šira ovlašćenja nego što su drugačije institucije smatrale.
Njihova logika bila je jednostavna: ako je predsednik izabran od naroda, zar ne bi trebalo da ima pravo da zaštiti mandat koji mu je narod poverio?
Upravo tu nastaje opasna granica. U demokratskom sistemu predsednik dobija mandat da upravlja državom, ali ne dobija pravo da izjednači sebe sa državom.
Votergejt je bio test tog principa. Sudovi, Kongres i mediji nisu branili jednu političku partiju. Branili su ideju da nijedan izabrani lider nije iznad pravila koja važe za sve.
Zato je ostavka Ričarda Niksona bila važna ne samo zbog jednog predsednika, već zbog poruke koju je poslala: institucije su jače od čoveka koji privremeno sedi u Beloj kući.
Američki sistem je preživeo jer su politički protivnici nekada prihvatali ista pravila
Postoji jedna činjenica o američkoj demokratiji koja se često zanemaruje.
Njenu stabilnost nisu stvarali samo zakoni, već i politički porazi koje su lideri prihvatali.
Džordž Vašington je mogao da ostane na vlasti mnogo duže od dva mandata. Umesto toga, povukao se i stvorio presedan koji će kasnije postati deo američke političke kulture.
Džon Adams je izgubio izbore od Tomasa Džefersona i mirno predao vlast političkom protivniku.
Abraham Linkoln se suočio sa najvećom krizom u istoriji zemlje, ali je i u građanskom ratu insistirao da republika mora opstati kao politički sistem, a ne samo kao vojna sila.
Ti događaji nisu bili posledica zakona. Bili su posledica političke kulture.
Sistem je funkcionisao zato što su ljudi koji su imali moć prihvatali činjenicu da je njihova moć privremena.
Demokratija počiva na neobičnom paradoksu: pobednici moraju imati dovoljno moći da vladaju, ali dovoljno samokontrole da ne unište mogućnost da jednog dana izgube.
Trampova era i povratak pitanja koje je Amerika dugo izbegavala
Dolazak Donalda Trampa promenio je način na koji mnogi Amerikanci gledaju sopstveni politički sistem.
Njegovi kritičari tvrdili su da predstavlja opasnost za demokratske institucije jer napada nezavisne medije, dovodi u pitanje legitimnost institucija i odbija tradicionalne granice predsedničkog ponašanja.
Njegove pristalice videle su potpuno drugačiju sliku: političara koji je prvi put otvoreno izazvao sistem za koji smatraju da je godinama radio protiv običnih građana.
Ali iza tog političkog sukoba nalazi se dublje pitanje koje prevazilazi jednog predsednika.
Šta se događa kada lider veruje da njegov izborni mandat daje pravo da ignoriše institucije koje ga ograničavaju?
Američki sistem je napravljen upravo da spreči takvu situaciju. Međutim, njegovi tvorci nisu mogli predvideti savremeno političko okruženje u kojem društvene mreže, medijska fragmentacija i duboka politička polarizacija omogućavaju milionima ljudi da žive u potpuno različitim verzijama stvarnosti.
6. januar 2021. godine: kada je mit o neprekidnoj stabilnosti nestao
Napad na Kapitol 6. januara 2021. godine bio je trenutak kada je veliki broj Amerikanaca prvi put ozbiljno postavio pitanje koje su ranije uglavnom postavljali samo politički teoretičari.
Da li institucije mogu preživeti ako dovoljno ljudi prestane da veruje u njih?
Američki sistem je tog dana pokazao i svoju snagu i svoju ranjivost.
Pokazao je snagu jer su sudovi, izborni zvaničnici i članovi Kongresa nastavili ustavni proces uprkos pritisku.
Ali pokazao je i ranjivost jer se ispostavilo da ni najstarija moderna demokratija nije imuna na pokušaj osporavanja osnovnog pravila: da izborni rezultat određuje ko preuzima vlast.
Demokratija ne počiva samo na tome da ljudi imaju pravo glasa.
Počiva na tome da prihvate glasanje i kada izgube.
Zašto se demokratije danas češće prazne nego što se ruše
Politikolozi Stiven Levicki i Danijel Ziblat u knjizi Kako demokratije umiru ukazuju na jednu važnu promenu u istoriji autoritarizma.
Diktature XXI veka često ne dolaze na vlast klasičnim državnim udarima.
One dolaze kroz postojeće institucije.
Lideri dolaze na izborima, koriste legalne mehanizme, menjaju pravila malo po malo, slabe nezavisne institucije i stvaraju utisak da je svaki otpor zapravo napad na volju naroda.
Granica se retko prelazi jednim velikim potezom. Češće se pomera nizom malih odluka.
Zbog toga najveći test demokratije nije kada se pojavi otvoreni neprijatelj sistema.
Najveći test je kada neko koristi sistem protiv njegovog duha.
Ustav može zaštititi demokratiju samo dok postoji volja da se demokratija zaštiti
Američki ustav je jedan od najstarijih ustava koji i danas funkcionišu.
Preživeo je građanski rat, dve svetske krize, Veliku depresiju, hladni rat i desetine političkih sukoba.
Ali njegova dugovečnost nije dokaz da je nepobediv. Naprotiv.
Možda je najveća lekcija američkog iskustva upravo suprotna: nijedan dokument ne može sam spasiti društvo koje izgubi veru u osnovna pravila.
Demokratija nije samo sistem institucija. To je dogovor među ljudima da niko, čak ni kada pobedi, ne dobija pravo da uništi mogućnost buduće promene vlasti.
Zato je najvažnije pitanje svake republike manje pravno, a više moralno:
Ne samo — šta predsednik sme da uradi? Već: šta predsednik, čak i kada može, odlučuje da ne uradi?
(1) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (prvi deo)
(2) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (drugi deo)
(3) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (treći deo)
(4) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (četvrti deo)
(5) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (peti deo)
(6) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (šesti deo)
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
