Četvrti deo: Devet ljudi čijim delovanjem država može da se promeni
U američkom političkom sistemu postoji jedna institucija koja na prvi pogled deluje kao paradoks demokratije: devet ljudi koji nisu izabrani na izborima mogu doneti odluku koja menja život više od 330 miliona građana. Vrhovni sud SAD, zamišljen kao neutralni čuvar Ustava, vremenom je postao jedna od najuticajnijih institucija u zemlji — telo koje može zaustaviti predsednika, ograničiti Kongres i promeniti pravac američkog društva za generacije.
Njegova moć ne proizlazi iz vojske, budžeta ili političke kampanje.
Proizlazi iz jedne ideje.
Da u demokratskoj državi mora postojati neko ko će imati poslednju reč kada se postavi pitanje: gde prestaje vlast države, a počinju granice koje joj postavlja Ustav?
Ta ideja danas deluje očigledno, ali u trenutku nastanka američke republike nije bila potpuno definisana.
Tvorci Ustava 1787. godine napisali su veoma malo o Vrhovnom sudu. Za razliku od predsednika i Kongresa, sud nije detaljno opisan kao politički centar moći. Ustav samo navodi da će postojati „jedan vrhovni sud“ i onoliko nižih sudova koliko Kongres odluči da osnuje.
U početku niko nije mogao sa sigurnošću znati koliko će ta institucija jednog dana postati moćna.
Amerika nije stvorila Vrhovni sud kao evropski ustavni sud. Nije zamišljen kao telo koje će svakodnevno nadgledati rad parlamenta. Njegova prava snaga nastala je kroz istorijski trenutak kada je sam sud odlučio da preuzme ulogu konačnog tumača Ustava.
Presuda koja je promenila Ameriku: trenutak kada je sud postao kontrolor vlasti
Godine 1803. dogodio se slučaj koji će zauvek promeniti odnos snaga u Vašingtonu.
Predsednik Džon Adams, pred kraj svog mandata, imenovao je Vilijama Marberija za sudiju mira u Vašingtonu. Nova administracija Tomasa Džefersona odbila je da mu uruči dokument o imenovanju. Marberi je zbog toga zatražio od Vrhovnog suda da naredi vladi da sprovede odluku.
Slučaj, poznat kao Marbury protiv Madisona, naizgled je bio spor oko jednog imenovanja. Ali njegov istorijski značaj bio je mnogo veći.
Vrhovni sud, kojim je predsedavao Džon Maršal, doneo je odluku kojom je prvi put jasno utvrđeno da sud ima pravo da proglasi zakon Kongresa neustavnim.
Time je rođen princip poznat kao sudska kontrola (judicial review).
Drugim rečima, Kongres može usvojiti zakon, predsednik ga može potpisati, ali ako Vrhovni sud zaključi da taj zakon krši Ustav — on može biti poništen.
To je bio trenutak kada je Amerika dobila još jednu vrstu političke ravnoteže.
Predsednik kontroliše izvršnu vlast.
Kongres kontroliše zakonodavstvo i novac.
Sud kontroliše granice njihovih ovlašćenja.
Od tada američka demokratija nije počivala samo na pitanju ko ima većinu, već i na pitanju da li većina poštuje ustavna ograničenja.
Doživotni mandat: zaštita nezavisnosti ili izvor političkog sukoba
Jedna od najneobičnijih karakteristika Vrhovnog suda SAD jeste činjenica da njegove sudije imaju doživotni mandat.
To znači da predsednik može imenovati sudiju koji će uticati na američko društvo narednih trideset ili četrdeset godina.
Tvorci Ustava smatrali su da je to neophodno. Sudija koji zavisi od sledećih izbora ili raspoloženja javnosti teško može nezavisno da odlučuje protiv popularne većine.
Ideja je bila jednostavna: sudija ne treba da razmišlja o političkim posledicama svoje odluke, već samo o Ustavu.
Ali ono što je trebalo da zaštiti sud od politike vremenom je postalo razlog zbog kojeg je sud postao politički najvažnije bojno polje u Americi.
Predsednici ne biraju sudije samo zbog njihove stručnosti. Biraju ih i zbog njihove pravne filozofije.
Demokrate uglavnom traže sudije koje šire tumače ulogu države u zaštiti građanskih prava. Republikanci češće podržavaju sudije koji zastupaju originalistički pristup — ideju da Ustav treba tumačiti kroz značenje koje je imao u vreme kada je usvojen.
Zbog toga svako slobodno mesto u Vrhovnom sudu postaje politička bitka od nacionalnog značaja.
Vrhovni sud kao ogledalo američkih društvenih sukoba
Najvažnije odluke Vrhovnog suda nikada nisu bile samo pravna pitanja. One su često predstavljale trenutke kada se Amerika suočavala sama sa sobom.
Godine 1954. presuda u slučaju Brown protiv Odbora za obrazovanje označila je kraj pravne segregacije u javnim školama. Sud je zaključio da odvojene škole za crnu i belu decu nisu jednake, čime je udaren jedan od temelja pokreta za građanska prava.
Ta odluka nije promenila samo pravni sistem.
Promenila je moralni pravac zemlje.
Ali istorija Vrhovnog suda pokazuje i suprotnu stranu.
Pre više od jednog veka, ista institucija donela je odluke koje se danas smatraju velikim istorijskim greškama. Najpoznatiji primer je slučaj Dred Scott protiv Sandforda iz 1857. godine, kada je sud zaključio da Afroamerikanci ne mogu biti američki građani i da Kongres nema pravo da zabrani širenje ropstva na nove teritorije.
Ta presuda nije rešila američku krizu.
Naprotiv, doprinela je njenom produbljivanju.
Vrhovni sud zato nije institucija izvan istorije. Njegove sudije nisu mašine koje proizvode savršeno neutralne odgovore. Oni tumače Ustav kroz pravne principe, ali rade u vremenu, društvu i političkom kontekstu.
Roe protiv Vadea i nova era sudske politike
Malo je odluka u savremenoj Americi izazvalo toliko emocija kao presuda Roe protiv Vadea iz 1973. godine.
Vrhovni sud je tada zaključio da pravo na privatnost zaštićeno Ustavom uključuje pravo žene na odluku o trudnoći u određenim okolnostima.
Decenijama je ta odluka bila jedna od najvažnijih tačaka političkog sukoba između konzervativnog i liberalnog dela američkog društva.
Kada je 2022. godine novi sastav Vrhovnog suda poništio Roe protiv Vadea u slučaju Dobs protiv organizacije Jackson Women’s Health Organization, pokazalo se koliko dugoročne posledice mogu imati imenovanja sudija.
Jedan predsednik može imenovati sudiju.
Ali ta odluka može oblikovati zemlju dugo nakon što taj predsednik napusti Belu kuću.
U tome se nalazi posebna priroda Vrhovnog suda: on je možda najmanje demokratska institucija u formalnom smislu, ali upravo zato ima zadatak da štiti principe koji bi trebalo da važe čak i kada ih trenutna većina ne podržava.
Da li Vrhovni sud štiti demokratiju ili je postao deo političke borbe?
Danas je jedno od najvećih pitanja američke politike upravo odnos između prava i politike.
Kritičari tvrde da je Vrhovni sud postao previše ideološki i da odluke sudija često prate političke podele zemlje.
Branioci odgovaraju da sud mora biti nezavisan upravo zato što ponekad mora da donese odluke koje su nepopularne.
Istina je verovatno složenija.
Vrhovni sud nikada nije bio potpuno odvojen od američkog društva. Ali njegova uloga nije da bude još jedan politički organ.
Njegova istorijska misija jeste da podseti sve druge institucije — uključujući predsednika i Kongres — da čak i demokratska većina ima granice.
Američki sistem je napravljen sa jednom dubokom sumnjom: većina može biti u pravu, ali većina takođe može pogrešiti.
Zato je u američkoj republici poslednja linija odbrane često devet ljudi u crnim togama.
Ne zato što su nepogrešivi.
Već zato što je ideja bila da nijedna vlast, čak ni ona koja ima podršku miliona građana, ne sme imati poslednju reč o sopstvenoj moći.
(1) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (prvi deo)
(2) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (drugi deo)
(3) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (treći deo)
(4) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (četvrti deo)
(5) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (peti deo)
(6) Američki eksperiment: Kako je nastala država SAD u kojoj niko ne bi smeo da bude jači od zakona (šesti deo)
Naslovnica
Foto: YouTube printscreen
